Posetiću te kad ne budeš više ni znao da postojim

I kad se lenjo pokreneš da bi se uverio da nisi u pravu, da je to ipak neko drugi, da pramen kose zamakao za ćošak zapravo pripada nekome koga svaki dan teško zaboravljaš, zaigraće leptir u stomaku, pa za njim drugi, pa celo jato...

Tada, kad se godine zavrte u nizu, počećemo da pipamo, svako po svom sećanju, očajnički tražeći ONAJ dodir. ONAJ, koga nije ni bilo. ONAJ, koji smo izmišljali. Koji je postao stvarniji od mnogih stvarnih. Koji peče i ostavlja žig. Zauvek. Da si moj i da sam tvoja, na nekoj poljani stvarnijoj od stvarnih. 

I niko neće znati ništa o tome, jer se to nikada nije ni desilo.