Leptir

Pijani pecaroš duva vreo vazduh iz svojih tugom i alkoholom sprženih pluća.Promrzle šake uvijaju mu se i grče pred ispucalim usnama.Nalik golom drveću što ga okružuje,povijaju svoje ukočene prste kao krte i smrznute grane.

Razočaran životom,duboko uzdahne i nervozno pljune u stranu,pre no što se posveti raspakivanju opreme iz stare,nebrojeno puta okrpljene vojničke torbe.Tragovi toplog daha lede mu se oko usana,obešeni o čekinje prljave i neuredne brade.

Rano je jutro...nema nikoga.Ni jednog pogleda koji bi se začuđen zaustavio na silueti pogrbljenog čoveka koji se u sred snega i leda sprema da...peca.Ničiji se glas neće začuti,da sebi u bradu promrmlja po koju reč čuđenja zbog ovog ludaka.Zora je već marljivo krenula da boji nebo iz tamno plavog,gotovo samrtnički crnog, u vatreno rozikastu nijansu decembarskog jutra.

Most se umorno proteže nad njegovim iscepanim sivim kaputom,dok zamahuje štapom po prvi put danas,bacajući udicu u dubine polusmrznute reke,kao što je već bacio sve svoje snove u tok života,koji ga je izdao.Osim ovoga ovde,ovih jutara u skoro savršenoj tišini,dok sav normalan svet još spava,on nema ništa više.Ništa,osim prljavog malenog stana u oronuloj zgradi u centru,nešto uspomena,smrznutih u vremenu i izbledelih od sunčevih zraka,koje vise okačene na požutelim tapetama,zarobljene u tišinu jeftinih plastičnih ramova iz prodavnice ''Sve Po 100 Dinara'' kraj obližnje pijace.Po koja riba, koja se u samrtnom grču migolji u njegovim ogrubelim i izboranim rukama,pokušavajući da udiše prljav vazduh umesto govnjive vode,na koju je navikla.Nešto para,koje strpa u zakrpljen džep,kad ulov proda nekom od restorana na splavovima načičkanim niz reku.To je sve...Sve što je ostalo od života.

Deca su nestala.Izgubila se u svetlosti belog sveta,jureći za snovima koje pamte još iz vrelih noći umotanih u šarenu dečiju posteljinu.Supruga već godinama miruje pod mermernom pločom,pod senkom drveta na jednom beogradskom groblju.Poslednji cvet kraj njenog imena,uklesanog u nezaboravljajući kamen,uveo je i u prah se pretvorio još poslednjeg leta...

Lice mu je mirno i ukočeno,dok lenjim pokretima namotava najlon pecaljke,koji na vetrovitom zimskom jutru škripi gotovo sablasnim krikom.Nijednim pokretom,ono ne odaje radost zbog osećaja težine koji je obuzeo drugi kraj najlona,duboko potopljenog u mutne dubine reke.

U ovim smrznutim mesecima riba uglavnom i ne grize,i on se, nimalo razočaran,sa tihom psovkom na usnama tek radi fore,suoči sa crnom sjajnom čizmom na drugom kraju svoga štapa.Voda koja iz nje kaplje ledi se čim dotakne kamene ploče savskog keja.Crna pertla,trenutno smrznuta na ledenom dahu gradske zime,ukočeno visi u vazduhu.

A nova je čizma,kvalitetna.Vidi se to.Dobra koža.Liči da je baš njegov broj...tu negde.Samo kad bi upecao i drugu.Dug je dan,ko zna,možda mu se i posreći.Sam Bog zna da on pametnijeg posla nema.Pokušaće ponovo,za koji trenutak.Sada je vreme za još jedan gutljaj rakije,da se zagreju pluća.

Gore,iznad njegove raščupane glave,prvi jutarnji autobusi lagano gamižu po loše očišćenom asfaltu starog mosta.Čak i u ovakvo smrznuto jutro,život se lagano budi,pre ili kasnije...

