Ko je ubio Duh Beograda

Beograd je stvarno imao onaj svoj prepoznatljivi duh, šarm, širinu i toleranciju za sve ljude sveta...

Taj duh je stvarno živeo i postojao s'kraja 60-tih, pa sve tu negde do pred kraj 80-tih godina.

Duh Beograda i njegovu prepoznatljivost su nekad činili njegovih 15-tak bioskopa.
Danas je to uništeno kako novim tehnologijama, tako i zahvaljujući ljudskom faktoru i novim načinima druženja i življenja.

Duh Beograda i njegova znamenitost su činili njegovi parkovi, spomenici, obeležja i t. d.
Isti parkovi su sa sa sve Kalemegdanom, sredinom 80-tih do danas postali staništa za kućne Ljuibimce, narkomane, homosexualce, travestite, šibicare, skitnice, voajere i zgubidane svake vrste.

Duh i znamentitost Beograda je nekada bila Skadarlija, kada se leti od 70-85-tih godina okupljalo na hiljade šetača, putnika namernika, boema, slikara, recitatora, madjioničara, pesnika i t. d.
Tog duha tamo nema ni od korova poodavno, ostala samo pusta Turska kaldrma, nazivi kafana, i ništa više.

Duh i znamenitost Beograda je nekad bio i čuveni Beograski Vašar, gde se na istom dolazilo do pred kraj 80-tih ko muslimanu u Medinu i Meku.
Danas Vašar posećuju najviše prodavci, i Beograski kulinari koji se lažno predstavljaju ko rodjeni Leskovčani, koji su umesto cucule koristili Leskovačku Pljeskavicu i mućkalicu.

Duh Beograda su nekad činile i stare ulice Beograda, to jest Vračara, Dorćola, Bulbudera, Crvenog Krsta, Save male i t. d.
Danas čak ni u taj najurbaniji deo Beograda ne živi ni 2% starogradjana i starosedeoca tih ulica, koji su inače činili taj duh o kome ovde pišem.

Šta tek reći o ulici Knez Mihailovoj, tom ulicom dnevno ne prodje bukvalno ni dva čoveka koji ikakve veze imaju sa Beogradom, a ne kamoli sa Duhom o kom pričamo kako rekoh.

Dakle, šta hoću da kažem: Beograd je u poslednjih dve decenije izgubio oba dobra koja čine i koja su činili njegov Duh- jedno su manifestacije, kulturna dobra, resurse grada, a drugo još važnije dobru su Ljudi, gradjani, stanovnici.

Ti ljudi su negde otišli, pobegli i nestali. Niko ne žali za njima, naprotiv.

Umesto njih kolo danas vode razni telohranitelji, turbo ugostitelji, koji su su posadili u Vodi na Savi i Dunavu na stotine Splavova i Barži, a zvezde istih su poodavno već naše čuvene SplavaRuše i njihovi plaćači tura.
Šta god se pod turom podrazumevalo.

Niko ne žali za starim Duhom Beograda, retko ga ko pominje, niko i ne pita za isti, stranca koji nekim čudom bane u Beograd, odmah ga vode na Splav, tamo sada stanuje jedini SplavaRuški Duh Beograda, na žalost malobrojih i na sreći velikoBrojnih korisnika i vlasnika istih.