Nemir

 Znam mnogi ce ovo procitati, pa ili im nece biti jasno  sta je pisac hteo da kaze ili ce sa blagim osmehom u uglu usana preci na zanimljivije testove, ali ja se ovo i ne obracam nikom za preporuku, niti za savet vec je ovo nesto sto mi se desava i  sa cim  zivim.
Ja sam vam dragi moj, vec prilicno dugo u nemiru. Zbog cega i sta je uzrok tom unutrasnjem osecanju, meni je zaista nejasno...?

Nije to nikakvo unutrasnje nezadovoljstvo,naprotiv. To je cudno, rekla bih cak i drago osecanje. Taj vec moj dug nemir deo je mene, ja ga nisam trazila, a snasao me, nisam  ga ocekivala a dogodio se, nisam ni slutila do koje granice moze da ide a ide... htela bih da prestane, jer normalno je da nekad prestene, pa opet ispada da lazem sebe jer mi je iskreno drago sto postoji i sto je prisutan. Ono sto je neobicno je da se taj moj silni nemir, pojavljuje vrlo cesto i u snu, nicim izazvan, zabranjen, nedorecen, bestidan, a drag.  E sad, sto bas meni a i do kad, pitanje je sad?

pronadjoh misli jednog nepoznatog autora koji definise stanje slicno ovom mom  

Nemir stvara prijatnost, tera na cinjenje ludosti, daje osecaj silovite svemocnosti, nudi ispunjenje i kliktaj duse, istovremeno ubrizgava i oduzima energiju, cini samopouzdanim, boljim, meksim, neznijim i spontanim, uzgaja zelje i ocekivanja, poklanja najkvalitetniji deo sebe drugome, razume ili se trudi da to cini, istrajava u menjanju loseg, oduzima san ali poklanja "san", mudruje i fantazira, dodiruje, miluje, ljubi, tesi, sablaznjava, zasmejava...