Subverzivnost originalnosti: Makavejev

To je i moj omiljeni domaci film....
kad se samo setim kako sam zaprepasteno progutao svaki kadar, ulovivshi ga slucajno na TV-u...
Cista desetka!

si odabrao!
Ja sam WR odgledao u jednom dahu, pod zanimljivim okolnostima, pre mnooogo godina. To je bilo vreme kad sam kao student (u usa) slusao kurseve na English departmentu i imali smo filmsku sekciju. Dovlacili smo filmove iz Njujorka, posle tamosnjih premijera, pravili cikluse Bresona, Renoara, itd. I na moje insistiranje nabavimo i WR koji ja do tada nisam video. Obicno smo filmove prikazivali u malom auditorijumu studentima, a posle smo odlazili kod mene kuci i ostatak veceri nas nekoliko imali privatnu projekciju.
I tako, pustimo mi WR. Sala krcata. Ja pred kraj usao i vidim onu scenu kad Ivica ide po obali reke i cuje se u pozadini Vijonova molitva (peva Okudzava), on prolazi pored konja zelenka. (I danas tripujem da je to isti konj koji se pojavljuje u filmu La Strada, kad prodje pored Gelsomine koja sedi na ivicnjaku kad je napustio Zampano). U svakom slucaju, odemo posle kuci kod mene - ja sam film odgledao jos par puta te noci do jutra!
Naravno, odmah zatim smo nabavili i Sweet Movie, samo on je slabije prosao. Ima suvise mnogo referenci na klasike komunizma, a studenti u usa su jako malo o tome znali. Ipak, ona scena kad starija zena pokusava da zavede onog decka na brodu je antologijska - ma ne znam da li je to Felini od D.M.-a uzeo ili obrnuto. U svakom slucaju, dva savrsena filma.
I na kraju, kad sam nekoliko godina kasnije mojoj kevi pomenuo Maka, ona kaze: "onaj reditelj?". Ja potvrdim. Kaze mi: "Bio mi pre neki dan (moja keva je bila sudski psihijatar i Mak je imao neki problem, sa nekim svojim), pa smo pricali, i on mi kaze: 'Znate doktorka, mozda sam trebao vas da slikam sa crnom mackom na dupetu' - blesav covek!"
Mak. Genije. A i ti si zbog ovoga.
Pozdrav!

Puno hvala na podsecanju na ovaj film (i Nsarskom, posebno. Uradio to jako plasticno).

WR, ali i Budjenje (jedan za drugim) pacova sam gledala sa drugom, tada studentom glume (sada i uspesnim reziserom) koji je pokusavao da "popravi" moj "filmski" ukus, s obzirom da mi je pozoriste milije. Secam se da me je vodio za ruku preko ulice, jer nisam prestajala da pricam kad smo izasli, a njemu bilo em milo, em drago, pa nije hteo da me ucutkuje:)

Pre nekoliko dana gledao sam Andy Warhols Flesh i tada saznao ko je Jackie Curtis i vidim na imdb da se pojavila u WR Misteriji organizma... pa bejah nešto ponosan... i bejaše mi drago... Mada nemam pojma šta Jackie radi u filmu... Šta ću, moja ljubav prema transvestitima, transseksualcima, draq kraljicama je neobjašnjiva, ali jaka :))

Odlično, stvarno odlično što se ovakav tekst pojavio, odnosno što se neko setio da na ovaj način oda počast Dušanu Makavejevu, istinskom biseru naše kinematografije i svetskoj veličini. Na žalost, ovaj tekst će videti samo posetioci Bloga B92, što je na ukupnu populaciju u Srbiji, pretpostavljam, ipak jako mali broj. A od tog broja će, opet, samo istinski poštovaoci umetničkog filma u pravom smislu primiti k znanju ovaj blog. Inače, tekst je napisan veoma dobro, obiluje podacima i daje poprilično jasnu sliku o samom Makavejevu i njegovom delu u kontekstu vremena u kom je najaktivnije delovao, kao i vrednost njegovog dela u širem vremenskom kontekstu.

Pored svega što je više nego dobro, ima u tekstu i tvrdnji koje baš i ne stoje. Nikako se ne bih složio sa navodom da je vrhunska umetnost amoralna. Ona nije ni amoralna, ni moralna. Ona može da sadrži jedno od ta dva, ali ne mora da ih sadrži kako bi bila umetnost. Jer, umetnost ne trpi definicije tog tipa (pa ni bilo kog drugog tipa). Umetnost je samo ono što jeste umetnost. A sadržina samog umetničkog dela može biti sve, i ne mora nužno da bude bilo šta. Ako u filmu ima amorala, on će svoju korisnu ulogu imati samo ako ne pretenduje da sam po sebi bude svrha. Dakle, amoral u filmu je dozvoljen (kao i sve ostalo) ako je u funkciji harmonije umetničkog dela, tj. filma. Konkretno, kod Dušana Makavejeva provokacija i amoral ne čine film vrednim. "WR Misterija organizma" je film koji je vredan zbog genijalnog spoja svih njegovih sastavih elemenata, a neki od tih mnogobrojnih elemenata su i scene koje se mogu nazvati amoralnim. Konačno, umetnost je u svojoj biti plemenita i ne forsira nemoral. Ona, u slučajevima kad se time bavi, obično udara po lažnom moralizmu i licemerstvu. Dakle, to ni izbliza nije isto. Toliko o odbrani umetnosti od olaktono datih tumačenja.

Dakle, kao što se ne može zarobiti gore pomenutim definicijama, umetnost se ne može zarobiti ni onim privremenim društvenim standardima. Ako je na nekom primeru to pokazano i dokazano, onda je tipičan primer upravo život filmova Dušana Makavejeva.

Ovo pitanje zavredjuje paznju, i raspravu ,ali cini mi se, da se do odgovora tesko moze stici, jer je u samoj biti ovo hipoteticko pitanje. Hrabrost reditelja kao sto su Mak, Zilnik, Sasa Petrovic je bila u tome da prave politicki nekorektne filmove za to vreme, cenzori su ih zabranjivali i time im samo stvarali imidz neceg provokativnog pre svega ''napolju'' . Sasa Petrovic je pobegao u Francusku, Zilnik u Nemacku, Mak takodje, Zika u Sloveniju itd...Jedini je Lazar Stojanovic uhapsen i rekao bih platio ceh na kraju za sve u ''kafani''. Tako je sam Stojanovic postao ''Plasticni Isus''.

Medjutim, smatram da velicina pobrojanih autora nije bila u hrabrosti, vec u jednoj neverovatnoj kreativnoj energiji koja je obelezila jedno vreme kroz njihove filmove. Licno mislim da je Zika Pavlovic najvise napravio, ali je ponavljam, ovo subjektivni dozivljaj.

Subverzija - da, kao pokretac, kao inicijalna kapisla, ostalo je kreacija, masta, umetnost!

Sta znaci danas biti hrabar reditelj? Biti subverzivan? u cemu? koje je danasnje osecanje sveta oko sebe, a koje je bilo u Makovo vreme? Biti hrabar reditelj danas znaci biti svoj, kao i onda, kao i uvek.

