Punoća kosmičkih zbivanja

Alexandar Lambros

 

   Ovi novogodošnjo-božićni blagdani koji, evo, prođoše, jedino su doba godine kad sebi dozvolim da provedem dane i noći u jednoj aktivnosti koja mi, u redovnim okolnostima, inače izaziva osećaj greha pa i stida. Ah, ne, nije to! Radi se o danonoćnom šaltanju TV kanalima, što mu doduše, dođe isto žestoka perverzija uglavnom mazohističkog tipa, samo mentalna. Obavezno odgledam bar jednu epizodu neke latinoameričke tevenovele što bi u redovnim okolnostima izazvalo nepredvidivu agresivnu reakciju. Zatim novogodišnji program! Sojke i cice čudnih akcenata s lošom šminkom i frizurama i još grđim toaletama u veselom ćaskanju sa sve samim zvezdama domaće scene, pretežno "Krmak" produkcije - Renome, JuVe Komerc, Grand itd ... Naravno, uz neizostavno "šta biste poželeli našim gledaocima u Novoj godini (pre nego nam otpevate svoj najnoviji hyper/giga/mega/ultra hit)", gde nedotupavne tresosilikonuše/vrtocelulituše s manikirom a la Crista Moore, držeći mikrofon delikatno ko pomenuta Crista svoju radnu rekvizitu, pokušavaju da sklepaju dve suvisle rečenice u nizu. Zabavno, života mi. Najdosadniji su oni prilozi iz kafana gde oni "koji su to sebi mogli da priušte" Novu godinu čekaju uz bogatu trpezu i taj i taj orkestar i tu i tu pevaljku (uz sub saharsku Afriku, Srbija je, moram da primetim, jedna od retkih zemalja gde je za odlazak u kafanu potreban "dublji džep"). I onda puste barem pet minuta snimka kako razdragani gosti "kače veš" (tradicionalni srpski ples, poznat još i ko "veslanje") u pratnji manje više raštimovanog orkestra sa ozvučenjem koje čini da pozavidite gluvima.

 

   Kad sam već kod novogodišnjih želja .... Jeste li provalili kako su bezmalo svi naši zemljaci presretnuti po pijacama i supermarketima poželeli da nova godina "ne bude gora od prethodne"? Od kad su to novogodišnje želje? Uvek je bilo više zdravlja, para, ovoga, onoga, čak i u najcrnjim devedesetim niko nije želeo da naredna ne bude gora od prethodne. Lepo vam kažem ja - plan je bio da se svet prestravi pričama o recesiji, otpuštanju i štednji i evo uspelo im je. Strah je najbolji vladar i sad će mirne duše (ovi korumpirani lezilebovići što nas ka evroatlantskim integracijama ubrzano vode već skoro deceniju), moći ništa da ne rade i neometano drpaju jer, avaj, taman je sve krenulo kako treba (po ubrzanom postupku naravno), kad evo recesija.

 

   Domaće verzije talk i reality show emisija su posebna tema. Svaka varoš koja je imala uspešnog lokalnog dilera deviza/preprodavca benzina iz embargo ere koji je kasnije pazario par polovnih mikseta, kamera i plastičnih cvetnih aranžmana za "studio" na nekom tavanu, ima i svoju lokalnu Opru Vinfri. I tako, pod pretpostavkom da biste radije crkli od gladi nego što bi se menjali s nekim od tih opskurnih nepismenih likova i da vam je smisao za humor ostao neokrnjen u ovoj ubrzanoj dvodecenijskoj tranziciji, možete odlično da se zabavite! Goca Ćega ima novi džip, Seka se ubucila, Mina mlatnula neku Indi usred neke seoske priredbe, Jeca Karleuša i dalje tripuje da je Madonna (a čo'ek joj Bekam), Kavali posetio Sarajevo (pa im sad lečka lakše što Gotje onomad bio u Beogradu) ... svašta čovek sazna, a od reality kandidata dođe vam da Dragana Marinkovića Macu uramite za radni sto.

