Uzalud je budim

Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove
ovde
zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči trgova budim je zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja će možda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između
dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice
nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog
drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati
pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me
nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da joj kažu
uzalud je budim
ti znaš da voda protiče ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice
u pesku

Kažu da je sam Miljković govorio da je jednog dana bio u poseti komšiji u Nišu i da je tada na zidu ugledao okačenu sliku komšijine preminule sestre, te da se odmah zaljubio u sliku s devojkom, a onda je već u njeno ime napisao ovu pesmu. Kažu i da je kasnije o ovoj pesmi govorio da je trijumf pesnika i života.

Živeo je 27 godina (1934-1961). Rođen u Nišu, po obrazovanju filosof, nije želeo da postane član partije, često je viđan po beogradskim kafanama, pio je i bio je nezgodan kad popije, tukao se, zatvarali su ga, prijatelji koji su bili dobri sa režimom bi ga izbavljali, ponvaljao je da više neće pisati, a pisao je poeziju, eseje, kritike, prevodio je ruske i francuske pesnike. Svrstavaju ga u neosimboliste, kažu da je verovao da se mogu prepevati filosofski sistemi, kažu da se iz Beogada u Zagreb preselio kada su se i bliske kolege okrenule protiv njega, kažu da je tražio savršenstvo kao najveći ideal pesme, inspirisao je mnoge, po njegovoj zbirci pesama "Vatra i ništa" je snimljn film pod istim naslovom, skupština grada Niša dodeljuje nagradu pod njegovim imenom za najbolju knjigu pesama. Jedni kažu da se sam obesio o jedno drvo u parku Zagreba, drugi kažu da je ubijen.

Nekima će ostati upamćen po epitafu "Ubi me prejaka reč", nekima će njegovi stihovi biti previše jaki i teški, a nekima će trebati još više i tražiće još sličnoga, surovo iskrenog ovde i zamagljeno prizivanog tamo negde gde se razni pogledi stiču i sa osmehom gledaju u drugačije i novo sutra.