''U umetnosti je najvaznije pratiti vlastito osecanje istine'' - Piter Bruk.

malo si se, srdjane, zapetljao sa ovim moral-nemoral-amoral pa umetnost; a posebno je labavo to poredjenje sa 'lolitom'. sve u svemu: moze da prodje kao subjektivan stav [mada i to kroz prste], ali kao nekakva opsta istorijska istina tesko da ce proci, najpre zbog toga sto je rec o nepotrebnoj generalizaciji.

ipak, nije mi prvenstveno to bilo zanimljivo u tvom tekstu [a jos manje dvd uspeh neospornog remek-dela kao sto je wr - misterije organizma], zaintrigirala me jedna daleko bolja tema: hrabri reditelji.

tema je neiscrpna, bez mogucnosti da se dodje do konacnog odgovora [bas kao i sa temom moral/umetnost], ali umesto 'zasto danas nema hrabrih reditelja', ja bih se pre pitao 'zasto nema hrabrih reditelja danas'? raspored nije slucajno bitan, pokusavam da naglasim rec 'danas'; tj. pokusavam da teziste problema sa individue prebacim na trenutak. naravno, ne radim to da bih umanjio velicinu makavejeva, zilnika, i kogagod, a jos manje da bih pravdao nesposobnjakovice i mlakonje iz savremene srpske kinematografije, ali zastupam stav da su [filmski] umetnici dobrim delom posledica trenutka. poredjenja radi - neko je gore okacio spisak idola i uticaja koje je spominjao makavejev, i tu se vidi da su njegovi filmovi izneseni kao odojce one umetnicke struje koja insistira na drustvenoj angazovanosti; pre desetak godina studenti rezije na fdu su na prvo mesto omiljenih reditelja stavljali ime ridlija skota [i rad majakovskog im svakako nije bio blizak]. makavejev jase na talasu revolucionarnog drustva, te perioda strastvenog oslobadjanja od ucmalih gradjanskih stega [u sta je jednom nogom u vojnickoj cizmi zagazila i nesvrstana jugoslavija]; dok savremeni reditelji ne zive u drustvu razuzdane pobune i ideoloskih parola, vec u drustvu tehnickog i naucnog napretka, drustvu stilizacije a ne manifesta. evo i ja da generalizujem: golim okom vidljiva hrabrost javlja se tek u represivnim sistemima!; danas, javni govor ne ukida individualne slobode, ubedjujuci nas time da vise nema potrebe za glasnim i deklarativnim suprotstavljanjem [nase drustvo smatra sebe oslobodjenim od teskoba koje je trpeo makavejev, ali je sa druge strane konzervativnije, cak kontrolisanije]. itd. itd. jasno je da je problem viseslojan.

ok, da, moguce je da zivimo sa generacijom koja nema muda, jer stvarnost itekako nudi povoda za hrabre filmove, ali opet - sistem edukacije, proizvodnje i prezentacije vec dugi niz godina ne podstice direktni drustveni angazman. a znacajan deo odgovora na osvanulo pitanje 'zasto nemamo hrabre reditelje' nalazi se u nacinu na koji se filmovi danas, i ovde i u svetu, finansiraju i distribuiraju.

Da li je nekad napravljena retrospektiva filmova zabranjenih kod nas u 20. veku. Bilo bi interesantno ako bi projekcije, u nekom uzgrednom programu, pratili i citati komentara i obrazlozenja cenzora. Mozda bi i zbirka reagovanja ispala nekakvo delo, sama za sebe.

opet si briljirao! Izlisno je komentarisati.

Prvo: veliko hvala za ovaj tekst!

Da Makavejev uopšte postoji, saznala sam od mog kanadskog tada momka, koji je, živeći u Montrealu, znao za Makov kultuni status i mnogo se čudio da ga ja, devojka iz Srbije, ne znam. Ok, onda smo pogledali filmove, do kojih nije uvek bilo lako doći. WR sam gledala u gradskom bioskopu u Hamburgu u okviru serije filmova jugoslovenskog crnog talasa (zahvaljući naporima Tamare Strike), serije kakvu nikad nisam imala prilike da vidim u Srbiji. WR mi se učinio jednim od najsubverzivnijih umetničkih ostvarenja koje sam videla i potpuno me je oborio s nogu. Iako znam da ne postoji direktan kontakt u smislu uticaja, za mene to delo korespondira sa Eustacheovim filmom La maman et la putain (1973), možda zbog otvorene forme, nenarativnosti, lepote, ne znam...
Makavejev je u Hamburg došao u zimu 2005. na poziv Wima Wendersa, predavača na ovdašnjoj akademiji, kao gostujući profesor na nedelju dana, i tom prilikom sam uspela da organizujem privatni intervju sa majstorom. Pošto sam u pitanjima intervjuisanja potpuni diletant, razgovor je ispao totalno neorganizovan, u kafiću bioskopa pred projekciju, u kom su se polako skupljali gosti, a pred puštanje filma buljio je u nas - mene, Maka i olupani diktafon, i sam Wenders, na moju blamažu. Mak se nije dao intervjuisati i ignorisao je moja komplikovana pitanja o umetnosti, formi, estetici, pričajući bez reda o prvim godinama svog filmovanja, gimnazijskim danima u Novom Sadu, đačkim ekskurzijama, prvim kontaktom sa filmom... Intervju sam posle prekucala i stoji mi u kompu, ne znam tačno šta da radim s njime.
Na projekciji, mislim da je bio Ljubavni slučaj, je sedelo pola akademije. Treba li napominjati da je Makova poseta prošla neopaženo od strane mnogobrojne srpske zajednice u Hamburgu?
I da, evo moje poente: razgovarajući sa drugovima u NS shvatila sam da je Makavejev i dalje nepoznanica kod nas, dok na Zapadu uživa kultni status. Toliko o poštovanju sopstvenih vrednosti. A možda je Mak i dalje previše subverzivan za današnju političku elitu...?

kada sam dosla na ovaj blog, moj drugi tekst je bio posvecen dusku makavejevu http://blog.b92.net/arhiva/node/5226

Jednom, davno, živeo je kralj Mida, koji je sve što dotakne pretvarao u zlato i zbog toga je bio vrlo nesrećan. Mnogo godina kasnije, totalitaristi meke i tvrde opcije su mnoge stvari kojih se dotaknu pretvarali u sranje i to ih činilo osobito srećnim i uspešnim. Lenjin je tako proglašavanjem filma za najvažniju umetnost (OK, to je Ejzenštajnu dalo šansu da napravi remek dela) razbuktao agit-prop produkciju šodera u umetničkoj njivi koja je dzikljala pod kišobranom države, alave da i preko umetnosti mazne još neki poen za sebe.

