Naj 2008

Povratak gastarbajtera

(Javni prostori i muzej grada, Požarevac, avgust)

Ova izložba je ujedno i najzanimljivija koju sam video u Srbiji tokom prošle godine. Cilj projekta i izložbe je bio istraživanje javne pozicije i percepcije tzv. gastarbajterske populacije, diskusija i obrada nekih tako lociranih problema putem umetničkih intervencija. U sticaju ambicija inicijatora i organizatora projekta, inspiracije gostujućih umetnika i umetnica, nužno instantne prorade problema i hrabre upotrebe javnog prostora, izložba je postigla najbolju kombinaciju naivnosti i solidnosti, inovacije i prijemčivosti, artikulišući jasan i praktičan princip kreativnog poimanja i tretmana potisnutih ili zaboravljenih tema zajednice. I pored pretpostavljene nespremnosti ovdašnje sredine da konzumira ovakve radove i projekte, i Noa Treister kao inicijatorka i kustoskinja projekta, i učesnici i učesnice seminara i radionica, umetnici i umetnice iz nekoliko zemalja sveta, antropolozi, aktivisti, i organizatori iz  Centra za kulturu Požarevac, uspeli su da uspostave sadržajnu komunikaciju sa problemom, njegovim okruženjem, najširom publikom i javnošću, i barem na nekoliko dana opcrtaju ili dovedu u žižu latentne a neuralgične tačke jednog svima naizgled sasvim poznatog i razumljivog kulturno-ekonomskog univerzuma.

Najupečatljivi rad na izložbi, ustvari tema koja je inspirisala dva rada je smrt jedne bebe, preminule usled neuhranjenosti i nehigijenskih uslova u naselju privremeno raseljenih lica. U toku radionica sa stanovnicima ovog kampa, ispostavilo se da je dete preminulo u jezivim životnim uslovima a da roditelji nemaju načina i sredstava ni da tu smrt propisno prijave državnim organima. Ušavši u proces pribavljanja dokumenata kao što je lekarsko uverenje o smrti, izvod iz knjige umrlih, umetnici se sreću sa barijerama koje okružuju i raseljena lica i Rome i sve siromaštvom ponižene ljude. Jedan od umetnika štampa improvizovanu smrtovnicu (koju inače nisu hteli da urade u za to zaduženoj službi) a drugi, Alex Nikolić, na centralnom gradskom trgu izlaže izvod iz knjige umrlih i prateća dokumenta na malom stolu, kao što je onaj na kome, pored odra, stoji fotografija preminulog političkog lidera. Dok nas sa drveća u parku gleda iz neke porodične fotografije isečeni portret Sultana Beriše, skromno opremljena scenografija na gradskom trgu postiže impresivan efekat - prilazeći da vide neobičnu a odnekud poznatu instalaciju u travnjaku i da zagledaju dokumenta, građani su se i nehotice klanjali pred odrom malog Sultana. E, slavno ime, nisi dočekao svoju veliku sudbinu. Radovi su toliko sugestivni da sam, pišući o njima prijateljima u Americi, dete nazvao Sulejmanom, pomešavši ga, pod "uVELIČAvajućim" uticajem ovih radova sa samim S. VELIČAanstvenim.

Sa ove izložbe bih spomenuo rad Erin Obradovich i Marije Đorđević, koje su svojom intervencijom dotaknule kompleksnu kulturnu temu - socijalne težnje i uzore naših radnika na privremenom radu u inostranstvu, ili ako hoćete radnika na privremenom boravku u domaćinstvu. U najvećem broju slučajeva oni ne uspevaju da se uključe u kulturni i politički život sredine u koju su dospeli ali se sa druge strane neminovno otuđuju i od sredine iz koje su otišli. Umetnice su, smestivši kulturne i statusne insignije jedne uspešne gastarbajterske porodice u muzealizovani dom predratnih lokalnih trgovaca, otkrile neobičnu kulturnu spregu staro i novo bogatasa, jer predmeti, koliko god očigledno bili umetnuti u odavno prezervirani ambijent, uopšte ne štrče iz takve muzejske postavke. Podjednako zanimljivi bili su i projekti Leone Kontinija koji je napravio neobičnu spomen ploču “Donatorima koji su pružili priliku izbeglicama sa Kosova da započnu novi život”, a na kojoj nema nije bilo nijednog imena, i Marka Brogana koji je u pomenutoj muzejskoj postavci intervenisao genealoškim stablom gastarbajterske porodice. Ipak, ove umetnice i umetnici se nisu preciznije odredili prema mogućim razlikama u preWW2 i postWW2 ”kulturnoj politici” i socijalnim pretenzijama materijalno bogatih.

