,,Чекајући Годоа'' и јак укус у устима

    Трећи ред. Црвено седиште број девет, мој омиљени број. Значи, биће ово лепо вече.

    Светла су још увек упаљена и користим прилику да још једном пројурим погледом не бих ли што боље упознала особе надомак себе.

    Одјек елегантних штикли, мирис скупоцених парфема.

    Упорно пратим подизање црвене завесе. Изгледа тако тешка. Тако пуна успомена.

    Почело је.

    На том празном простору који нам открива може се приметити једно дрво. Само једно. Ни цвета ни птице, куће или потока. Само дрво. И човек. Два човека, у ствари.

    И пролазиле су странице, а ја сам, као и остатак сале, са осмехом пратила ову представу. И Естрагоново скидање ципеле, и Владимирово скидање шешира. И њихове препирке, објашњавање Библије као и насумично одабране разговоре. Нисам пропустила ни разговор о бешењу - нешто што ме је насмејало колико и уплашило. Од силне препирке, ко ће први отићи на онај свет и како се то одражава на другога, заборавили су почетак разговора. Дивно.

    А онда,

    Сасвим изненада,

    Догодило се оно што ми није било ни на крај памети. Имала сам прилику да посматрам особу налик мени која иде четвороношке, којој је око врата завезан канап помоћу код други човек управља њоме. Поцо и Лики. И гледала сам, смејала се, док је у мени све вриштало. Пожелела сам да устанем! Да покажем своје незадовољство! Зар је могуће да нико није примећивао сву ту неправду! Искрено, мноштво небулозно-интересантних сцена наговорило ме је да стишам побуну, опустим мишиће. Да се препустим.

    И јесам.

    Препустила сам се.

    Дивила сам се величини идеје која је успела да задовољи публику на овако чудан начин; да нам дозволи да заборавимо време, заборавимо место; останемо без даха. Утонемо.

    И, спустиле су се завесе. Јесу. Кратка дозвола предаха. Испретуране мисли, осећанја, поглед на свет.

    А онда је уследило нешто налик на оно што сам прочитала. У неку руку,одгледала. Али не, није било исто.

    Врба је олистала.

    Поцо ослепео.

    Лики онемео.

    И заволела сам начин на који Лики мисли када стави шешир, и Естрагоново одушевљење кад поново обује ципеле које је одбацио.

    Заволела сам њихово пријатељство.

    Начин на који испуњавају време.

    Спустиле су се завесе. Оне исте. Црвене. Тешке.

    И светло се упалило.

    Мирис скупоцених парфема, одјек елегантних штикли-отупео.

    Изгеда га многи још увек чекају.