U domaćem ambijentu, Dusan Makavejev, neuklopljiv u državnu strategiju, ulazi u vrzino kolo cenzure, a film “W. R. - Misterije organizma” (Neoplanta, 1971.) decenijama iskijava sudbinu estetsko političkog vamira koji oživljava na polutajnim projekcijama u zemlji, ali ne i u bioskopima, mada normalno distribuiran po svetu pod okriljem stranog koproducenta. I uzalud je genijalni Mak spasavao svoje delo, tvrdeći da film “zastupa planetarnu seksualnu misao, maštovitu, veselu i sveobuhvatnu” i govorio »dopustite omladini slobodan seks, inaće ćete imati huligane”. Totalitarna svest nije imala sluha za njegove reči, jer, izmedju borbe za bolju kinematografiju i borbe za bolju budućnost, stavljen je znak jednakosti, a tumačenje »budućnosti« bivalo jednoumno i nikako drugačije.
Kada sam na terasi Skupstine Grada videla Dusana Makavejeva, kako stoji naslonjen na stub i smeška se, bila sam tako neopisivo srećna i preplavljenja sećanjima na njegovu umetnost, da sam cvrkutala kao smotana studentkinja.
Pričala sam mu kako sam prvi put gledala film »Montenegro« u bioskopu Orson Vels, u Bostonu, 1981. godine i kako je u sali, krcatoj studentarije sa MIT i Harvarda bilo i nas četiri »jugosa«, koji smo se kliberili kao blesavi na jezičke kalambure i nož u glavi, kapirajuci skroz junake Zanzibara, domaće kafane u predgradju Stockholma. Onda je bard meni pričao anegdote kako je lutao po ilegalnim rupama u Švedskoj u kojima su se skupljali vredni gastarbajterski mravi, ali i opasni tipovi toga doba. Totalna ludnica!

Ja sam film »Montenegro« gledala drugi put, tacno posle 24. godine, u Stockholmu, u ambijentu kućne projekcije, kao što se nekad gledao ovde “W. R. - Misterije organizma”. Naprosto, morala sam da ga gledam u ambijentu gde je napravljen, a kojim sam se kretala svaki dan.

Obigrala sam sve video klubove u gradu i našla ga u videoteci Kazablanka u Sveavagen ulici, u centru Stockholma. DVD izdanje filma »Montenegro« iskopala sam samo u prodavnici stockholmskog Instituta za film, gde me odveo D. S., švedski filmolog, pokazavši mi školu od podruma do tavana, sa sve slavnim salama za projekcije i studijima za snimanje. »Montenegro« mi je drugi put bio jos bolji, rekla sam maestru. Savršen film, posebno za one koji kapiraju ambijent, stari kao vino, ništa čudno što ga Švedjani svako malo puste na teve. »Da«, kazao mi je gospodin Makavejev, »to je dobar film, ozbiljno smo ga uradili«, i nasmešio se. I još me je pitao da li sam upoznala neke junake iz sedamdesetih, u Stockholmu, koje on pamti i koji su mu poslužili kao predložak za delove filma. Bilo je skroz fascinantno kada smo shvatili da ih ima jos živih i mrdajućih, iako se u realnom životu gomila njih poubijala, kako to već biva, a ostale samo priče za kafanska talasanja novih generacija »zanzibaraca«. Pripremajuci film “W. R. - Misterije organizma”, Dušan Makavejev proveo je neko vreme i na pustom svetioniku, na hridi u baltičkom moru, koji je rentirao švedski producent Bo Jonsson, razgovarajući o neuroticnom njujorskom Jevrejinu, Philipu Rothu. Kakvo čudo od života, mislila sam, slušajuci barda na terasi iznad Pioniriskog parka i uživajući u njegovim šarmu i nijansiranoj duhovitosti.

Da su sve stvari na ovom svetu povezane na neki uvrnut način, bilo mi je jasno kada mi je pet minuta posle razgovora sa Dušanom Makavejevim zazvonio mobilni telefon i javio se prijatelj iz Svedske. Rekao mi je, kao kuriozitet, da je u Laponiji u toku limitiraje prava na držanje irvasa, pa je dozvoljena količina do 13 hiljada u stadu, a mnogi imaju i preko 18 hiljada. Pa čta će da rade, zgranuh se, dok mi je kroz glavu prozujalo da sam negde čitala da je tako nešto sa limitima bilo i ovde, posle drugog svetskog rata, ali sa kozama. »Ništa! Fora je u tome sto ne mogu da ih prebroje«, reče mi glas iz Švedske

...vredan čitanja, naravno.

vreme: april 2003., "Danas"
p.s. na žalost, nemam (ne znam) tehničke mogućnosti za "linkovanje" ovog teksta, samo sam copy/paste
-----------------------------------------------------------------
Razgovori sa Dusanom Makavejevom: Srbija, od kanabeta do katarze (1)
Ispali smo iz vremena, hocemo li se iskobeljati?

Mladi Makavejev: Antologijska scena iz filma "Ljubavni slucaj ili tragedija sluzbenice PTT"

U filmu Dusana Makavejeva "Ljubavni slucaj ili tragedija sluzbenice PTT" Ahmed (igra ga Slobodan Aligrudic) donosi svojoj ljubavnici plocu sa revolucionarnim stihovima Majakovskog. Futuristicki zanos pesnika Revolucije u kontekstu ovog filma deluje, ironicno, lazno, u kontrastu sa uzasima koje je u medjuvremenu stvorila ideologija "usrecivanja naroda, makar i protiv njegove volje".
Danas se u znamenitoj elektronskoj enciklopediji Enkarti odrednice Makavejeva i Majakovskog nalaze jedna pored druge, s tim sto je prica o zivotu i delu naseg reditelja visestruko obimnija i relevantnija po znacaju u odnosu na kratak pasus posvecen ruskom pesniku i "propagandisti". Imazinizam koji je nagovestila ta knjizevna generacija pocetkom 20. veka, u filmovima Makavejeva daleko je upecatljiviji i predstavlja samo deo originalnog i modernog filmskog izraza koji je zadivio gledaoce i kritiku sirom sveta vec od sezdesetih, u vreme kada je u svojoj zemlji Makavejev dobio "primereno" odlicje u vidu pozamasnog policijskog dosijea zbog "neprijateljskog rada u filmu".
"Slusali su mi telefone i citali postu od 1963. do - kako tamo pise -1991." - kaze Makavejev.
Nagrade i zabrane smenjuju se potom u pravilnim intervalima, pribelezili su pedantni biografi situaciju koja je prethodila rediteljevom egzilu pocetkom sedamdesetih. Ali, tada je on vec, zahvaljujuci uspesima "Ljubavnog slucaja" i "Nevinosti bez zastite", a zatim i svojevrsnoj eksploziji filma "WR Misterije organizma" u Kanu postao internacionalno slavljen, sto mu je omogucilo da snima filmove sirom Evrope, pa i u Australiji, kao i profesuru na najprestiznijim americkim univerzitetima...

