Odžačar - za sreću!

Kad je tesno u grlu!

Hm, baš nas poterala ova Nova! A sve nam je lepo počelo, sa vatrometom, koncertima po trgovima i drugde, pečenjem i pucnjavom, kad nam braća Rusi, ili Ukrajinci, ili ovi naši (krivicu neka svali ko na koga hoće, po volji) zaviše slavine za gas! Bar kod nas koji smo zavisnici od gasa, a ima nas, krete čitava hajka na komšije ili rodjake koji imaju alternativno grejanje, ako već sami nemamo „smederevce“, šporete na lož ulje...Kao u ona stara dobra vremena, pod Miloševićem u vreme restrikcija svega i svačega, kad smo......al ajd sad da se toga ne prisećam!

Pošto sam poodavno svestan da živim u Srbiji i da moram da budem vazda na oprezu, setih se da u šupi (ostavi za ugalj i drva) imam nekoliko metara drva, koje sam sačuvao, kao i adekvatan kotao, na prelasku iz XX. u XXI vek.

Nikad se ne zna!

Uz pomoć mobilnog nahvatah majstore za grejanje koji mi pružiše konsalting za prebacivanje sistema iz XXI.  u XX. vek i ubrzo se nadjoh pred starim dobrim kotlom, spremnim da nas zgreje. Složih u njega, sve po PS-u, malo hartije i Hepo kocke, pa sitne grančice, pa nešto krupnije, dodah poneku cepanicu da ima šta da se zažari, pa svečano ukućanima najavih da se mi nećemo „saginjati“ pred Rusima, Ukrajincima, jal Bajatovićem. Svečano otvaranje „veselog plamička“ ulepšala su moja dva ljubimca nemačka ovčara, koji samo za sebe imaju krznenu alternativu, te kod njih nisam primetio neku posebnu radost prilikom ovog svečanog čina! Da sve bude kako treba i po starom, nadjoh i par šibica „Dolac“ , koje upališe od prve. Vatra je odmah zahvatila hartiju, „Hepo-kocke“, pa grančice....i samo posle par minuta, umesto vatre, avaj, pojavi se dim!? Prvo je kotlarnica zaličila na gasnu komoru, a odmah zatim i cela kuća ! Nešto nije bilo u redu – očigledno.

A šta bi drugo nego kotao, ili čunak, ili odžak? Pa da, od kada sam prešao na gorivo XXI. veka  nisam čistio odžak. Pa dobro, mislim se, rano je jutro, navataću odžačara...ali gde? HM???

Posle nekoliko telefonskih razgovora, uspeh da dodjem do broja telefona odžačara, koji je u tom trenutku bio popularniji od Bajatovićevog – koga ćemo da ganjamo, kad se prvo zgrejemo.

I zaista posle par sati pojavi se na kapiji mog dvorišta stari dobri odžačar. Baš onakav kakvog ga pamtim iz vremena, kada smo ga jurili po ulici, pred neki važni pismeni zadatak u školi, da nam donese sreću. Doduše tada smo se sklanjali od bandera u obliku „ keca“ ( da nam nešto ne izbaksuzira!!!), čuvali od crnih mačaka da nam ne predju put, a kada bi videli popa, hvatali bi se za dugme, uz povik „pu-pu, predam ti baksuza....“ pokušavajući, pri tom, da dodirom „baksuzluk“ prenesemo na prvog koga dodirnemo...

Eh ta pusta komunistička indoktrinacija!

I tako posle dužeg vremena udje u odžačar u kuću, da nam donese grejanje i sreću! Kako je malo za sreću potrebno?

Sav u crnom, sa malom crnom kapicom, ispod koje je lelujala  seda kosa pigmentisana garom sa nekog od već očišćenih odžaka! U tom trenutku mi je, ipak,  više ličio na  Deda Mraza, ali crnog, ali ko te pita kad nemaš grejanje. Sa sve sajlama, brenerom i još nekim alatom odžačar udje u kotlarnicu i dade se na posao. Vešto i brzo je utvrdio, kao da ja to nisam znao, da su mi odžak i čunkovi puni gareži, pa krete sa sajlom da se probija lagano, sve dok se njen vrh, poput jarbola nije pojavio na krovu.

Mašala, biće grejanja !

Nakon uspešne „operacije“ i uklanjanja par kilograma nečeg crnog, smolastog, naložismo kotao, sve iz početka, brener suknu plamen na drva i samo posle par sekundi bilo je jasno da će radijatori biti vrući, a kuća bez dima!

