Prokletsvo Petrica

            Evo me pred mojim prvim blogom. Pošto trenutno ne znam šta bih pametno pisao ispričaću vam jednu istinitu priču.

             Ima u mom selu, tu na obližnjem brdu, neka porodica Petrić. Za njih je izgleda vezano jedno čudno prokletsvo. Svi imaju probleme sa nogama. Rode se normalni i taman kad odrastu i razviju se u odrasle ljude, noge krenu da im otkazuju. Ali to nije sve, ima ta porodica u još jednoj kući do njih. Njima se to isto dešava sa očima. Normalno vide, a onda naglo krenu da gube vid u zrelim godinama. I tako ti nesretni  Petrići, ili ćopaju ili ćoravi šetaju po njihovom brdu. Kažu ljudi, kad poiznose svoje stare napolje iz kuće svi leže ko u ambulanti i ne mrdaju se. Naravno, odmah bi ja na to rekao da je to sigurno neki klasičan genetski poremećaj da nisam čuo ostatak priče. A priča kaže ovako:

            Pre stotinak i resto godina prolazio kroz selo neki bogati turčin noseći dete. Iz nekog razloga, turčin se namerio da ostavi to dete tu u selu da ga drugi podignu i gaje. Tako on i uradi i ostavi to dete slučajno baš kod Petrića, zajedno sa bisagom punom zlatnika, nekom vrstom miraza koji ide uz dete i koji je više nego dovoljan da se dete normalno odgaji i kupi sebi jednog dana zemlju i kuću. Ali, avaj, Petrići se polakomiše na svo to blago. Kada je turčin otišao, umesto da učine kao što im je naloženo oni zgrabiše sve zlatnike sebi, a dete odnesoše da ga udave. To su i uradili. Uhvatila ga dva brata za glavu i noge, okrenula ga naopačke i gurnula u bure puno vode. Dete se malo praćakalo ali je brzo popustilo i ispustilo dušu. Ali kraj dečakove agonije označio je tek početak večne agonije porodice Petrić. Onaj brat što je daveći ga držao dete za glavu, ubrzo izgubi vid, a onaj što ga je držao za noge pade i nikad više ne prohoda. Noge su krenule da mu se suše, kao što se u njegovim godinama danas osuše i njegovim unucima, praunucima i tako u beskraj. Već nagađate šta se dan danas dešava sa potomcima drugog brata koji je izgubio oči. Petrići su svi redom šempavi i slepi, a njihova deca se uzalud nadaju da će izbeći zlu kob njihovih roditelja.

            Ali, nije to njihova jedina nesreća. Mladi i zdravi Petrići uzalud mogu da se nadaju da će se oženiti nekom devojkom iz sela. Ako se nekim slučajem koja devojka nameri da se uda za Petrića, roditelji burno zabranjuju plašeći se legende. Isto važi i za ženske članove porodice. Petrići moraju da dovode svoje muževe i žene iz drugih sela u kojima još nisu čuli za njihovu kob.

            Ima tu još naširoko i nadugačko da se priča o Petrićima i njihovoj nesreći. Pomenuo bih još samo jedan skorašnji događaj za koji sam čuo. Naime, neki se Rakić oženio jednom devojkom iz kuće Petrića i došao da živi tu. Napravio čovek normalnog sina koji zdrav odrastao i kao da je nekako uspeo da izbegne čudan genetski poremećaj. Ali eto, baš na jednoj skorašnjoj svadbi, napio se taj mladi Rakić i udario pivskom flašom o sto. Kako je flaša prsla, tako mu se jedno parčence stakla zabilo direktno u oko i on osta na licu mesta polu slep. Majka mu je, naravno, jedna od onih slepih Petrića.