BUG

(Galerija Kontekst, Beograd, jun)

Ovo je najbolja izložba koju sam video tokom prošle godine u Beogradu. Nekoliko studenata i studentkinja FLU izložilo je svoje radove - fotografije, nastale na radionici koju su vodili Stevan Vuković i Zoran Todorović. Dakle, studenti i studentkinje umetnosti, izgleda dobro motivisani i oslobođeni akademskih stega, pomalo gurnuti a možda i pritisnuti konceptom i tokom radionice, izložili su niz vrlo jednostavnih radova - na temu sopstvene svakodnevice. Odjednom, ovi, po očekivanjima, obično inertni i konzervativni stvaraoci, kakvi izgleda planski postaju već nakon prvih studentskih izložbi, pokazuju upečatljiv skor radoznalosti, dovitljivosti i kreativnosti. Svedeni radioničkim konceptom na jedan, naizgled ne mnogo moćan medij kao što je običan digitalni aparat, Ranko Travanj, Nina Simonović, Jasmina Prodanović, Jovana Sibinović, Bojan Jovanović i drugi učesnici i učesnice ove radionice i izložbe nisu imali drugog izlaza nego da zanimljivost, napetost, kontradikcije i univerzalnost, potraže u rutini sopstvenih života. Među sjajnim radovima, koji proigravaju jedan drugog duhovitošću koncepta, istraživačkom inspiracijom i lakoćom forme, izdvaja se i jedan savršen, zaista savršen, onaj Marije Zdravković. Ovekovečivši svoju spavaću sobu, svoj intimni život, umetnica nam otkriva, nanovo i zauvek – moć i smisao ljubavi. Lepota tih fotografija, koje su inače izvedene na najskromniji mogući način i bez velikih produkcijskih pretenzija, sastoji se i u tome da su sva nesavršena osvetljenja ili senke našli svoj prefinjeni smisao i značaj zbog maestralno izabrane i obrađene teme. Ova izložba je nenamerno otkrila i svu konzervativnost ukupnog nastavnog procesa na fLU. Jednostavna je činjenica da bi verovatno svaka grupa studenata mogla da napravi ovako dobru izložbu a - uprkos naporima nekolicine profesora i asistenata - ne pravi je.

Guy Ben-Ner Elia - priča o jednom piletu noja (Elia - A Story of an Ostrich Chick)

(Izložba Puppet Show, Galerija Santa Monika muzeja umetnosti, Los Andjeles, jul)

U radu koji na zabavan i proračunato trivijalan način ujedinjuje sage o životinjskoj i ljudskoj porodici, umetnik rastače ideologiju kojom ljudi shvataju i interpretiraju prirodu. Čovek je sklon da pri proučavanju prirode projektuje svoje shvatanje socijalnosti u životinjske zajednice i da pritom povratno kolonizuje svoje viđenje međuljudskih odnosa kao prirodom ili "bogom dane". Guy Ben-Ner je za predstavnike jedne proučavane prirodne životinjske zajednice izabrao četiri lutke noja, dve velike i dve male i montirao ih to jest privezao na leđa svakom članu svoje porodice - supruzi, ćerki, sinu i sebi, i to tako da su tela lutki orijentisana suprotno od tela ljudi. U radu koji liči na bilo koju emisiju školskog programa, svi članovi obe porodice se, imajući dakle lutke (ili ljude, zavisi kako se uzme) privezane na leđima, kreću kroz neki neidentifikovani prirodni predeo. Zbog očiglednosti instalacije, krutog i nespretnog vezivanja, artificijalnosti u izradi nojeva (izgledaju kao najjeftinije, na brzinu ofarbane lutke napravljene za jednodnevnu reklamu na nekom vašaru) nojevi se, kao grupa životinja dovoljno jasno izdvajaju od grupe ljudskih figura koje ih prate u stopu. Efekat komičnog, činjenica da, dok ljudi hodaju unazad - nojevi hodaju unapred, prosto je na dohvatu razuma, ali ipak je neuhvaljtiv... ono što nas sprečava da prasnemo u smeh je narator, neki glas a la David Atenborough, koji, pun saosećanja u ljudske nadmoći komentariše ponašanje i aktivnosti nojeva. Video traje oko 25 minuta i jedan je od najboljih dokumentaraca o prirodi i ljudima koje sam video. Priča koju slušamo u pozadini - komentarisanje ponašanja životinja, standardno humanizovana i poetizovana poput onih na ANIMAL PLANET, je potpuno očaravajuća, jer iza svakog komentara, baš kao i iza svakog noja, naslućuje se nespretna ljudska priroda ili prilika. Jednostavnost i spontnost kojima članovi umetnikove porodice participiraju u ovom radu, prevazilazi svu odurnu artificijelnost pozorišta, komercijalizovane predstave specijalizovanih emisija o ”zakonima prirode” i otkriva neugasle mogućnosti umetničkog stvaralaštva da prevaziđe i podrije i najokorelija kulturna načela.

