Tragači za blagom

 

Na ideju da tragamo za dragocenostima došli smo od iskonske težnje čoveka da nešto traži. Ushićenje otkrića! Detektor je pomagalo, ali nas je vodilo njuškanje. Ja sam, za razliku od burazera, bio vrlo metodičan. Sate sam provodio u arheološkoj biblioteci. Vikende sam provodio nad knjigama. Tu sam mogao da konsultujem RIC (Roman Imperial Coinge) - knjiga u 10 tomova, ogromnih, veličine A2, sa svim svim rimskim novčićima. To je najbolja referentgna knjiga numizmatike. Konsultovao sam i časopis "Genava" (staro ime za Ženevu), gde su opisivana sva arheološka nalazišta. 

Prazneći Ženevske parkove, za oko 3 godine našli smo nekih 10.000 franaka u kovanicama, i od prilike 1.000 u kovanicama radjenim pre 1968. godine. Te godine je promenjena legura. Dodato je puno gvožđa (pre je preovladao nikal, a za vreme rata je vrednost nikla bila veća nego vrednost novca). Taj novac uopšte ne oksidira, bio je još sjajan. Njegova numizmatička vrednost je bila zanimljiva. Našli smo oko 300 - 400 grama zlata i 2 kilograma srebra. Sve za 3 godine. Sve sam dao burazeru. Meni nije trebalo. Samo mi je sve bilo zanimljivo. Dešavalo nam se da nadjemo po 100 franaka na dan.

*** 

Kopali smo po svim Ženevskim parkovima. Uvek smo bili objekat interesovanja. Skupljali su se oko nas kao cirkus. 

Imali smo čitavu metodologiju sa lopaticama. Isporobali smo svakakve marke. Uglavnom su se lomile ili savijale. Zlatna medalja pripada lopatici Wolf - nju nikako nismo mogli da slomimo. Postoji i specijalizovani alart, ali je on skup i težak. Kad bi te lopate koristili, okilavili bi se. Zato smo tražili baštenske lopatice, da bi lakše radili. 

Bili smo vrlo pedantni - svo busenje vratili smo na mesto, da ne štetimo travu. I sve gliste smo vratili na mesto! Policija nas nije jurila, ali smo imali dva - tri puta kojntrolu. Oni krenu sa tipičnim autoritetom: "vi nemate pravo da kopate". Mi smo odmah odgovarali: "odakle vam ta informacija?" Prethodno smo se raspitali u policiju i saznali da ne postoji zabrana, osim ako se ne kopa po arheološkim nalazištima. Takodje, pravilo je da se nadjeno odnese u biro za izgubljene stvari, pa ako se niko ne prijavi da je njegovo, onda postaješ vlasrnik. U redu, to važi za neke velike stvari. Priridno, mi nismo nosili novac i nakit koji smo nalazili - bilo bi milion ljudi koji bi rekli da je njihovo. 

Toliko smo izoštrili sluh da smo pre kopanja mogli da znamo koja je vrednost kovanice - pa da odlučimo da li uopšte vredi kopati. Najviše nas je jebao čep od konzerve koka-kole - ono malo što se nekada otkidalo pri otvaranju. Svaka čast onome ko je izmislio čep koji se ne odvaja. Čep koka - kole ima isti zvuk kao i novčanica od 5 franaka - najveća kovanica, zbog koje vredi kopati. Zbog ovih čepova smo digli ruke od terena Vanžron, u Šambeziju. Tamo ima svašta da se nadje (trebala bi drljača da se sve prokopa - a zarada bi bila sjajna), ali smo poludeli od muke vadeći čepove koka-kole. 

Po bratovoj želji, jednom smo po ludoj kiši ofrlje otišli na neku njivu i kopali po po kiši i dubokom blatu. Na neki "duboki zvuk". Da stvar bude gora, naidjemo na metalno ćoše - liči na sanduk. Već na metar. Da nije neko blago? To nas je navelo da još kopamo. Kad smo se umazali i umorili, ja izadjoh iz tog gliba i prošetah okolo da malo danem dušom. Dodjem na ivicu obale i pogledam - a mi na zatrpanoj deponiji đubreta, a onaj ćošak je bio parče kućnog oluka. 

*** 

Radili smo i u vodi, gnjurili sa bocama i u ronilačkim odelima. Vrlo je zanimljivo. Kliziš po dnu kao som. Naidješ odjednom na ogroman sat koji radi - svi satovi su za vodu, prirodno. Satovi se često otkinu na spoju lanca i tela sata pa ih ima dosta na dnu. 

