Кад год листам српску дневну штампу, поглед ми се заустави на страници Хроника. То вам је, сигурно и сами знате, галерија врло занимљивих ликова, које је генерација моје баке називала хохштаплерима, а данашњи клинци херојима улице. Све у свему, јунаци те хронике су или бивши или будући робијаши.
Али пре него што вам кажем шта ме је овога пута запрепастило на тој новинској страници, морам да се вратим у време када је наш будимпештански православни храм био пун верника, нарочито о празницима. Беше то у доба НАТО бомбардовања наше матице (које већина у њој зове ратом!), а и пар година после тога. У цркви светог Ђорђа окупљало се неко јако фино друштво. Многи су покушавали да у мађарској престоници оплоде или барем сачувају капитал који су стекли у Србији, крвавим радом - ко својим, ко туђим.
Чини ми се да су се управо у то доба могла видети највећа доброчинства према нашој цркви. Господа из првих редова, у црним капутима и лакованим ципелама, просто се утркивала у својим папирнатим даривањима, утерујући комплексе нама осталима, који смо једва успевали да из џепова истресемо по коју кованицу за тас. Свеједно, ситуација је захтевала да при крају службе црквом убрзо почну да круже три таса, уместо дотадашња два.
Међу верницима из првог реда се елеганцијом, стасом, а богами и доброчинствима, издвајао господин о коме нисам знао ништа, сем да је један од наших виђенијих бизнисмена.
Кад год сам био у цркви, био је и он. Мислим да сам га чак у једној анкети за наше новине у пролазу упитао како му се свидела ђурђевданска прослава, или тако нешто (сва срећа да нисам инсистирао на интервјуу, ко зна какву бих мечку ишчачкао).
Ипак, ма шта да сам тада сазнао, ни наслутио не бих оно што су неколико година касније објавиле дневне новине у тој Хроници:
„З. З. (назовимо га сада тако) ухапшен је на основу међународне потернице, због фалсификовања новца и формирања криминалне групе. Његово име везује се за кријумчарење велике количине дроге из Турске у западну Европу, као и за више од двадест убистава у европским земљама".
Уууу, брееее, брате! Оде човек. Ето. И колико ће сада наше православље морати да чека до новог дародавца таквог калибра? Свештеници мудро ћуте, а онај трећи тас и даље кружи црквом. Сувенир на "шушкаве" дане. Шмрц...