Да ли је случајност да се на Савиндан , 27. јануара родио Лукијан Мушицки, владика , просветитељ, песник, полиглота...? Верујем да није. Великан који је био испред свог времена, а о њему се тако мало зна ! Нема годишњицу, ретко се спомиње његово име, сем у родном Темерину у којем однедавно име Лукијаново носе културни центар, средња школа , извиђачка организација. Испред општинског здања псoтављена је биста Лукијана Мушицког.
Нудим вам одабране реченице из текстова умних људи који су увидели значај Мушицког у српској књижевности, развоју језика , писмености и културе.
Породица Емушицки прешла је из ваљевског краја, из села која се зову горњи и доњи Мушић. Породица је носила име Мушићани, које је у пописима становништва измењено у Мушицки. Отац песников учио је богословске школе у Новом Саду 1762/3. и према предању знао Јована Рајића. Лука (у монаштву Лукијан) рођен је у Темерину (Бачка)27.јануара 1777. Учио је најпре код даскала Павла Младеновића у Темерину, потом у Тителу, где је један његов сродник (Сава Поповић) био учитељ. Похађао је потом у Тителу немачку школу две године и ту је научио немачки. У Новом Саду и Сегедину учи гимназију и мађарски језик. С јесени 1794. Мушицки је у Пешти на студијама филозофије и права. Издржавао се дајући кондиције.
Већ тада на студијама Мушицки се и сам почиње бавити поезијом. У Пешти он је студирао заједно са песником Михаилом Витковићем и завршивши студије имао је већ широко образовање, на основу којег ће касније Скерлић закључити да је Мушицки "најобразованији српски писац свога времена". Његово образовање обухватило је поред увида у античке изворе и познавање немачке, руске, мађарске и енглеске књижевности. У Пешти је научио грчки, италијански и француски.
Личне и књижевне везе с мађарским писцима класицистима, са Рајнишем, Вирагом, Баротијем и Казинцијем биле су у складу са општом оријентацијом Мушицког.
После завршених студија Мушицки се носио мишљу да заједно са песником Атанасијем Стојковићем оде у Русију, али га од тог корака одвраћа породица, па чак и Стратимировић.. Мушицки тако одустаје од пута у Русију и буде пострижен у Гргетегу новембра 1802. и узме у монаштву име грчког античког сатиричара Лукијана Самосаћанина.У Карловцима 1803. Мушицки је постао придворни ђакон митрополита. Децембра 1805. постао је архиђакон, а дотле је био и професор на Карловачкој богословији. Како су на богословији учили и ученици других школа, године 1805. код Мушицког је слушао предавања и млади Вук Караџић. Коју годину раније, под утицајем Хердерових идеја, Мушицки се занимао за српско усмено песништво и 1803. писао Исидору Путнику да му забележи шта зна о "простом народа нашег спевању... оно што народ увеселенија свога и разговара (ради) пева и казује". Исти захтев поновио је и пред својим ученицима, међу којима је био и Вук, па то спада у прве подстицаје које је Вук добио у овом правцу још пре додира с Копитаром. Касније, Мушицки је и даље показивао жив интерес за народне песме и усмену књижевност и Теодора Петровић је утврдила да је преко стотину песама које је Вук унео у своје збирке – забележио и Вуку ставио на располагање Лукијан Мушицки.. Свето писмо је читао у оригиналу. Његова поезија у то време (низ ода и еклога, као и нешто младалачке галантне лирике) још се креће у водама рокајне версификације. У то време Мушицки се упознаје с Копитаром, и овај 1809. пише о Мушицкоме Добровском, помињући његов спис Serbia docta, за који помишља да би се могао у Пешти штампати.
Коришћење српског народног језика у делима високога стила значило је да Мушицки узима да је тај језик равноправан у књижевности славјанском, дакле црквеном језику.Мушицки тада шаље Вуку и Копитару у Беч на преглед и штампање своје оде, износи своје назоре о граматици. . Мушицки је у својим одама, писмима и епиграмима често дискутовао питања везана за Вуков рад, дао му је нацрте за писмена ћ и ђ и Вук их је усвојио, усвајајући на тај начин она иста писмена за ове гласове која су и пре Мушицког била у оптицају у српској монашкој средини, на пример код Венцловића. . Године 1821. дао је лирско-дидактичку песму Глас арфе шишатовачке, која је изазвала талас одзива у стиху. "Одзиви арфи шишатовачкој" пунили су странице српских гласила двадесетих година XIX века и створили Мушицкоме углед најистакнутијег српског песника. Он се тако нашао на челу школе српског класицизма, на челу друге генерације српских класициста, и то у часу када је српски класицизам достизао врхунац популарности. Разлози оваквог угледа били су засновани на многим песничким особеностима дела Лукијана Мушицког. Он је био формално најразноврснији песник српског класицизма; жанровски он је такође био један од најсвестранијих и неговао је песничке врсте од оде и елегије до еклоге, епистоле, епиграма, епитафа, епиграфа. Тематски његово песништво представља веома лепо мисаона поезија, која поставља питања настанка света и човека у њему, песнички пејсаж и његови описи природе даће печат класицизму друге генерације, он негује родољубиву лирику веома критички настројену. Она се управо овом скептичном нотом разликује од родољубља романтичара, које често наивније звучи од горког родољуба Лукијана Мушицког или касније Стерије.
По наредби Стратимировића 1823. године извршена је ревизија читаве истраге над Мушицким, дугови су са њега пренети на манастир и Мушицки је одређен за администратора упражњене горњокарловачке дијецезе у Хрватској и он јануара 1824. одлази у Плашки, у владичанску резиденцију. У Плашком Мушицки је радио као и у Шишатовцу: даје се на подизање запуштеног манастирског имања, оснива српску централну школу, издржава о свом трошку четрдесет ученика, и утемељује двогодишње училиште за свештенике.
Био је изузетно популаран у периоду између 1820. и 1840. године, а његов ,,Глас арфе шишатовачке,, наишао је на више одјека но и један српски песнички производ пре њега. Велики Копитар га је називао ,,Српским Хорацијем,, а Шафарик ,,кнезом српских песника,,. За Његоша он је ,,геније рода,,, а за Ђуру Даничића је ,,отац новије српске књижевности,,.
Гроб му је у Карловцу. На мрамору с предње стране пише ,,православном Епископу Славном српском пјеснику Лукијану Мушицком диже споменик признање српског народа,,.
Са задње стране је написано: ,,рођен у Темерину г. 1777. Епископ од године 1828. до год. 1837. Упокојио се дне 15. марта 1837. год.,,. Смрт Мушицког имала је снажан одјек. Његош је певао поводом смрти Мушицкога:
Храм се српских Музах разруши на вјеки,
Увјехнуше вјенци пастира и пјевца;
Паде ступац. снажни отеческе цркве,
Катедра је пуста, а лира пребјена,
Мушицкога нема, началника кина!
У сенци нових књижевних нараштаја који су прихватили романтизам судило се веома строго о Мушицком и његовој школи. О стотодишњици смрти Васа Стајић је 1938. године саставио један избор песама Лукијана Мушицког и то је једина књига у којој савремени читалац може да се шире обавести о књижевном напору негдашњег "кнеза српских песника".