Jedan tip zamolio da mu nadje burmu koju je izgubio, venčanu. U njenem gubitku žena mu je videla predskazanje da se brak neće održati. On tu nekada igrao odbojku, voda bila do pupka. Kad smo došali tamo, voda bila 4 metra. Pesak radi, menja poziciju. Ja zagnjurim. Bio januar. Svi se tresu na obali, a ja se oznojio u odelu. Da bi imao reper, morao sam da pobadam drvca da se orijentišem i znam gde sam bio. Gnjurao sam sat vremena. Našao prsten, ali ne njegov. Posle čujem, brak se stvarno rasturio, ali ne verujem da je burma bila u pitanju. 

Jezero ispuštaju jednom u 5 godina. Otvore branu da očiste luke. Voda padne nekih 5 metara. E, to je onda raj za nalaženje. Mi smo tada odlazili na plažu Ekseneveks (Exeneveix), ispred Eviana, u Francuskoj. Ona je najinteresantnija jer je peščana - na nekih 500 metara voda je do kolena. Tu se stvari lako gube. Nalazili smo stare francuske pare koje više ne vrede, ali i zlato, pogotovo muško prstenje. Žene retko gube prstenje. Muški prsten teži 20 - 30 grama, pa lakše spada. Takodje, ima i puno srebrnih muških narukvica. Od žena, u vrh glave mindjuše. 

*** 

Detektori koji se koriste u traganju imaju osnovni zvučni signal, koji može biti spregnut sa indikatorom (displejom). Mogu da imaju iglice (skalu) ili kvarcni ekran. Kvarcni uvek imaju i zvuk. Sprega ova dva pokazatelja pravi analizu - pravu vrednost koja se uči vremenom. Treba nekih pola godine da se udje u štos. Mnogo parametara utiče na zvuk: pogodnost terena. recimo, količina gvožđa, rdja u zemlji. Zemlja drugačije svira kada je vlažna. Zavisi i od položaja novčića - nije isto ako stoji uspravno ili vertikalno. Zatim dubina, vreme stajanja u zemlji. Sve se ovo uči i stiče se iskustvom. Svako novo traženje predstavlja pravu razonodu. Tako uspevaš da odmah razaznaš šta je pa ne moraš da kopaš za gluposti. 

Detektori daju dve vrste zvukova: piskavi i duboki. Piskavi su za neferitne metale (ne-gvozdene) a duboki za gvozdene, koji nisu interesantni - šta će ti gvožđurija. Postoji vrednost koja se zove "diskriminacija", kada možeš da zanemariš feritne zvukove. Postoji i graduacija, pa ako staviš na maksimum detektor eliminiše i manje ne-feritne zvukove. Ako staviš na maksimum, da se skoro ništa ne čuje, srebro će i dalje da pišti. Zlato je na samom početku limita izmedju feritnog i neferitnog, tako da svira kao najveće djubre. Zato se zlato skoro uvek nalazi samo slučajno. Tako je tanko zlatno lanče nenalažljivo. Nikada ga nismo našli, mada bi ih trebalo biti najviše jer ih ljudi najviše nose, a lako se gube. Našli smo jedan zlatni lanac, ali lanče nikada. 

U detektorima nema nikakve misterije. Sve je identično, mada stalno izbacuju neka unapredjenja. Osnovni princip je isti. Ako imaš dobrog Gareta od pre 20 godina, možeš da radiš isto kao i sasvim novim. Najvažnije je da baterije budu pune i tople. Ako izgubi malo voltaže, nekih pola volta od 6, gubiš 5 cm dubine. Kad god smo radili stavljali smo nove baterije ili smo ih punili pred polazak u traganje. 

Detektora ima raznih. Mi smo isprobali celokupan asortiman. Krenuli smo sa najmanjim, u prvo vreme. Prodavao se isključivo u prodavnicama oružja, u Francuskoj. U Ženevi ih nigde nije bilo. Zvao se "mini disk", poznate firme C-scop. Uložili smo u njega 300 franaka, ali je sebe otplatio barem 30 - 40 puta. I dan danas radi, posle 25 godina, mada je sav u ožiljcima i ranama, više puta otvaran i popravljan. A umostavali smo ga u kese i zaptivali silikovima da bi sa njim gnjurili. Voda u svakom slučaju udje, pa on radi dok radi, nekih 5 minuta, a kad dioda počne da svetli shvatim da je ušla voda. Mi ga osušimo pa opet. 