Iako ovaj rad nije bio jedini zanimljiv na ovoj izložbi, ceo projekat – upotreba lutki u umetničkom stvaralaštvu - je bio vrlo loše zamišljen i postavljen, što je primetio i ažurni kritičar L.A. Tajmsa. Ipak pomenuo bih ovde da titulu najlošijeg iskustva prošle godine svakako nosi postavka Muzeja savremene umetnosti Los Andjelesa (MOCA L.A.). Prosto ne znam šta je ostavilo lošiji utisak na mene - stalna postavka ili retrospektivna izložba južnoafričke umetnice Marlene Dumas. Stalna postavka ovog muzeja je naprosto prestarela, ali ne samo u smislu jedne isprazne hronologije dešavanja na sceni već i značenjski - izgubila je svaki smisao i na neki način upravo ne predstavlja istoriju umetnosti već istoriju uobražene elite, koja, koristeći institucije koje bi trebalo minimalno da brinu o javnom interesu – kulturalizuje, istorizuje i normalizuje svoj društveni status i prestiž. Čak i da ne znamo koji su i kakvi kulturni i umetnički pokreti postojali u vreme nastanka ove kolekcije u Kaliforniji i drugim državama američkog  jugozapada (pomenimo samo Chicano umetnost) možemo reći da nema nezanimljivije i bleđe kolekcije koja bi bila izložena u formi kulturnog nasleđa ljudi Kalifornije, a, uzgred budi rečeno, na adekvatno nezanimljivom i bledunjavom mestu kao što je L.A. Down Town. Prisustvovao sam i vođenju kroz izložbe - bilo je poražavajuće gledati i slušati kako kustosi, pristojni ljudi sa sigurno odličnom edukacijom, moraju da se pretvorno dodvoravaju jednom ispodprosečnom slikarskom opusu kao što je većim delom onaj koji je bio izložen od pomenute umetnice, ohrabrujući i instruirajući posetioce da na vrlo površan način posmatraju i razumeju izložene radove i da čak vide i nešto što se videti ne da. Pomenuta autorka, koja se u svom opusu, izgleda iz sve snage okrenula praktičnim tržišnim očekivanjima bogataša, posledično pritom odustajući od ozbiljnijeg umetničkog istraživanja, predstavljena je kao sofisticirana stvarateljka, zainteresovana za “unutrašnji život likova, probleme karaktera i njegove reprezentacije”... naslov te izložbe imao je opravdano zloslutni naboj: “Measuring Your Own Grave”.