 

   Nego, da ne ispadnem ja sad ko ona dva matora Mapetovca. "Ranjeni orao" mi je super i ne čudi me uopšte što je postao hit. Jednom sam negde pročitao da su potomci Džejn Ostin dobili veliku lovu na ime autorskih prava svoje slavne pretkinje (za koju nisu imali pojma, ljudi se našli u čudu) kada su njeni romani počeli da se ekranizuju i baš bi me radovalo da se na ime autorskih prava srpske Džejn Ostin neko i ovde malo opario. Simbolike radi, nek se zna da je i ovde moguće dići kintu na pisanoj reči, te da se "mlaćenje prazne slame", kako se u Srba obično nazivaju spisateljsko intelektualne aktivnosti, konačno uvede u registar dostojnih zanimanja. A i s ovom restitucijom izgleda ne ide nigde teže nego kod nas, pa se nešto mislim makar u ovom slučaju nema ničeg spornog. Uprkos naivnosti zapleta i sitnijih produkcijskih manjkavosti, serija je mnogo simpatična. Nema silovanja, pucanja u potiljak i nabijanja pištolja u usta, iskeženih pretećih faca, priroda izvitoperenih bedom ili političkom ostrašćenošću, mržnje do istrebljenja. Prija promena. Mene ako pitate, ostavimo li večnu temu ljubavi po strani, izuzetan uspeh serije pripisujem sledećim faktorima - vreme kada se znalo za neki red (stabilne patrijahalne vrednosti), lepi maniri (načeti u komunističkom bontonu drugarica i drugova a dokrajčeni u sveopštem tranzicionom pičkaranju), odsustvo seksualne ambivalencije (muškarci su muškarci a žene žene, što dođe fino osveženje nakon forsirane transvestije grandovskog tipa), modni neoromantizam (šeširi i haljine nepredviđenje za gore pomenuto tresosilikonašenje) i lepa Sloboda Mićalović, koja od nadogradnji ima samo akademiju na kojoj je, vidi se, dosta toga naučila. I da ne zaboravim Safeta, koji je za otopljavanje srpskog animoziteta prema Bošnjacima učinio makar onoliko koliko i predsednik slanjem gasa Sarajevu za otopljavanje bošnjačkog animoziteta prema Srbima.

 

   A posebna poslatica, takoreći TV dezert, su mi božićne poslanice, kako pape ex hitlerjugenda, tako i naših verskih poglavara. Mašući rukom otežalom od dijamanata, u skladu sa Hristovim zavetom skromnosti, pastvi okupljenoj na trgu svetog Petra, papa je "zamolio da se stane na kraj zloupotrebi dece u svim njenim oblicima". Kakav drag čovek! A onih milijardu i nešto dolara isplaćenih na ime pipkanja dečkića po sakristijama američkih katoličkih crkava? Doduše, to pipkanje mu dođe maltene bezazleno u poređenju s mentalnom kastracijom katoličkih škola u kojoj se štancuju budući neurotičari raspolućeni između zdrave pameti i svog verskog odgoja ("loše obrazovanje" što bi rekao Almodovar).
Jeste da su mi papa i uopšte taj vatikanski cirkus oku mnogo draži jer su živopisniji od ovih naših bradatih popova što me trenutačno asociraju na opelo, ali uprkos tim stilskim zamerkama mnogo volim da pratim i bogougodne blagdanske poruke domaćih monopolista na d

uhovnost. Evo par stvari koje su ostavile naročito dubok utisak: "Taj događaj (Hristovo rođenje) je i punoća kosmičkih i istorijskih zbivanja: sve što se u tvorevini Božjoj i u istoriji ljudskoj događalo, dobilo je u tom danu, „koji stvori Gospod", svoju punoću i svoje ostvarenje. Ulazak Boga u maticu života predstavlja, takođe, ispunjenje svih najdubljih ljudskih težnji posvedočenih i projavljenih u svim zemaljskim narodima pre Hristovog rođenja. Njegovim rođenjem zasijala je svetu svetlost bogopoznanja. U toj božanskoj svetlosti otkrio nam se smisao sveta, prirode i konačni cilj čovekovo