Mozda je, bolje od svih kriticara i tomova studija, uzbudljiv filmski opus Dusana Makavejeva najlapidarnije definisao Pjer Paolo Pazolini, rekavsi da je nas stvaralac "magmaticna pojava". On stvara zestoki filmski zurnalizam, njegova ekspresionisticka silovitost simptom je jedne zapanjujuce vitalnosti".
Pre retrospektive filmova na jednom od proslih Festova, Makavejevu su takvu pocast priredili sineasti brojnih filmskih smotri, od Rejkjavika, Moskve i Tokija, do Sao Paola, Roterdama, Firence, Toronta, Jerusalima, Los Andjelesa...
Ovih dana, na Festivalu kratkometraznog i dokumentarnog filma u Beogradu, cijih se pedeset godina postojanja srecno poklopilo sa isto toliko godina filmskog trajanja Makavejeva (koji je svoj prvi dokumentarni, amaterski film "Jatagan mala" snimio davne 1953), reditelju niza igranih i dokumentarnih projekata, dodeljeno je priznanje za zivotno delo.
To je bio zgodan povod da u ekskluzivnom razgovoru za Danas sa Makavejevom prodiskutujemo sve referentne trenutke njegovog opusa i vremena u kojem su nastajali, a narocito vremena danasnjeg koje nas sagovornik sa neumoljivom estetskom i psiholoskom preciznoscu vivisekcira u maniru svojih sokantnih filmskih prizora. Sticajem okolnosti, najveci deo razgovora koji se sada prvi put objavljuje u ovom, prvom nastavku, vodjen je u prolece 2000. godine, uoci represivnog finala i petooktobarskog raspada, a nastavljen u ovim burnim danima srpske "katarze".

Zivot na ovom delu balkanskog prostora u poslednjoj deceniji proslog veka oscilirao je izmedju etnickih ciscenja, obmana, ludistickog zanosa gradjanskog protesta, bombardovanja, izolacije. Otkud toliko nagla talasanja?
- To je u vezi sa nasim zivljenjem u razlicitim svetovima. Postoji u Pavicevom Hazarskom recniku covek koji je upao u sat, pa se nasao u prostoru van vremena i on vise ne moze da se vrati u vreme. Bas kao i toliki ljudi ovde: koji su izgubili pasos, zemlju, rodjake, identitet... za razliku od malobrojnih koji su cak i ucarili neko bogatstvo, neke titule, postali nekakvi vitezovi i vojvode, ruski akademici. Sat druga Tita se razlupao, Evropljani zamenili razna vremena za jedinstveno njihovo, a mi ostali, kako je gde ko posrnuo ili dopao, egzistiramo u svojim pomerenim vremenima. Regresija u orijentaciji i vremenu je opsta. Kao udovica koja jos uvek postavlja sto za dvoje.

U vasem filmu "Covek nije tica" jedan iluzionista, hipnotizer, vrlo ozbiljne i zrele ljude baca u trans i tera ih da "lete" kao ptice, masuci rukama kao krilima. Taj trans, ujedno, parodira vecitu covekovu teznju ka slobodi (letenju) u okruzenju represivnog poretka. Mnogi su u Milosevicu prepoznali slicnog hipnotizera citave nacije, pa i sveta, sa pozornice koju olicava jedno bezazleno kanabe u zgradi na Andricevom vencu...
- Te seanse Milosevica i mnogih inostranih i domacih posetilaca, na pomenutom kanabetu, pune su posebnog, Politickog Erosa. To kanabe veoma podseca na ona iz izloga znamenite amsterdamske cetvrti Crveni fenjeri.

Politiku mnogi odvajkada porede sa najstarijim zanatom, a kanabe asocira i na psihijatrijski kauc.
- Ima tu mnogo latentnih sadrzaja. Holbruk sve sto je saznao o nama, kao narodu, saznao je uglavnom sedeci i drzeci se za ruke sa domacinom, tokom mozda i sto sati na tom kanabetu.
Poslednji je bio Vesli Klark, nekoliko dana pred pocetak bombardovanja Srbije proslog proleca. Kakav tango! Amer se brine da ne napravi neku gresku tim bombardovanjem, a predsednik ugrozenog naroda kaze: ako, ako, radite vi svoj posao ako imate petlju. Na kraju balade Vesli Klark je otisao u penziju. I Karl Bilt je za vreme Srebrenice na tom kanabetu proveo deset i po sati. Sta je Bilta toliko dugo tamo drzalo? On pise u memoarima da je sagovornik bio izuzetno duhovit, pricao viceve, imitirao druge koji su tu bili, pa nece li, mozda, pita se Bilt, i njega tako kasnije imitirati? Ocito je da su svi ugledni gosti upadali u zamku patoloske harizme. Svi su odatle izlazili drugaciji i osokoljeni, davali neocekivane izjave. To asocira na dr Frojda, ali i na kauc sa cuvenom Maneovom Odaliskom, sto je, u krajnjem, opet kurvinski kanabe.
Ovde je situacija bivala obrnuta, jer pacijent koji je domacin drzi na njemu psihijatra neodredjeni broj sati. Svako je tu pretvaran u zavedenog psihijatra, koji ne moze da ode. On, Milosevic, im se, po njihovom utisku, poveravao i potpuno predavao. Secam se, u vreme gradjanskog protesta, kako je Keti Marton sva ushicena dosla na Harvard, gde sam u to vreme predavao, i pokazala nam cedulju koju joj je licno predsednik dao i potpisao da ce da oslobodi B92, da nece cenzurisati medije... To je licilo na onaj znameniti Cemberlenov papiric koji je ovaj pokazivao i govorio "Meni je Hitler licno potpisao ovaj papir."

Otkud tolika fascinacija licnoscu koju su mnogi od tih sagovornika inace dozivljavali kao diktatora?

Rupa u dusi

Na Festivalu kratkog metra, proslog vikenda, uprilicena je projekcija autobiografskog filma Dusana Makavejeva "Rupa u dusi" (Hole in the Soul), napravljenog pre deceniju u produkciji BBC, Glazgov, Skotska, a u okviru ciklusa "Mesto reditelja".
Ovaj film, pre Beograda, imao je niz projekcija po svetu i svuda privukao veliku paznju jer je pravljen kao reminiscencija, ali iz perspektive devedesetih, kada je nasa zemlja postala predmet paznje zahvaljujuci svom katastroficnom raspadu. U filmu koji je sniman izmedju San Franciska, Los Andjelesa, Beograda, na vrhu Hrama Svetog Save, pojavljuju se, osim Dusana Makavejeva, i Vlada Mijanovic, Rasa Popov, Milena Dravic i Rambo Amadeus. Posle projekcije na Harvardu, kriticar Boston Globa zabelezio je i sledece:
"U kljucnoj sceni krstarenja Savom, on (Makavejev) bestidno salece gledaoce trazeci milion dolara koji su mu potrebni da zavrsi svoj sledeci projekat, nazvan "Jugoslavija". Ako ta zemlja i nije prezivela u istoriji, sugerise on, moze da joj pomogne da prezivi na filmu. Ukoliko se "Rupa" moze smatrati iole indikativnom, "Jugoslavija" bi, posle svega mogla imati sanse. "Rupa" je sirova i takoreci putopisno-memoarsko-esejisticki razbarusena anegdotska prica natopljena Makavejevljevim cudljivim, melanholicnim i skarednim osecanjem za apsurdno. U njegovo tumaranje Beogradom i ponovne susrete sa starim prijateljima utkane su avanture na Zapadnoj obali, susreti sa agentima, kriticarima, vlasnicama butika i vijetnamskim trbusastim prasetom. Makavejev demonstrira da nije izgubio svoj talenat za nadrealni nonsens.
Ljudi zakrzljali u svom zanosu propalim kulturnim ikonama ostaju i dalje njegov omiljeni motiv. Bilo da je rec o dzinovskoj Svarcenegerovoj cizmi u "Poslednjem akcionom junaku" ili prostranom zvoniku beogradskog hrama sa kojeg Makavejev i njegova ekipa premeravaju prokisle prizore grada, covecanstvo u oba slucaja deluje podjednako smesno i nistavno u svojoj teznji ka velicini. Makavejev sagledava svoju proslost i sadasnjost kroz kratki, urnebesni curriculum vitae, ilustrovan scenama iz njegovih filmova.
U razgovoru sa jednim psihijatrom o hirurskim zahvatima, reditelj se pita da li odstranjeni deo tela ostavlja rupu u dusi. "Nije mogao da mi odgovori" - priseca se Makavejev sa sebi svojstvenom ironijom - "iako je psihijatar". Kada se sa tela politike odstrani neki deo, implikuje on dalje, ostaje rupa u dusi naroda. U "Rupi" to odstranjeno parce se javlja u insertu iz filma "Sweet movie": brod u obliku glave Karla Marksa plovi kanalima Amsterdama, mameci mlade u sladunjavu smrt... Mudriji od psihijatra, Makavejev zna da postoje rupe u dusi koje nikad nece zarasti, i da se one moraju popuniti mudroscu, imaginacijom i veseljem", pise kriticar Boston Globa.
- Njega bilo ne bi da nije njih. Koliko bi ljudi u Beogradu pristalo da na tom kanabetu provede desetak sati? Izuzev neke pevaljke, mozda i nekog psihijatra, Strikovica, recimo.