Charlotta Copcutti, Anna Weitz & Anna Klara Ahren  To ne može u Evropi (Can’t Do It In Europe) 

(produkcija RAFilms, Švedska)

Dokumentarac o životu i radu rudara u rudnicima srebra u Boliviji. Bedu svog teškog rada i svoje mučne egzistencije, rudari preko lokalne turističke kompanije pokušavaju da kompenzuju izlaganjem sebe samih na svojim radnim mestima - pogledima radoznalih turista. Da, dolaze turisti iz celog sveta da gledaju kako ovi ljudi teško rade. Ono što je ovde majstorstvo je pristup autorki dokumentarca. Snimajući kamerom iz ruke, uspele su da opstanu na kakvoj takvoj distanci i od pozicije radoznalih turista i od pozicije aktivista - kritičara 'pokvarenih zapadnjaka', mada su obe te pozicije imanentne za bilo koga ko ima ideju ili priliku da ovakav dokumentarac napravi. Uspevajući da se klone i spektakla bede i kritizerskog konformizma, autorke su svoj pretpostavljeno objektivni, nezainteresovani “pogled dokumenta”, tako karakterističan za mnoge dokumentarce o strašnim stvarima, pretvorili u subjektivno priznanje nemoći sa kojom se svako može, na sopstveno očajanje, lako identifikovati. 

Nepoznata umetnica - plesna ulična akcija u Tokiju 

(Video minijaturu sam video zahvaljujući dobrim snimateljskim osećajem i refleksima Vladimira Jerića Vlidija, koji je prikazao klipove i fotografije o ovom uličnom događaju na sesiji tribinskog programa u Reksu - Gde su bili šta su radili - Japan.)

Žena odlične fizičke spreme, možda plesačica, odevena u crno, somnabulno igra, izvodi neku vrstu koreografije mentalnog grča i transa na ulici kojom prolazi veći broj ljudi. Ova, za nas anonimna umetnica, izgleda da sasvim na svoju ruku, dakle bez mnogo insitucionalne podrške, ili bolje rečeno izolacije i protekcije, na potresan i provokativan način medijatizuje ili bolje rečeno interiorizuje javni govor lokalne fašističke organizacije - koja održava miting na tridesetak metara od mesta gde umetnica izvodi svoj rad. Insistirajući na imanetnom transferu ove retorike u govor izbezumljenog i opsednutog tela, umetnica razara ledenu neutralnost javnog mesta i "normalnost" koju demonstriraju mahom nezainteresovani prolaznici. Ne znajući tačno na koji način je umetnica u relaciji sa takvim političkim skupom u neposrednoj blizini, ostajemo zapanjeni snagom njenog performansa, i u nelagodi zbog činjenice da smo je subjektivnom ocenom konfrontirali sa ideologijom skupa dok u stvarnosti to i ne mora biti slučaj.

Melinda – Photos

(Galerija Promenade, Salcburg, Austrija, jul)

Letos je pravu malu kulturnu revoluciju i povelike teorijske nedoumice izazvala izložba malo poznate mađarske porno zvezde Melinde Dol u Salcburgu, u jednoj sasvim konzervativnoj i pretežno turistima namenjenoj galeriji. Autorka je na izložbi prikazala niz svojih radnih portreta, napravljenih za vreme snimanja pornografskih scena. Osim što je vrlo fotogenična i ima mnogo više stava i stila u svojim radovima od poznatih foto modela, autorka je izgleda uspela da napravi jedan zanimljiv iskorak u razumevanju svog rada i stvaralaštva i uputi izazov odnosu konzervativne kulture prema tom popularnom i vrlo komercijalnom filmskom žanru. Izložene fotografije predstavljaju ovu seksualnu radnicu uvek u momentu očiglednog otuđenja od svog rada tj. od uloga koje u datim scenama igra. Takva odsutnost iz filmske radnje i lagodno demonstrirana indiferentnost prema poslu, svakako snižavaju tržišnu vrednost finalnog produkta pa i zarade Melinde Dol, ali nose u sebi neku neugaslu unutrašnju snagu afektivne radnice, neku svest o tačnoj distanci i profesionalnom minimumu koji omogućava rad i opstanak ali ipak ne prelazi (bez obzira na žanrovsku i kulturološku drastičnost scena) granicu profesionalnog i ljudskog dostojanstva. Naime, Melinda kao da uspeva da vrati recipijentima pornografije ne samo pogled, već i pitanje: zašto sam vam zanimljiva kad je ovo sve tako glupo? Ona kao da upozorava da privlačnost pornografije ne potiče od krajnje nezanimljive i automatizovane seksualne razmene već od ideoloških postulata koje dati pornografski podžanr ili koreografija neke scene reflektuje. Kao što je Žižek primetio u jednom svom eseju, pornografija nas posredno podučava moralnim i političkim stubovima građanskog društva svog vremena: odanost edukaciji/savladavanju veština, predanost i marljivost na poslu, pokoravanju autoritetu, kulturnoj razmeni i multikulturalnosti. U svakom slučaju, Melinda Dol otvara novu perspektivu stvaranja i delovanja u polju primenjene ideologije.

