Али, старост уме и да изненади. Пријатно или непријатно, не марећи много за то с колико смо је памети дочекали и колико смо се промишљено за њу спремали. Пример: ако те у то треће доба изненада погоди Аморова стрела, нисам сигуран у коликој мери је она плод твојих заслуга или настојања. Једноставно, деси се, ма како да си провела живот.
Добро, знам да ћете одмах помислити да говорим о крајностима - и то случајним. Слажем се да је подрхтавање срца у тим годинама више последица кардиоваскуларних него емотивних стања. Али и случајности, биле крајње или не, и те како умеју да промене живот. Некад донесу нов, некад угасе постојећи.
Један живот се јуче замало угасио, на једној будимпештанској улици, пред мојим очима. Старија госпођа се саплела, не знам како, ваљда о ивицу тротоара. Само сам видео како неспретно трчи према зиду не би ли зауставила свој пад, али су јој руке биле заузете торбама. Није успела да избегне снажан ударац раменом, а онда и главом.
Пртљаг је одлетео, а она се свом силином срушила испред мене. Брзо сам прискочио да јој помогнем и тог тренутка видео како јој из слепоочнице тече крв. За неколико тренутака, обоје смо били обливени.
Марамица није помогла. Крв је текла у млазевима, а жена убрзано малаксавала. На несрећу, пролазника ниоткуд. Махнем једном возачу, махне он мени и одјури даље. Махнем другом, трећем, петом... Сви машу и пролазе. Последњи се на тренутак двоумио, успорио камион, замало да стане... али ипак не! Извини другар, журим, говориле су његове стиснуте усне и слегнута рамена.
Жена је мирно покушавала да брише крв са свог лица и полунасмешених усана, на ивици снаге понављала: Хвала вам, хвала...
На позив да спасу људски живот дошли су само они који су за то плаћени. Будимпешта је наставила да пролази - уздигнутог чела, гиздаво, ћутке.