loše obrazovanje

g postojanja i postojanja svih stvorenja, svih vidljivih i nevidljivih svetova". Teogonija dostojna Hesioda, nema šta, a ja baš volim mitologiju. Pa kaže dalje - "Navešćemo potresno tužan primer jedne majke koja je rodila nekoliko kćerki, i zajedno sa mužem beskrajno želela da rodi muško dete. Kad je ponovo začela, budući da je lekar pogrešno procenio da opet nosi žensko dete, ona je i protiv svih molbi, pa i svog muža, izvršila pobačaj. Ispostavilo se, avaj, da je nosila dva dečaka blizanca!" Nisam shvatio, je l' bi оva licemerna kuknjava bila manja da su blizanci bili devojčice? Ali ovo mi je najjači utisak - "Hristos je i Punoća Zakona i proroka, kako Sam za Sebe kaže 'Nisam došao da ukinem Zakon i proroke nego da ih ispunim'". Ko god je čitao "Zakon" i "proroke", mora da se na ovom mestu stresao od jeze pojačane sugestivnom

priests, leave the kids alone

pojavom episkopa Amfilohija.

 

   Nego, dužnost mi je da vam ovde napomenem jednu stvar. Lagodno blagdansko šetanje TV kanalima nije nimalo bezazlena rabota kako vam se to možda čini. Naime, ta vrsta razbibrige sa sobom povlači opasnost galopirajuće retardacije. I zato sam se kao protivotrovom naoružao knjigom, da je čitam u pauzama, za vreme izlizanog filmskog programa. Dobru sam knjigu našao, odmah da vam kažem, toliko dobru da sam nakon čitanja imao osećaj da sam pročitao 10 knjiga odjednom a ne jednu, što je bila sasvim adekvatna doza naspram količine TV zatupljivanja. Reč je o romanu "Mogućnost ostrva" mog omiljenog pisca Mišela Uelbeka. Preporuka najtoplija. Biću iskren, sem što se divim njegovom genijalnom književnom talentu, Uelbek mi je dodatno simpatičan zbog svog prezira prema islamu ("najgluplja od svih religija"). Kako je islam jedna od njegovih redovnih tema, sasvim je razumljivo da je u multikulturalnoj Francuskoj dospeo na sud, zahvaljujući brojnim tužbama raznih organizacija za ljudska prava i muslimanskih udruženja. Sudsko veće, sastavljeno od trojice sudija, nije popušilo foru o "širenju verske netrpeljivosti", već je presudilo u korist slobode izražavanja i kritičkog razmatranja. Ohrabruje, imajući u vidu da muslimani bitku biju zapadnim oružjem (ljudskim pravima). A nešto kažeš, odmah širiš versku netrpeljivost i vređaš. Ok, al' ajd' da vas vidim da upražnjavate svoja prava u nekoj od tih muslimanskih zemalja. Priča mi devojka koja se nedavno vratila iz Nemačke gde je pohađala školu nemačkog da je bilo raznoraznih nacionalnosti u njenom razredu, između ostalih i dve mlade Turkinje koje su na časove dolazile zabrađene u marame. I, jednom na času konverzacije, pita profesor Nemac da svako u par rečenica ispriča zbog čega želi da studira u Nemačkoj. "Jer na nemačkom fakultetu možemo da nosimo maramu što u Turskoj nije dozvoljeno", odgovoriše mu Turkinje.