Oktobarski salon

(Kulturni centar Beograda i druga mesta u gradu, oktobar novembar)

je postao manifestacija koja ako ništa drugo, pokreće diskusiju i konfrontacije, pomiče ustajale standarde i shvatanja. Iako cela strategija organizatora - Kulturnog centra Beograda, ponajviše liči na očajnički pokušaj da se nekako naknadno uključe u dešavanja devedesetih, ipak je ta manifestacija otvorila prostor za neke nove ideje i pogotovu nove izlagačke principe i rešenja.

Na proteklom, oktobarskom salonu čija je kustoskinja bila Bojana Pejič, možda najbolji rad je bio jedan slican gore opisanom, Melindinom radu, mada i znatno manje provokativan. To je rad Sex Works, Line Dokuzovic, umetnice rođene u Zagrebu koja živi I radi u Beču. On je izložila tekst internet dijaloga klijenta i davateljke seksualnih usluga. Dijalog kreće od pozicije Aska-Vuk, gde se Aska polako preobražava u moralno-političku gromadu, superiorno trijumfujući nad nesretnim sagovornikom. Ova konverzacija, na naturalistički ali ipak vrlo poetizovan nacin, iscrtava svu perverziju imigracionih politika EU, koje klasnu borbu čine zamagljenom, dispergovanom, naizgled i nemogućom, pretvarajući je u apolitične derivate tipa mobing, prekaritet, nematerijalni rad itd. Činjenica da je seksualna radnica bolje obrazovana, zrelija i u svemu kvalifikovanija od klijenta koji je u poziciji da kupuje njene seksualne usluge, ogoljava mizeriju kapitalističke političke ekonomije - sistema koji ne samo da ne pruža ni minimalno iste šanse ljudima, već jednostavno ne uspeva da razvije i primeni najbolje osobine ni deset posto svojih 'podanika'. U istom prostoru rad Tadeja Pogačara Code Red, sastoji se od organizacije modne revije gde seksualne radnice svečano predstavljaju svoje odevne radne kreacije. Ovaj rad je problematičan upravo zbog brisanja političkih tenzija između eksploatisanih i eksploatatora kroz neku vrstu kulturnog priznanja, čime se, u nekom krajnjem slučaju, samo dodatno pružaju pogodnosti za eksploataciju već eksploatisanih - ovoga puta ceđenje raznih profita iz modne kreativnosti seksualnih radnica. Poznato je da se dizajneri velikih modnih firmi kao što je Dizel besplatno napajaju ovakvim uličnim idejama i onda ih, prepakovane i firmirane, prodaju kao svoje modele. Indikativno deluje ime muzeja koji je organizaovao ovu reviju: P.A.R.A.Z.I.T.E.

Rad Grupe Spomenik Matemi reasocijacije  je mnogo obećao i njegovu pravu vrednost i značaj možemo samo naslutiti u nastupajućem biranju 11. jula za dan sećanja na genocid u Srebrenici. Ipak, rad je praktično ostao nedovršen, jer je najava zasedanja otvorene redakcije tokom trajanja izložbe, izdavanja novina na dan zatvaranja salona itd., ostala nemušto zaturena. Članovi i članice grupe su možda bili i hendikepirani time što su praktično nagrađeni unapred, pre nego što je rad i počeo da se odvija, ali su, zapostavljanjem otvorenih sastanaka redakcije i neizdavanjem časopisa, svoj nesumnjivi i zasluženi lični uspeh tj, dobijanje javnog priznanja, pretpostavili uspehu i društvenom značaju projekta, tj. realizaciji i distribuciji njegovih rezultata. Ta činjenica na neprijatan način podseća i na nezrelost i nespremnost javnosti i pogotovo profesionalnog okruženja tj. kolega i koleginica umetnika i umetnica da podrže ovakve projekte. Ali na kraju krajeva, ta nezrelost i nespremnost moraju međutim biti uračunati i u koncept i sadržaj, pa i u ocenjivanje ovakvog rada.