Na unutrasnjoj sceni je rec o drugoj vrsti fascinacije, kolektivne, koju je harizmaticni vodja sprovodio posredno, putem medija, hipnotisuci odjednom mase?
- To su masovna indukovana stanja koja se desavaju u vremenima velikih masovnih nesigurnosti. Pojedinci donose iz svojih plemenskih tradicija bezrazlozno automatsko pouzdanje u vodju. Kod katolika, cija je religija dramaturski kompleksnija, pojavljuje se Gospa na drvetu da ih upucuje gde ce i kako ce. Kod nas je dovoljno da cujemo nesto ljutnje u njegovom glasu. Nema slika. Kod nas su ta indukovana, a uvek ponovo dezorijentisana stanja dovela konacno do zasicenja koja su proizvela tzv. setnje cija je zagonetka bila u tome sto smo svi znali sta nam je i sto smo se svi, druzeci se bez reci, sasvim dobro razumevali. Dugo sam u to vreme osmatrao te mase nasih sugradjana koje se kao bez posebnog plana krecu, a sa dubokim i mirnim protestom u sebi. Bio je to jedan kulturni i racionalni Beograd na sopstvenim ulicama.
Vreme ludila nas je ipak uvek ponovo cekalo iza ugla, zahvaljujuci ludilu udvoje, ili ucetvoro, na vrhu drustvene piramide.
Na sahrani premijera Djindjica ponovo se pojavio taj Beograd bez reci a ipak odlucan, kao da nam saopstava da je tu. Ali eto slatkorecivog bezboznika u ime crkve. Ime mu, kazu, na grckom znaci dva bataljona vojske. Najvaznije mu je bilo da ubicu nazove bratom.
Sto se tice sveta, kao da u njemu ovih godina kruzi neko zlo. Taman se ljudi negde oslobode toksicnog vodje, odnekud iskoci isti takav negde drugde i pocinje svoj besmisleni rat. Ove godine Nobela iz ekonomije dobio je psiholog Kaneman, koji je pokazao da ljudi u situacijama kada treba doneti odluku radije biraju iracionalnu opciju. Da li nas to opravdava?
Setite se kuce ogledala u zabavnim parkovima, u kojima ste cas debeli, cas izduzeni, ali uvek izopaceni. To sto postoji u tim parkovima, jedno je bazicno iskustvo, poput tobogana koji vas cas dizu uvis, cas sunovratno spustaju. Tuneli smrti asociraju na mitski, Odisejev tesnac...
Mi smo poverovali, u onom sjajnom momentu kad je Ante Markovic povezao marku i dinar i rekao cuvenu recenicu da mozemo da zivimo i bez partije, treba da zivimo slobodni. Tada se vreme, nazalost, neocekivano spotaklo. Promaja sa Berlinskog zida produvala nas je i pocela da nam rusi kucu. A kad se rusi zgrada, onda pokuljaju razni pacovi, bubasvabe, gliste i sve ostalo. I mi smo eto imali orgiju svakojakih pacova, punih 13-14 godina, tako da otreznjenje koje se sada pojavljuje kao olaksanje jeste strasno. Tesko mi je da nazovem olaksanjem to sto konacno znamo da je jedan covek ubijen, i kada je ubijen. Ivan Stambolic. Oslobadjamo se brojnih ruznih neizvesnosti, u prilog takodje ruznih i sramnih izvesnosti.

Neverovatno je da se to tek sada sve stopilo u jedan lanac, u kojem su svi zlocini i misterije, povezani zajednickim fizionomijama sa masovnih poternica, kojih nije bilo valjda ni na Divljem zapadu toliko odjednom...
- Kao da se oseca da je dosao poslednji cin, kraj. Ceo taj zlocin je bio anoniman i intenzivan, i nadovezivao se na neke velike periode te nespretne strahovlade (hocu da kazem diktature nekompetentnih) i to je cinilo nekakvu nesigurnost koja se u sve zavlacila kao prasina. Interesantno je, medjutim, kako se taj 5. oktobar, koji je izgledao kao neko nase oslobodjenje, tako brzo zaustavio kao da je neko naglo povukao kocnicu. Jer se nije islo na Dedinje. I nisu se otvorile arhive. Nije bilo promaje.

Kazu analiticari, nije bilo katarze, sve do sada?
- Katarza je dobar, primeren termin. Medjutim, kad gledas klasicnu dramu, katarza je u poslednjem cinu, u poslednjim scenama, kada se sve tenzije razresavaju, svi koji treba da budu kaznjeni bivaju kaznjeni, svi koji treba da budu slavljeni budu slavljeni i sve dolazi na svoje mesto. Mi nismo, medjutim, ziveli u antickoj drami, vec je, takoreci, svako od nas bio u jednoj vlastitoj, ili vise drama, tu su bile i porodicne drame, i licne nedoumice, i slojevi, brda lazi. Predugo nas je gusilo to istorijsko djubre iz kojeg sada izlazimo, puzimo, hocemo li se uopste iskobeljati? Imam utisak da ce biti jos kojecega neocekivanog.
Tek smo na pocetku; sada smo se zaprepastili, kao nismo ni sanjali da su na sve strane neki lopovi, da moze da se dve hiljade ljudi pohapsi za nekoliko noci - a kad se osvrnemo, vidimo da ima jos nekoliko puta po dve hiljade lopova koji su na redu i spremaju se da negde isceznu.

