Skarlet nije dovoljna

    Jutro posle Božića  mi je počelo lupanjem. Kažem: «Sloboodnooo!», i upada ćale s malim radijatorom i produžnim kablom u rukama. «Šta je, zabrnuli gas, a?» «Aa...», odgovara ćale i dodaje kako je poslednji radijator iz radnje uzeo. Sve se razgrabilo. Čuo je čak da u gradu ljudi čekaju u redovima i ostavljaju kaparu za te uljane radijatore koji će navodno tek sledeći dan stići. Platio ga je pet hiljada, a kako se priča i drva su skoro duplo poskupela.

    Zavukao se ćale ispod stola, šteka produžni, pa u njega to čudo koje će me grejati, a ja brojim ona rebra i grubo računam da svako košta nešto manje od hiljadu dinanra. Al' lepo je. Zove se Skarlet, i s jedne strane ima točkiće.

    Uključujem moju Skarlet i prisećam se onog čiče iz sela što prodaje drva. Ne znam zašto, ali odavno sam ubeđen da taj čovek ni za živu glavu «ne da» Kosovo, ali, eto, ovom lokalnom srpstvu uvaljuje drva za samo duplo više nego juče. I to samo zato što ih voli, jer, mogao bi da im ne da uopšte, al nije on takav čo'ek. Na kraju krajeva, braća smo, pobogu, i nije on birao nestanak gasa. A i to što nema gasa, to je samo malo srče od lumpovanja naših rođaka. I sve bi bilo superiška da nam se prokleti mađar i besni švaba ne mešaju. Uletele svinje sa zapada s nešto svojih zaliha, šatro da nam pokriju prioritete, a samo bi braču da zavade, proture svoj kalendar i uzmu Vojvodinu. Al prc, bre! Nije srbin sis'o vesla. Ima da im uznemo to malo smrdljivog gasa, a posle, kad Ruja dodje preko crnog mora, 'naš kad će im vratimo?!

    I tako, čekam ja tu smrdljivu milostinju od hulja sa zapada, al milostinje nema. Bar ne kod mene. Očigledno nisam prioritet. Što me niti čudi niti vređa. Moja Skarlet sa šest tanušnih rebara je pravi borac i na daje mi razloga da se žalim. A kad nemaš na šta da se požališ, onda gledaš svoja posla. A pošto sam nezaposlen, ostaje mi da brinem globalnu brigu.

    Tako brižnom, pade mi na pamet da potražim odakle uopšte sama reč - gas -? U to ime, latio sam se Velikog rečnika stranih reči i izraza (onog novog, od Klajna i Šipke) i počeo da listam. A, b ,v, g, i evo ga, GAS[reč je stvorio flamanski hemičar Van Helmont prema grčkom chaos (što znači haos)]…

    “E pa, Van Helmonte, svaka ti čast!!!”, pomislih. Vala si ga ubo. Da znaš za ovu situaciju, pa još da su ti poznati problemi kojekavih gasova u vezi sa globalnim zagrevanjem i sličnim katastrofama, samom sebi bi počeo da govoriš Vi. Ovako, samo si uveselio jednog studenta.

    Ali, sreća nije sreća ukoliko se ne podeli. Odmah sam uzeo telefon i okrenuo moju Bojanu da baš s njom podelim otkriće onog proroka Van Helmonta. Bojana je rekla da je kod nje toplo i pozvala me kod sebe. Nisam oklevao. Isključio sam svoju rebrastu Skarlet i otišao tamo gde nema zime. Ako znate na šta mislim.