Svaka čast majstore, može kafica, rakijica, upitah ga kao i svaki dobar domaćin, te malkice zasedosmo. I tako reč po reč, utvrdih da me poznaje, da zna za moje političko delovanje, da jako ceni to što sam se ja borio protiv Miloševića i Šešelja...I opet reč po reč, saznadoh da je poreklom  iz jedne varošice-sela iz Vojvodine, da je pripadnik jedna manjine (za svaki slučaj ne navodim konkretnije podatke), da su radikali sa njihovim vodjom tamo čuda pravili...

“Nema ti tamo više ni 10 % starosedelaca..sve neki drugi ljudi“

„Pa dobro, a kako je bilo pre...pre Miloševića, Šešelja...?“

„Pravo da ti kažem niko te nikad nije pitao ni ko si , ni šta si...Mi smo bili običan narod, koji se bavio poljoprivredom...koji je išao u razne crkve, išli smo jedni kod drugih i na ovaj i na onaj Božić, na slave, ženili se i udavali, a da se nije znalo jesi li Srbin, Hrvat, Rusin ili Madjar....Evo ja sam saznao šta mi je žena po nacionalnosti tek šest meseci nakon ženidbe i to jer sam popunjavao neki formular, gde je trebalo navesti njenu nacionalnu pripadnost...ja zastanem, kažem, ne znam šta mi je žena? Službenik me tad upita Bog s tobom, kako ne znaš...? Rekoh ne znam , mi smo se zagledali jedno u drugo....ko bi to tad pitao!...Ali pošto sam morao da popunim formular, pozvah ženu telefonom da je pitam....i tada saznadoh da je druge nacionalnosti ..tako je bilo, pre. U kafanama smo sedeli zajedno, pevali lepe pesme, bez obzira čije su, pratili u vojsku i „naše i njihove“ svejedno, išli na sahrane na sva groblja, jer komšija je komšija, a onda djavo udje u ljude....Ne..ne idem više tamo...ili retko. Moji su se odselili...otišli iz Srbije, a ja sa ženom i decom nisam hteo iz Srbije, već dodjemo baš  u Kragujevac....u Šumadiju.

„ Pa ..kako si prošao ovde...(već smo prešli na ti)...bilo problema?“

„Ma kakvi...ja sam radio svoj posao, gledao da preživim-o...Dobio nove, dobre komšije, ja pomognem njima, oni meni...živi se, nekako...teško, ali se živi....Vidim imaš lepu biblioteku.....volim da čitam“, reče gledajući knjigu „Etničko čišćenje....“ koja se nekim slučajem, baš, zatekla na stolu?

„Hoćeš da je pročitaš....“ rekoh pružajući mu je.

„A kad da ti  vratim....a voleo bih da vidim šta pišu....mnogo se lagalo, pa me zanima, možda ima nešto i o mom ..mestu?“

„ Ima, rekoh, znam da ima....na žalost mesto se pročulo za vreme rata...“

„ Da..da..znam....ma i taj Hag...nemoj da misliš da sam ja navijao da osude samo Miloševića i Šešelja, ma ako treba da vise..neka vise, ali bilo je zločina na svim stranama...ne volim što će se mnogi provući...evo onaj ..kako se zove Haradinaj, pa onaj Naser....pa Hrvati...nekako mi taj Hag nije pravedan...trebalo ih je sve u isti koš, pa im odrezati koliko su zaslužili, al nema pravde na ovom svetu...“

Dolih još jednu rakijicu, a on mi reče da ne sme...“Pijem lekove za pritisak....al voleo bih sa tobom još da posedim, ali moram danas da očistim bar još četiri odžaka, pa moram da podjem...Da uzmem knjigu, pa ću da ti je vratim....Sigurno!“

„Ma uzmi...rekoh, i da ne vratiš, pomislih, pružajući mu je.

„Izvini...garave su mi ruke...oprao sam ih, ali uvek ostane malo. Ako imaš neku novinu, da je uvijem...Knjige treba čuvati!“

„Da je stavim u kesu...?“

„ To bi bilo najsigurnije...i kola su mi garava i ja sam garav“ reče šeretski i dobrodušno.

Ispratih ga do kola,  gledajući ga kako poput senke, onako crn, gazi stazom po belom snegu. Moji ljubimci, nemački ovčari, su mu se motali oko  nogu, mašući repom. On ih pomazi, jedno pa drugo i ode!

Ne kaže se džabe da psi prepoznaju dobre ljude!

A ljudi?