Ali, postoji opste osecanje soka. Ljudi se pitaju, tek sada, u kakvoj smo to drzavi ziveli. Kao da nismo znali. Odjednom smo ucesnici jednog krvavog dokumentarca u kojem smo svi bili epizode.
- Kultura u kojoj smo odrasli uveravala nas je da drustvo, zajednica, stalno ide napred. Sve seme sugerisale su stalan napredak u proizvodnji, krompira, tenkova, knjiga, dece, filmova, stalno smo bogatiji, sve je bolje. Ta ideja progresa, od pocetka hriscanstva, mozda i pre njega, bila je varljiva. Pokazuje se da vreme ne ide linearno, da postoje ubrzanja u vremenu, vreme kada vreme stane i vremena kad dolazi do potpunog raspada i regresije.

Imali smo, ali samo do 5. oktobra, dobar izgovor, znali smo ko je kriv.
- Iako je vodja bio jedan supalj tip, pun besa, narod ga je percipirao kao odlucnog coveka. Taj bes se osecao kao odlucnost.

Da li on to cini i danas u Hagu, da li on, tamo, u stvari, glumi sebe iz bivsih dana moci?
- On je uvek bio takav. Od samog pocetka kad sam tvrdio da je supalj ubedjivali su me neki da njegovo zlo mora da ima neke svoje (patoloske) razloge. Stalno smo pokusavali da razresimo njegovu zagonetku, a njegova tajna je bila da je on nula i da on to jedini zna. Taj svoj blef obelodanio je kad je usred rata, hiperinflacije, haosa, sazidao jednu ogromnu pecinu, punu mermera, kod Vukovog spomenika u Beogradu, jednu podzemnu stanicu metroa koji ne postoji, spustio se u to podzemlje, i odrzao govor da je to nas ulazak u 21. vek, i da je pocetak tog tunela, u toj pecini, nas ulazak u Evropu. Taj govor nije bio samo blef. To je bilo jedno priznanje u formi arhitektonskoj. On nam je dojavio da zna da nema kud. Da je pecinski Srbin.
Vesna Roganovic
(u ponedeljak: Ludilo udvoje)

Dusan Makavejev: Srbija od kanabeta do katarze (2)
Ludilo udvoje, vrlo infektivno

U najpoznatijem filmu Dusana Makavejeva, "WR Misterije organizma" iz 1971. postoji antologijska scena: odsecena glava junakinje (igra je Milena Dravic) na tacni za autopsiju kaze za svog ruskog ljubavnika da je romanticni asketa, "pravi crveni fasista"... Odakle ta neobicna slika, koju tek danas pomalo shvatamo.
- Dozvolite mi da na vase nedovrseno pitanje odgovorim malo zaobilazno. Piscima je dozvoljeno da "pisu iz glave", intuitivno. Kad u svojoj cudesnoj pesmi posvecenoj Fransoa Vijonu, Bulat Okudzava kaze "Gospode, moj boze, zelenooki moj..." pojavi se neka tajna, ali nemas vremena, dok slusas, da se dugo pitas o zelenim ocima, jer on moli za oprostaj sto je ziv, nema vremena za glupava pitanja. Dao sam Ivici Vidovicu/Vladimiru Ilicu da tu pesmu otpeva po mrazu pored Dunava hodajuci ka grupi Ciganki koje se greju oko vatre. U tom prostoru usred snega, mraza i inja nasao se beli konj koga su preduzimljive Romkinje, bez pitanja dovele na snimanje. Mozda ce da vam zatreba, rekose. Vidim da im treba koji dinar vise i ja udesim da Ilic peva prolazeci pored konja. Onda pevajuci uz plejbek, Ivica na "zelenooki moj" zastane i pruzi ruku ka belcu. Meni zaigra srce. Skriveni bog se objavio.
Cigane uvek treba slusati.
Medjutim sto se tice Mileninog teksta imao sam kao pisac zadatak, prvo da udenem izraz "crveni fasist" (citat iz Wilhelma Rajha), ali tako da se to nikako posle ne bi moglo nekom intervencijom iseci. Drugo, cela recenica morala je da bude u komunistickom idiomu ("Za zivot, zivot su dali".
Milena:
Vladimir je covek plemenitog nestrpljenja, covek visokih ambicija, velike energije...romantik, asketa, pravi crveni fasist!
Drugovi, ja se ni sad ne stidim svoje komunisticke proslosti!
Evo sad, 32 godine docnije, ova poslednja recenica mozda ce uskoro biti zaista izgovorena u stvarnoj sudnici i to ne od strane zrtve nego kreatora likvidacije dugogodisnjeg prijatelja i kuma. Zlo nije cinjeno iz zlih namera nego u ime ogromne ljubavi prema svome coveku i u interesu vascelog naprednog covecanstva.
I u drugim filmovima naseg sagovornika, bizarna rugalica totalitarnom zlu deluje poput mantre. Ova vrsta umetnickog egzorcizma WR bila je odmah prepoznata i zabranjena. Umesto djavola, isteran je Makavejev.
Ne iznenadjuje to sto slike i prizori koji su Makavejeva opsedali tokom poslednjih godina, a o kojima ovih dana, posle duzeg vremena, glasno razmislja za Danas, lice na kadrove nekog njegovog nesnimljenog filma. Mozda i onog, pod nazivom "Jugoslavija" koji uz gusle najavljuje Rambo Amadeus, u jednoj sceni autobiografskog filma Makavejeva o Makavejevu, "Rupa u dusi". Cini se da egzaktna analiza orkestriranog ludila ne bi bila kompletna da Makavejev u njoj ne poseze za znanjima iz domena svog profesionalnog alter ega, koja je priljezno "apdejtovao" svih ovih decenija od kada je (1955) diplomirao psihologiju. Kroz teoriju, a mozda i vise kroz praksis.
Ovih dana i policija je otkrila da ima "indicija" za ono sto je odavno svakom razboritom coveku bilo jasno: da Milosevica ne bi bilo bez Mire Markovic, njegove ljubavne i politicke partnerke, a moguce i inspiratora zlocina nad Stambolicem i ko zna kim jos. Kazu da su oni dve polovine jednog (zla).
Jedan covek trcao je sumom.








