О књигама и читању... 2. део

bocvena RSS / 23.01.2009. u 12:05

 

        Ако желите да вам дете омрзне читање - упишите га на књижевност на Филолошком факултету у Београду.Тамо се много чита, хиљаде и хиљаде обавезне, необавезне лектире и литературе, теорије, полутеорије и митологије, семинарских и других радова, професора - редовних и летећих, асистената - пијаних и трезних, студената - женских и три мушка, али понајмање љубави за књигу. Књижевна дела су ту полигон за којекакве интервенције (теоријске, структуралне, идеолошке, стилске, језичке), подлежу научном приступу и личним сујетама професора, за њих се добија оцена и звање и отуда радости читања ту нема места. Боже, кад помислим колико сам времена, живаца и енергије потрошила на опскурне македонске, словеначке и српско-хрватске писце, теоретичаре, критичаре и мудросере. Ипак, открих и неке бисере који би ми сигурно промакли (Гаврил Стефановић Венцловић, Витомил Зупан, Ранко Маринковић...), а да не причам да сам се неповратно заљубила у Црњанског (као писца, али богами и мушкарца. Па шта ако је мртав, нико није савршен!) и Пекића, те Момчила Настасијевића. Са студија ми је остала навика да и новине читам са оловком, те подвлачим црвеном најбитније, а грешке лекторишем и у љубавним писмима. Кад сам факултет завршавала, Југославије више није било, па сам постала само Професор српске књижевности и језика. То им никад нећу опростити! А куде све оне Хише Марије помоћнице и Аце Шопови и Јосипи Козарци?!

        Овде бих да тролујем саму себе и објасним чудну појаву полне дискриминације на "женским факултетима" (може да важи за све послове где је колектив претежно женски). Нас је кокошака било превише, а мушкараца три до четири примерка. Ми смо штреберски читале све, они сваку трећу, испите давале у року -  они у просеку студирали 6 до 8 година, ми добијале осмице - они десетке, ми постајале професорке, библиотекарке, лекторке (дакле, трећепозивци) - они асистенти, па професори тог истог факултета,  главни уредници издавачких кућа, песници, писци, директори тих истих библиотека и школа. Па, мајку му, у чему је фора? Ја знам, ал ме мрзи да вам објашњавам. Да цитирам ЂБ - Криви смо ми...

          Но,идемо даље. Кад завршиш студије књижевности, одахнеш и кренеш да поново читаш из задовољства, заборавиш на композицију, положај приповедача, стилске одлике итд. и кренеш да уживаш у причи, ликовима, порукама, ко у средњој школи. Бања! Јесте да сам као професор морала да изнова и изнова читам Ану Карењину (да их на детаљима наватавам дал су заиста прочитали), откривам топлу воду у Странцу и на примеру Милице с дугим трепавицама лажем да је наша лирска народна поезија ремек дело. Све је опет било у реду, јер сам код куће могла да читам шта ја изаберем. На факсу си толико затрпан књижевном историјом, да ти савремена књижевност постане тиха патња. Па сам ту кренула да се самообразујем, али  прилично некритички, више наврат-нанос, како су ме књиге саме проналазиле. (О мојој параноичној теорији да ти се књиге намештају нимало случајно у одређеним животним превирањима - у неком другом блогу) Све се посебно интезивирало како сам постала госпођа библиотекарка и мајка двоје малолетних чедовишта. Ако занемаримо фазу читања књига о трудноћи, нези и вапитању деце (у једном тренутку је муж лупио шаком у сто и рекао доста, све ми их физички одузео и запретио разводом), ја већ блажених 10 година читам једну књигу недељно, понекад и две. Како?

О томе сутра.

 

 

 



Komentari (0)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana