Novogodišnje čišćenje (isterivanje buge)

Sve manje mesta ima.
Guram, premeštam, sabijam, gazim, gnječim, zatrpavam... Dža-bA.
Nemam gde da smestim ono što hoću da ostane.
Ne znam kako da sklonim ono što hoću da nestane.
Na izgled unlimited space, a zapravo ...
Prepunilo se ...
Nije da se prepunilo, nego, to čega je mnogo - to je još nekako...i veliko.
Da.
To.
A ovo što bih da zadržim je sve tako majušno, ali satko, satko ... i trebam sve to.
Malo,malo, pa šta ako je malo ?
Kao kada bih u stari, otrcani smrdljivi jorgan za bračni ležaj zamotala šarenu drvenu figuricu.
Pa kada hoću nekome da je pokažem, dok ja razmotam, dok istresem ...
A želim, želim da pokažem.

.../...

Nemam gde da smestim sve ... lepo.
Ili, ne znam kako.
Sve je zatrpano nekim djubretom, ispod koga bi trebalo da se nalazi nešto moje drago, ali ne znam da li je išta od toga više ostalo, ili je i to povuklo prljavštinu i smrad ovoga odozgo.
A na dnu je najlepše...
Na dnu je detinjstvo ispod Kalemegdana, kuća uz Savu, pre samog ušća Reke u Reku.
Na dnu je i dvorište zemunskog mlina - moje Selo ( sva su deca išla kod babe i dede u Selo, pa je meni - tako logično- to zemunsko dvorište bilo Selo )
Na dnu smo deda i ja onako, njemu na ''krkače''...
Trebalo bi da je još uvek tamo negde i Rudnik, sa zaseocima po pitomim obroncima... ali nisam sigurna.
Znam da treba tamo da bude, ali ne mogu da vidim više... ili tek ponešto, jedva.
Dole negde ima puno dece.
Vesele, okate, čupave dece, skromno obučene, u školskim bluzama nakićenim krpenim sličicama fudbalera ...
Tek poneko ime i lik uspem da izvučem odozdo. Uglavnom bude ime, ponekada lik, ali zajedno ... sve redje i redje.
Ima nekih ozbiljnih starijih ljudi, koji mi govore neke važne stvari, znam da su važne ... ali ne mogu da se setim...
Ima nekih dečačkih očiju, znojavih ruku, negde tamo su i poljupci u oči, u kosu...
Sve je tamo... Filozofski, Akademija, SKC, muzika, muzika, muzika ...
Znam da su svi tamo, a ne mogu da ih izvučem, da ih se nagledam iznutra.
A svi su zaslužili da ih izvučem gore.
Da ih spasim od smrdljivog jorgana ružnih sećanja koji ih nedužne pritiska.
Truli jorgan iz koga ispadaju grozote - ratovi, nemaština, bolesti, tragedije ljudske, naše gluposti, njihove gluposti, bezobrazluci, divljaštva, iživljavanja, suze, krv, grobovi, tučeni, mučeni, revoltirani, razočarani, zločini, kazne, zločini i kazne.
Neka mi ostanu moje grozote. One - na koje me je život neminovno navodio.
Neka mi ostanu moji porazi, mo-ji ratovi, mo-ji grobovi, moji gubici...moja sećanja. To mora tu da bude.

Treba mi prostora da upletem tu lepu decu u ta lepa mesta i te lepe ljude i te osmehe i poglede, da povezem sve te likove sa svim tim imenima, sve te mirise sa svim tim osećajima.
Hoću da znam gde je moje sećanje ?
Da li ga imam, ili mi ga je neko oteo ?

Hoću da znam...
Kada me žena usahlih očiju i glave nagnute u stranu uporno gleda u autobusu i bojažljivo se osmehuje... Hoću da znam ko je. Odmah. Moram da znam.
Hoću da izbrišem... Da ne znam...
Kako se  zove idiot koji nam sada kaže ovo, i da ne znam do svake fakin' reči kako je nekada doslovce govorio ono ... drugo. To da ne znam. Nikada više.

Hoću da napravim mesto.
Za malene šarene figure.
Da stoje jedna do druge, da se svaka lepo vidi.
Za fine i udobne stolice - za svakoga ko je tu ostao, da mu bude prijatno i da mu je lako prići.
Za sve, sve mamine reči.
Za njegove poglede i osmehe.
I njegove...
I njegove...
Za svaki minut proveden sa mojim najdražim prijateljima.
Treba mi mesta za celi Njujork i za Bruklin, moram nekada da se prošetam na brzaka...
Počinjem da spremam.

.../...

Želim vam da zaboravite sve ružno, da se setite svega, svega lepog.

I da se osmehujete pri pomisli na...

Budite silni i dobro stojte.