U ovih redovima beline ne pise nista. U meni ne cuti zastava na pola koplja.
Cija bi to zastava bila? Ili su tri: 1.stara jugoslovenska sa crvenom petokrakom optocenom zlatnim rubom, 2.srpska sa krstom i ocilima, 3. stara jugoslovenska sa izrezanom petokrakom, kao iskopanim okom.
Moguce su i druge kombinacije.
Kazu da je odsecena Karadjordjeva glava putovala u Carigrad na brzim konjima nosena u korpi na lezaju od vinovog lisca, jer vinovo lisce dobro upija krv.
Secam se price Bore Pekica iz njegovog detinjstva. Albanac trazi Borinog oca, drzavnog dostojanstvenika, i majka ovog ponudi da udje u kucu. Otac stize kuci i kaze: "Pustila si ga u kucu?" Zatim Bora viri u ocevu sobu, otac sa gostom gotovo i ne govori, prilazi mu i ovaj podize pokrovac sa svoje torbe. U torbi je ljudska glava. Otac bez reci uzima vrecicu sa police (sa dukatima?) i daje je Albancu. Ovaj pokriva torbu i odlazi. Mozda je to bila glava njegovog brata mislim ja.
Ali u nasem najnovijem slucaju nije se radilo o dukatima nego o istorijskom interesu, licnom angazmanu, ljubavi i ambiciji.
Ludilo udvoje je psihoticna forma koja ima neverovatnu snagu, to je nesto neunistivo. Dve nedovrsenosti i dve unezverenosti se zagrle u celicni zagrljaj.
Nikakva analiza ne moze pomoci da se to ludilo kanalise, to je savrseno kao kamen belutak. Kada je taj kome necu pomenuti ime izabran za predsednika Jugoslavije sasvim neocekivano i van svakog protokola izaslo je svih cetvoro i postrojilo se u grupi. On, Ona i deca! Primali su cestitanja kao da su njih cetvoro postali Predsednik. Ludilo ucetvoro, moze da se mnozi i dalje. U psihickoj epidemiji moze ceo narod sebe da vidi kao velicanstveno groblje koje plovi kroz istoriju. Kada su borci sa laznih ratista na jugu, u stvari poprista, poceli da pisu po spaljenim kucama "Srbija do Tokija" kao da su nam se javljali sa puta sa koga nema povratka. To je podsecalo na znamenitog bostonskog davitelja koji je posle nekoliko zadavljenih usamljenih zena, u jednom kupatilu karminom na ogledalu napisao: "Uhvatite me dok ne pocinim jos vise zla". Nas davitelj je vrlo rano, jos 1992.
studentima u razgovoru rekao: "Vi dobro znate da ja nisam profesionalni politicar". Bio je to poziv u pomoc koji niko nije hteo da cuje.
Nastavlja se

Dusan Makavejev: Srbija, od kanabeta do katarze (3)
Jezik, montaza i lekovitost

Pre nekoliko godina Dusan Makavejev je na Univerzitetu Harvard bio mentor i producent zanimljivog studentskog projekta za koji su i on kao profesor i njegov student dobili nagradu za najbolji projekat u okviru Univerziteta. Tema je smestena u americki milje, a nadrealisticki humor i ovde je, kako bi rekli kriticari, "trejdmark" Makavejeva.
- To je jednocasovni film Josha Openhajmera (Josh Oppenhaimer) koji se zove "Kompletna istorija kupovine Luizijane"("Entire History of Luisianna Purchase", iako u filmu nema niceg o tom znacajnom dogadjaju iz americke istorije. Film se bavi slucajem zene koja je verovala da je rodila antihrista. Treceg dana po porodjaju, probudila se i saopstila sebi da je neko zamenio dete i da je dobila djavola u kolevci! Zatim je to dete sprzila u mikrotalasnoj peci. Posle kratkog prikaza ovog zbivanja i izjave zene kako joj je sam Bog dojavio da mora da unisti dete-djavola, autor filma razgovara sa raznim ljudima koji komentarisu dogadjaj.
Izabrani su pravi sagovornici koji veruju da djavola, ako se pojavi, treba unistiti u semenu. Uz fanaticne hriscane koji su je branili, bilo je podozrivih, radoznalih, zbunjenih i konacno pravdoljubivih koji bi je strpali na dozivotnu robiju. Strucnjaci i legalisti su dali razna objasnjenja i izneli pretpostavke. Sve to raste sa svakom novom scenom ka necemu sto je Zilnikov specijalitet: pravi zivot kao nerazmrsiva tragikomedija. Najzad, ispostavilo se da izumitelj mikrotalasne rerne zivi u Kembridzu, par blokova dalje od Univerziteta, pa sam studenta uputio da i njega anketira. Izumitelj je samouvereno izjavio da je prethodne godine bilo sedam slucajeva spaljivanja macaka u mikrotalasnoj rerni, ali pomenuti filmovani dogadjaj nije moguc jer doticna rerna po dimenzijama ne odgovara detetu tog uzrasta!
Kada se kod nas pojavio ‘sindrom Kostunica’, setio sam se pronalazaca mikrotalasne rerne. Legalno i tehnoloski, on ne moze da bude odgovoran .
U autobiografskom dokumentarcu "Rupa u dusi", jedno pitanje, u sceni sa Vladom Mijanovicem ("Vlada Revolucija" iz juna 68 na BU), u San Francisku, ostalo je, naoko, bez odgovora: "Dusane, sta mozete da izgubite u snu?" Mislim da je pitanje pravo, jer je odgovor sadrzan u poetici snova kojom svi vasi filmovi odisu. Snovi su pravo mesto ljudske i umetnicke slobode, mesto gde se gube inhibicije i tabui (narocito u vremenima sputanim dogmom, komunizmom i ostalim izmima), bas kao sto ste vi to cinili u svojim filmovima. Cini se da su Vasi filmovi upravo tim jezikom snova uspeli da na originalan nacin iskazu one bitne, skrivene slojeve zivota u nasim smutnim vremenima.
- Filmovi koriste jezik koji je identican jeziku snova.
Enciklopedija Britanika definise snove kao "halucinatorna iskustva koja se dogadjaju za vreme spavanja". Britanika pominje da su snovi korisceni kao poruke od bogova, kao prorocanstva i kao lekovito sredstvo.
Zacudilo me je da Britanika ne pominje nikakvu vezu izmedju snova i filma.
Na Harvardu predavao je dr Alan Hobson, psihijatar i strucnjak za snove koji je celog zivota ratovao sa Frojdom i rusio Frojdove koncepte.
U knjigama Snevanje kao delirijum i Kako je mozak izgubio sopstveni um izneo je rezultate sopstvenog eksperimenta. Skupljao je (belezio) snove svojih prijatelja i kolega. Posle izvesnog vremena, koristio je makaze kao da je filmski montazer. Izrezirao je i montirao delove snova svojih subjekata. Komade snova jednih prebacivao je u snove drugih ljudi.
Bez ijednog izuzetka, svi kojima su pokazani ‘njihovi snovi’, prihvatali su tudje delove snova kao svoje, nisu primecivali da se ista neobicno sa njihovim snovima u medjuvremenu desilo.
Po meni pronalazak dr Hobsona nije nikakav ‘big dil’. Tako pamtimo i filmove, procitane delove knjiga i sopstvene dozivljaje.Sve je to labavo kao i Microsoftov softver. To ipak ne diskvalifikuje znacaj, lekovitost i druge osobine filmova. Snovi nam pomazu da shvatimo sopstvene zablude, hipokriziju, razne delove naseg mentalnog zivota kojih nismo bili svesni. U snovima se igra tango vrlina i poroka. Snovi nas ciste od haosa, nasilja i raznih drugih gadosti. Filmovi i snovi nam sapucu sta da cinimo, cesto to cine subliminalno.
Pada mi na pamet i odgovor na pitanje koje mi niste postavili. Cesto se ispostavlja da nam snovi i umetnicki iskazi najave sta ce se desiti. Kada sebi u cudu kazemo: ne bi nam ni u snu palo da ce nam se nesto ovako desavati, setimo se necega sto bi odgovaralo onome sto je Frojd zvao: pismo koje nam je uputila nasa podsvest.
(Setite se filma "Paklena kula" ("Towering inferno" u kome je Holivud, pre vise godina objavio scenario cuvenog 11. septembra.)
A evo i stiha iz prve zbirke jednog pesnika i psihijatra.
Zbirka je objavljena 1968 godine, kada je pesnik imao 23 godine.
Napisao je stih: "Sarajevo grad uzasa, nekrolog mi pise".
Naziv zbirke bio je "Ludo koplje". Autor je Radovan Karadzic.
Pesma sa zloslutnim stihom, nalazi se u ciklusu "Tribunal".
Vesna Roganovic
Kraj

na ovoj informaciji.
narucila sam oba dvd da upotpunim moju "freak collection" kako kaze moj zmu.

