Na kraju puta

U vreme mejlova i sms-ova, lake i brze distribucije raznih 'kružećih poruka' koje treba proslediti dalje - ili će se desiti (ili neće) to i to. takve poruke su postale više izvor nerviranja i zavitlavanja, nego radosti ili zabave.

Radoznalost me uvek natera da ih pažljivo pročitam, i često se iznenadim... mnoge me dotaknu. Da li je u pitanju određeni trenutak, raspoloženje ili stvarna vrednost - ne trudim se da shvatim.

Ovaj put želim da jednu takvu poruku podelim s vama.

Pre nekoliko meseci, stari mi je sugerisao da napišem tekst o starima i našem odnosu prema njima, a nekako ubrzo potom je Jeremija postavio blog, čestitajući Dan starih. Kako su ti tekstovi zaključani za komentare, ostaje mi da ovde ostavim ovaj prilog.

Roditeljsko pismo

Za vas koji imate roditelje,
Za vas koji ste roditelji,
Za vas koji ste imali roditelje,
Za vas koji znate one koji imaju roditelje
I za vas koji poznajete nečije roditelje.


Dragi/a sine/kćeri,

Sada još nisam ostario/la, a kada me budeš video/la takvog/vu, budi strpljiv/a sa mnom i pokušaj me razumeti.

Ako se zaprljam dok jedem, i ako se ne mogu sam/a obući, budi strpljiv/a.
Seti se sati, koje sam potrošio/la, dok sam te tome naučio/la.

I ako u razgovoru ponavljam iste stvari uvek ponovo, nemoj me prekidati, saslušaj me!
Kada si bio/la malen/a, morao/la sam ti istu priču čitati ponavljajući, pre no što utoneš u san.

Ako ne budem želeo/la da se kupam, ne ismejavaj me i ne vređaj.
Seti se kako sam te morao/la loviti i izmišljati hiljadu razloga, da bi ušao/la u kadu.

Kad vidiš da me zbunjuju nove tehnologije, daj mi vremena i nemoj me gledati s podsmehom na licu.
Ja sam tebe naučio/la mnogo stvari: između ostalog, pravilno jesti, pravilno se obući, suočiti se sa životom.

Ako nekad u razgovoru zaboravim ili izgubim nit razgovora, daj mi malo vremena, da se prisetim i ako mi to ne poðe za rukom, nemoj se uznemiravati.

Nije mi najvažnija stvar na svetu naš razgovor, već to, da sam s tobom i da me znaš saslušati.

Ako ne budem želeo/la da jedem, nemoj me prisiljavati. Sam znam najbolje, kada mi je hrana potrebna, a kada ne.

Kada mi umorne noge više ne budu dozvoljavale da hodam, pruži mi ruku
jednako kao što sam je ja pružao/la tebi, kada si pravio/la prve korake.

I ako ti jednom kažem, da više ne želim da živim, da želim umreti,
ne ljuti se na mene, jednoga dana ćeš me razumeti.
Jednom ćeš spoznati, da sam ti uprkos svim učinjenim greškama, želeo/la samo
najbolje i pokušao/la sam te pripremiti na putovanje života.

Ne žalosti se, ne ljuti se i ne osećaj se bespomoćno, kada me budeš gledao/la takvog/vu. Budi pored mene i pokušaj da razumeš i pomogneš isto kao što sam ja pomagao/la tebi, kada si započinjao/la život.

Budi mi oslonac, pomozi mi da završim putovanje s ljubavlju i strpljivošću.
Vratiću ti osmehom i neizmernom ljubavlju, koju sam oduvek čuvao/la za tebe.

Volim te sine/kćeri,
Tvoj tata/tvoja mama!

PS. Izvinite, znam da nije tema za vikend, morala sam je sad staviti jer u narednim danima neću moći.