Gledajući tupo u daljinu,dok otpija svoj gutljaj rakije iz plastične flaše od Koka Kole,uglom oka primeti veliku crnu mrlju na skoro mrtvoj površini vode.Njegove polupijane oči ne mogu da se fokusiraju,ali on jasno vidi kako se ona lagano kreće.Leluja na vodi,nošena smeđom mešavinom smrti i donosioca života.Govna i voda.Zaglavljena je tu,uz obalu,sputana divljim rastinjem i đubrištem,skoro tačno pred njegovim nogama.

Iako otupeo od sopstvenih promašaja i godina opijanja,stari pecaroš ipak zadrhti na trenutak,shvatajući da pred sobom vidi ostatke nekada živog čoveka.Duga kosa rasula mu se po vodi.Iako pobelelo od ledene vode,i usana plavih kao omiljena šerpa za pasulje starčeve već uveliko mrtve supruge,lice leša pre izgleda kao blaženo utonulo u san nego pokošeno ledenom smrću.Očiju spokojno zatvorenih,mrtvi mladić se uglovima usana smeška bezličnom nebu što pluta nad smrznutim svetom.Ruke su mu raširene daleko od tela,kao da pokušava da obuhvati njima nebo,i zagrli sunce.Odeven u crnu jaknu,zakopčanu do grla i jednako crne pantalone,on pluta,tražeći jednu čizmu,koja mu je,nemarno zapertlana,spala sa noge prilikom skoka u reku.

Ne...Starac neće zvati policiju.Spustiće se stepenicama usečenim  u obalu do vode,povući momka na suvo koliko  može,i skinuti mu i drugu čizmu.Možda i preturiti po džepovima,ukoliko uspe da ih dohvati.Momak je možda imao nešto para.A potom...potom će mirno spakovati svoje stvari i pomeriti se par stotina metara niz vodu.Ne zato da ga neko ne bi ugledao kraj leša u vodi ili nedaj Bože povezao s njim.Ne zato da  neko ne primeti kako je skinuo obuću sa mrtvog čoveka.Pomeriće se da ne bi gledao. Ne može on da misli  o tome.Ne može da se opterećuje tuđom mukom.On samo želi da izvuče neku korist iz nje,ako može.i potom ode.Skupiće se narod.Doći će policija.Pričaće...pitaće sve i svašta.Uzeće mu rakiju.Ne može on to...On samo želi da bude sam...ostavljen.Mrtav...u svome malom i jadnom životu.

Psujući zimu i hladnu vodu,drhtavim rukama razvezuje mokru pertlu sa mrtve noge,i skida čizmu.Nasloni je na stepenik,pa brzo baci pogled naokolo,i gore,ka mostu.možda neko posmatra.Izbegavajući da mu se pogled sretne sa licem mrtvog mladića,brzo napipava džepove na njegovim grudima,i vadi sve što može da nađe u njima.

Ključevi sa nekim čudnim privescima...Tu je i podebeli crni kožni novčanik.Futrola za naočare...i par listova papira,pažljivo savijenih i čvrsto umotanih u žutu najlon kesu,nalik onima sa pijace.

Duvajući sebi u bradu,starac potrpa opljačkane stvari u džepove svog kaputa,levom rukom zgrabi čizmu,i prilično agilno za jednog pijanog starca,uputi se uz stepenice natrag ka sigurnosti šetališta kraj obale.Otpije još gutljaj rakije iz flaše,i zatim žurno popakuje svoje štapove i kanticu sa crvima u staru okrpljenu torbu i uputi se stazom niz reku,željan da se sakrije od pogleda među senkama splavova.Zakloniće se sa vidika,a potom će pažljivo pregledati sadržaj novčanika,i pogledati šta je na onim papirima.

Trgne se,iznenađen zvukom autobusa koji prelazi preko mosta.Ne...nikog nema.

Nešto malo novca...Par stotina dinara.Gomila plastičnih kartica...bezvredno.Lična karta...to je sve.Nije je otvorio.Ne želi da zna ko to tamo mrtav pluta u đubretu.Ne želi da brine tuđe brige.I svojih bi voleo da se reši,ali odavno je ostao bez hrabrosti da zagrli smrt,poput tog momka u crnom.Sva njegova snaga odavno je sprana jeftinom rakijom sa pijace.