" Dva filma Dušana Makavejeva "WR Misterija organizma" i "Sweet movie" ubrojena su među najbolje svetske filmove svih vremena."

Ovo gornje je nonsens, jer mu ekstremna subjektivnost viri iz ociju. Sweet movie är okarakterisan od svih, pa i nasih kriticara (patriota) kao promasaj i los film. W.R Misterije (mnozina) organizma je zaista interesantan film o kome se dobro govori na svetskoj filmskoj sceni, ali kao sto rekoh SM je bezveze. Makavejev je napravio vise boljih filmova od SM...u prvom redu recimo Ljubavni slucaj sluzbenice PTT...a onda cak i Mr.Montenegro... cak komedija Coca cola kid je bolji film (iako i on dosta tanak).... znaci budimo objektivni i konstantujmo da je Makavejev samo jedan od vise sjajnih reditelja iz redova Srba....recimo Kusturica je neuporedivo snazniji u svom izrazu i koriscenju filmskog jezika, kolora, montaze i naracije sto svedoce nagrade koje su totalno nadredjene onima koje je Dusan dobio.

Rezime: Dusan je dobar ali ne i nesto specijalno blistav, sorry...

u septembru ima izbor jugslovenskog crnog talasa i ovako ga opisuju

The Yugoslavian Black Wave was one of the most anarchic and politically subversive of all 1960s cinema movements, frequently running afoul of official Yugoslavian government policy. Combining artistic, sexual, and ideological freedom often with a sense of humor, the Black Wave reinvented existing notions and standards of cinematic realism—mud, blood, tears, bleakness, destruction of illusions—that for a brief moment produced some of the most liberating cinema the world has ever seen. When re-introduced to audiences, Karpo Godina and Zelimir Zilnik, among others, will certainly join the beloved Dušan Makajevev with the status of great masters.

Karpo Godina - Five short films

The End of the World Is Coming (Bice skoro propast sveta) (1968) 75min
Directed by Alexander Petrovic

When I Am Dead And White (Kad budem mrtav I beo) (1967) 84min
Directed by Zijovin Pavlovic

W.R.: Mysteries of the Organism (1971) 85min
Directed by Dušan Makavejev

Zelimir Zilnik Shorts Program 68min
Early Works with Black Film and A Newsreel on Village Youth in Winter 116min

Love Affair, or the Case of the Missing Switchboard Operator (Ljubavni slucaj ili tragedija službenice PTT) (1967) 70min
Directed by Dušan Makavejev

Man Is Not a Bird (Covek Nije Tica) (1965) 81min
Directed by Dušan Makavejev

BAM je jedna od najprestiznijih institucija u NY, a za ovo treba zahvaliti Makavejevu

Hvala na dobrom tekstu. Umnogome se slazem sa vama oko Makavejeva.
Reci cu sada nesto sto je pre oblast trivije: bilo mi je nekako zao kada sam nedavno cuo da se on "ne trpi" sa E. Kusturicom, da je to u tolikoj meri "da ga ocima ne mogu videti". Zacudilo me je, jer mrznja, zavist i slicno ne bi smeli da budu odlike velikih ljudi tipa Makavejeva. Naravno, znam da je "za tango potrebno dvoje", tako da verovatno se isto pitanje moze postaviti i Kusturici.
Drugo, bicu vam zahvalan ako napisete nesto o Pedru Almodovaru.
Hvala unapred.

u tekstu treba da bude i jedna zahvalnica za
cinematik
veruj mi znam.

Ja sam bio ubijedjen ,da se taj film zove:MISTERIJA ORGAZMA,a ne Misterijaja organizma.
Nema veze!

Naravno sjajan komentar i sjajan film....Ja sam na ne-srecu ta neka generacija koja ga je gledala u raznim piratskim varijantama, jer pamtim ta vremena....Veliki Mak...jeste jedan on nasih najboljih autora, ali...se cini da zbog svega sto se tada, a i kasnije dogadjalo, nije "rekao" sve ono sto je nosio u sebi....Ipak bolje ikada, nego nikada...
Dok sam bio umet.,direktor SKC-a(Kg) napravio sam cikluc (80-tih godina)zabranjenih filmova, u kome je WR imao jedno od najznacajnih mesta,.....itd.
U svakom slucaju ....i kad tad, ono sto vredi zauzme svoje PRAVO MESTO!
poz
BKC

MADE IN SERBIA...Ajmo Srbi drugi deo ....nego smetaju li Vama dragi Srbi ove prasume spoljnih jedinica klima uredjaja svuda po Srbiji...Subotica,Novi sad, Beogard( pogledajte Vladu kao muzej klima uredjaja /model 68/model 79/89 je slabo vidljiv model/i najnoviji mozda oni sa slikom Olje Ivanjiciki)pa Nis, Kraljevo,Pristina/Prishtine...bodu u oko i kaplju,bre, svuda ...bas,zar ne?

Pozz

Гледао сам WR својевремено у Дому омладине. Мислим да се филм давао једно време и у неком београдском биоскопу, у редовном репертоару - двадесетак година после забране!

А SWEET MOVIE никада нисам видео! Да ли је тај филм икада приказан у Србији?

petica za tekst, sto bi rekla moja uciteljica prije tries i kusur godina ;-)

Ovo je jedna od malo vesti iz Srbije, koja moze da me obraduje. "Misteriju organizma" jos nisam pogledala (bruka!), ali videla sam film "Nevinost bez zastite" dva puta. Prvi put kad sam bila klinka, "sistavac", ali normalno da u to vreme nisam mogla nista da ukapiram. Ipak, uspela sam da primetim da je neobican, da ne lici ni na jedan film koji sam do tada gledala i da tu ima neceg sto me je zaintrigiralo. Nisam mogla u tim godinama da shvatim sta je to, ali nism mogla tek tako ni da odustanem od gledanja. U tome je verovatno bila moc njegovog psihoanalitickog magnetizma! Drugi put sam videla film pre par godina i njegova subverzivnost i kritika svih mogucih ideologija,a narocito onih koje su se najbolje primile u Srbiji su mi postale kristalno jasne, a sa tim mi je postao jasniji i onaj cudan, neobjasnjiv osecaj iz detinjstva: da postoji jedan alternativni diskurs, koji ne lici ni na jedan od tada i sada dominantnih i da u tom diskursu ima neceg za mene...
Hvala puno za ovu informaciju, na koju sam naisla sasvim slucajno. A sto se tice cinjenice da ovo DVD izdanje nije medijski propraceno, nisam ni ocekivala da ce najvece medijske galamdzije u Srbiji tako nesto objaviti :)
Srdacan pozdrav,
Tijana Milosavljevic-Cajetinac