Svaki put kada sam išao u Ameriku donosio sam novi detektor. Tamo su bili jeftiniji. Jednom smo ga zanimljivo kupili. Ako zoveš proizvodjača u Americi, on će reći da ima predstavnika u Evropi i da se njemu treba obratiti. A predstavnici su kao i oni za automobile: 5 puta povećaju cenu. Da bi to preskočili, mi pozovemo informacije i tražimo bilo koju prodavnicu elektronike u Njujorku. Dobijemo jednu i pitamo da li imaju? Imaju. Možete da nam pošaljete u Švajcarsku? Pa, može. Da mi pošaljemo ček, a vi nam ga pošaljite kad dobijete ček? Važi. Za nedelju dana dolazi paket izlepljen sa nekih 100 markica i detektor u njemu. Carina je bila sića, pa tako dobijemo znatno jeftiniji detektor. 

U detektorima nema nikakve misterije. Sve je identično, mada stalno izbacuju neka unapredjenja. Osnovni princip je isti. Ako imaš dobrog Gareta od pre 20 godina, možeš da radiš isto kao i sasvim novim. Najvažnije je da baterije budu pune i tople. Ako izgubi malo voltaže, nekih pola volta od 6, gubiš 5 cm dubine. Kad god smo radili stavljali smo nove baterije ili smo ih punili pred polazak u traganje. 

*** 

Pokušali smo, naravno, da tražimo i u Jugoslaviji. Prve detektore smo prošvercovali jer su se smatrali "visoko opasnom robom". Kod nas vlada mišljenje da detektori sami vade zlato iz zemlje. Svi misle da ko ima detektor neminovno vadi zlato - što je verovatno koliko dobiti na lutriji.Milicija tragače juri kao najgore lopove, čak i ako nisi na arheološkom terenu. Dva - tri puta su nam plenili detektore, mada ne postoje nikakvi zakonim po kojima mogu da nam ih oduzmu. 

Kod nas smo uglavnom nalazili sitne rimske novčiće, uglavnom od bakra, i nešto malo denera (od srebra). Nikada nismo našli zlatnike (aureus), jer je njihov zvučni zapis vrlo zanimljiv - rekoh ti: kao djubre. Zanimljivo je da je moja kćerka našla zlatnik, u Mačvi, u mojoj tazbini. Tamo se nalaze "njive sa ciglicama". Ti ostaci cigala su iz Rimskog perioda - od carskih i bogataških vila iz tog doba. Jedan put kada sam tamo bio, poneo sam detektor i insistirao kod lokalnog tragača Dragojla da me povede sa sobom. On je golim okom nalazio puno novčića i bio je poznat po tome. Govorilo se da "Dragojlo ide u parice". Povedem i kćerku koja je imala 4 godine. Navalila, nisam mogao da je odbijem. Dragojlo uhvatio brazu i samo ide, ne možeš da ga stigneš. A ja "testerišem" detektorom (mlatim levo-desno), brzinom kojom mogu da pokrijem celu površinu. Jednom sam tako dobio zapalenje zgloba - tri meseca me bolela ruka. U tom zaniosu, ide dete iza nas nekih 20 metara i viče "jao, tata, zlato". Ja mislio neko bacio omot od žvake, to smo onda zvali "zlato". Okrenem se, i već kao iskusan tragač, sa 10 metara na vrhu gomilice vidim "trajan decius"! Rimski imperator, 249 - 251 godina nove ere. Redak zlatnik! Prodao sam ga za 4.000 franaka u Švajcarskoj i stavio detetu na knjižicu. A Dragojlu sam na poklon dao detektor. 

U Jugi sam upoznao "Miška", da ti ne kažem sada kako se tačno zove. On ima dve opsesije: jednu da pravi starinski nameštaj (njegova kopija Luja 15 je kao i opriginal) i da pravi sopstvene detektore. Oni su bolji i od Fišera i Gareta. Miško ima prijatelja Srećka u Vojvodini koji vozi Džon Dir traktror. Taj oru brazdu od 80 cm. Iza njega ide moj prijatelj sa detektorom, pa gavranovi.  

*** 

Moj brat je svuda tražio. Gde god mu je palo na pamet. Valjda je više zaludan od mene, a i korist mu je bila važna. On i dalje kopa, danas sa sinovima. Što se mene tiče, kada sam izgustirao prestao sam da kopam.