Baciće novčanik nazad u vodu...kasnije.

Užurbano razmotava kesu u koju su umotani papiri.Otvara ispresavijanu hartiju i nalazi...reči.Sećanja.Bol.Ljubav. Nalazi...život.

Ali ne svoj.On je odavno nestao,u vrtlogu jedne sasvim drugačije prošlosti...

Čita,iako ne želi da zna.Odštampana slova su crna i jasna,i neizdrživo ga privlače.Ne želi da zna,pa ipak mora...Papiri su bili dobro zamotani,i voda je jedva ponegde blago nakvasila te zaboravljene reči mrtvog čoveka.Sigurno je želeo da ih neko pronađe...da pročita.Hteo je nekome da objasni.Starac njemu ustvari čini uslugu pljačkajući ga...Tako on to želi da vidi.On je heroj,on je dobar...on pomaže...

Čita o dalekim predelima.O plažama od zlatnog peska i talasima od tople,prozirno plave vode.O sreći i palmama.O noćima obojenim toplim letnjim vetrom.Čita o unutrašnjim ratovima i o neznanju.O sukobima i zaboravljenim obećanjima.O izdaji i nerazumevanju.O osećaju samoće i izgubljenosti.O potpunom nerazumevanju sveta...

Iznerviran ,zgužva hartiju.Boli ga bes koji oseća zbog nečije sposobnosti da pati,živi,voli...nema on živaca za tuđe priče.Zadrhti čitavim telom.Najednom,oseća se jako loše.Osećaj bujice penje mu se uz grlo.Guši ga.Verujući kako to nije ništa što koji gutljaj rakije neće moći da spere,zgrabi flašu sa obe ruke i halapljivo pije...pije...sve što je ostalo.Niz uglove usana mu curi smrdljiva tečnost i gotovo trenutno se ledi na zgužvanoj bradi...

Dok pada na kolena,tragovi crvenila pojavljuju se u balama i rakiji koje se pomešane prosipaju iz halapljivih usta.Baca flašu i kašlje.Oseća.Konačno...ponovo oseća.Oseća smrt kako ga grli.Potoci crvenila naviru mu na ispucale usne i slivaju se niz njegovu smrdljivu bradu.Uz tup zvuk udara mesa o hladan kamen,gleda sebe kako leži na stazi popločanoj belinom snega.Bara vrele krvi mu se širi iz usta i stapa se sa zaleđenim snegom,stvarajući iluziju rozikastog leptira oko raščupane glave.

Umoran od ovog prizora,stari pecaroš sedne na obližnju klupu.Ostavi sebe ugušenog u lepoti crvene smrti,i uglom usana se nasmeje prilici koja mu se približava.Bosonogi mladić u crnom,mokre kose slepljene niz bele obraze,mahne mu kao smrt hladnom rukom,i kratko upita za malo mesta kraj starca,na snegom pokrivenoj klupici.Prljavi pijanac mu klimne glavom u znak odobravanja,pokazujući obema rukama na prazan prostor kraj sebe.

''Kako je?'',upita momak.

''Konačno mi se čini da će biti dobro...ovaj put...'',odgovori starac.

''Jeli,jel ovo sve tvoja krv?''

''Aha.''

''Auuu...pa teško da ćeš ti to da preživiš...''

''Ni ne nameravam.''

Zubato sunce se osmehuje smrznutom decembarskom danu.Automobili i autobusi prelaze preko starog mosta.Poluzaleđena reka kao da stoji...udavljena u sopstvenom govnjivom mirisu.Kraj klupe,na pustom šetalištu,golemi crveno rozikasti leptir grli leš matorog i odrpanog pecaroša.Dve prozračne prilike nemo ih posmatraju sa obližnje klupe.Hladna svetlost sunca strelja kroz njih,čineći ih skoro nevidljivim...