 

To pitanje slobode izražavanja podseti me na domaći slučaj "Dragulj Medine". Ne pamtim kad me je nešto toliko iznerviralo kao onda kad je muftija tražio izvinjenje povodom izlaska knjige pa kad ga je dobio onda mu ni to nije bilo dovoljno pa je tražio pokajanje. Alo bre! Čula su se mišljenja da bi objavljivanje ove knjige moglo da ugrozi našu diplomatsku borbu za očuvanje Kosmeta kao i izvoz srpske živine na tržišta muslimanskih zemalja. Kakva beda. Dočekasmo i da nam muftija određuje šta smemo da čitamo. Što jednostavn

o ne zaobiđu ono što im se ne sviđa i svoje preporuke ograniče na pripadnike svoje pastve? Oni su uvređeni? A šta ćemo sa uvređenošću slobodnomislećeg dela populacije zgađenim nad mogućnošću da mu lektiru sastavlja muftija? Za one neupućene, pomenuta knjiga je skroz prosečna književno gledano, a pripoveda o Ajši, jednoj od Muhamedovih 13 žena, koja je, kad su je dali za matorog proroka, imala svega šest ili sedam godina. Kako se usuđujete da se zgražavate, da vas čovek pita? Je l' se meni čini il' vi to tim mrštenjem širite versku netrpeljivost? Ajd' sad lepo da se izvinite pa onda da se pokajate! Sem toga, taj brak, uveravaju nas, ne beše konzumiran pre nego što omiljena prorokova žena nije napunila devet godina. I tako, sve u svemu, ovdašnji izdavač je dobro prošao, imali se u vidu kako se proveo onaj nesrećni Holanđanin Teo van Gog zbog svog dokumentarca "Submission" ('ladno ga roknuše).

 

   Svojevremeno, kad sam radio kao prevodilac za SRNA, omiljene su mi bile vesti iz islamskih zemalja. Sećam se jedne koja me posebno zabavila. Mladi u Iranu, koji faktički nemaju nikakve mogućnosti za zabavu, provališe da mogu da očijukaju na skijanju po planinama, kada ih niko ne nadzire. Ali, ne lezi vraže, otkrili ih nadležni iz Ministarstva za širenje vrline i sprečavanje poroka (ne, nije sprdnja, stvarno ljudi imaju takvo ministarstvo! Ko ne veruje nek izgugluje Ministry of the Propagation of Virtue and the Prevention of Vice), pa obrazovaše ski policiju čiji je zadatak da se spušta fensi iranskim ski centrima i nadgleda da ne dođe do kakvog očijukanja! U Iranu vam, naime, na čelu svake moguće organizacije, udruženja, čega god, sedi po jedan ajatolahov pravoverni čovek, koji budno nadgleda svaki mogući aspekt ljudskog života. Eh, rugala se ruga .... Umalo se ne onesvestih kad sam čuo da je na čelu Republičke radiodifuzne agencije pop! Predsednik saveta ove agencije je, verovali ili ne, episkop jegarski dr. Porfirije (Perić). Kako je jedna od uloga ovog saveta da se postara da se spreči "emitovanje programa koji sadrže informacije kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi ili polu", cenim da smo dobro prošli što za predsedika saveta nije izabran Žarko Gavrilović.

 

Ja razumem da političari žele da se šlihtaju prosečnom srpskom glasaču slikajući se s popovima (jeftin marketinški trik za navlačenje oreola čestitosti po sistemu "evo vidiš da je čovek verujući, gde će taj da krade?"), ali što je mnogo mnogo je.

 

 Predajem ti ja tako nedavno svojim đacima starohrišćansku umetnost. I, usred objašnjavanja kako su mnogi paganski simboli prevedeni u umetnost prvih hrišćana samo im je dato novo simboličko značenje, setim se kako je o tome lepo pisao Den Braun u "Da Vinčijevom kodu" i preporučim im tu knjigu, sve nadajući se da bi jedan triler mogao da zagolica njihovu radoznalost na dalje čitanje. "Rekao nam je nastavnik veronauke da ne čitamo to", rekoše deca meni zatečenom. Da se razumemo, ne mislim da je to knjiga koja se ne sme propustiti, niti je kolega učitelj veronauke neki zilot, al opet. Sama ideja o "pogrešnim knjigama" deluje nekako uvrnuto u srednjoj školi jedne sekularne države.

 

   Što bi Vajld rekao, "kada se radi o cenzuri, reći šta čovek misli postaje više od moralne obaveze. To postaje zadovoljstvo".