О књигама, читању и љубави...

    Човек би помислио да ја ништа осим читања у животу не радим и људе делим на добре - који читају и лоше - нечитаче. Ма какви! Читава сентиментална повест мога царстава говори потпуно другачије. Као свака поштена друштвењакиња искључиво сам се заљубљивала у математичаре и сличну боранију. А они, по дифолту (живела српска транскрипција!), слабо нешто читају. Ништа ми то није сметало, чак је погодовало осталим сферама у вези. Ипак, светосавски дух ми није дао мира, па сам покушавала да их просвет(л)им. Те као за годишњицу дарујем Малог принца, те за рођиш Галеба Џонатана Ливингстона, ништа преко сто страна, све крупна слова и питке поруке, да се не уплаше и одустану. Ко прође почетни курс, наставимо са Буковским, Анаис Нин, Хенријем Милером, секс као прелазна фаза, па ако се полазник добро покаже, можемо на озбиљну литературу. Већина их је, јадних, ту негде посустала и одустала - и од мене и од читања. И тако све до Оног Правог. Како сам знала да је Прави?

1. Студирао је ПМФ.

2. Већ на другом дејту ми је донео пуну кесу стрипова.

3. Натерао ме да читам научну фантастику...и допало ми се.

4. Мало сам се забринула кад сам у његовој соби видела сабрана дела Маркиза де Сада, у тврдом повезу, ал испало да му је то поклонила бивша девојка. Хвала јој.

Мој свет дефинитивно више никад није био исти после браће Стругацки, К. Симака, Урсуле Легвин, Вилијема Гибсона и сајберпанка, а Лемов Соларис је у првих пет најомиљенијих икад. Немам много слуха за епску фантастику, осим ако се ради о оној лажној Терија Прачета. У новије време заједно читамо Дена Симонса, па правимо секту по родбини и пријатељима. Ми ћемо променити свет, само још да смислимо лого, одежду и тајно руковање.

Постоје још две особе које са мном деле страст ка читању: комшија Жаре и Маја, сестра Оног Правог. Жаре је мој мушки алтер его, само што су његова интересовања шира него моја, ипак је он будући политиколог - кладионичар (дечаци спорије сазревају). С њим разговору никад краја, а пошто се најчешће возимо аутобусом заједно, увек нас неко прислушкује. Ми смо модерни перипатетичари, све труцкајући се промишљамо стварности и образујемо широке народне масе.

Маја је квадриплегичар читав свој живот и чита тако што странице окреће кашиком коју држи у устима. Подједнако добро ради и на компјутеру, на исти тај начин (боље од мене сигурно). Захваљујући њој моја деца одрастају у уверењу да су хендикепирани људи најбољи људи на свету, а њихова тетка жива енциклопедија која има одговор на свако питање. Никада нисам упознала особу која има толико разумевања за људске слабости, коју скоро ништа не љути, а љубав се прелива на све у њеној близини. Куд јој купих оног досадног Муракамија за рођендан, она је сувише фина да се буни. Мајин књижевни укус је врло растегљив, од Рањеног орла до Достојевског, али је из тог квантитета она направила лични квалитет.

Мало ли је?