PARAZITSKA DRZAVA

Zanimljiva tema na radiju danas: emisija Apostrof, posvecena neradu. Prvenstveno medju poslanicima, ali I ovako, sire. Prica pocela sa parlamentom, presla na drzavnu upravu, drzavne cinovnike, pa  na opstinske sluzbe, pa napravila pun krug, vratila se na parlament.

Sokantan je podatak da je petina, dakle 20% radnog stanovnistva radi za drzavu. Negde oko pola miliona ljudi, na raznim mestima, raznim nivoima. Od ministarstava do mesnih zajednica. Taj broj je porastao SESTOSTRUKO od 2000te godine... svaka garniture uhlebljuje svoje ljude, ali ne otpusta one koje je zaposlila prethodna. Ergo - geometriska progresija u prenapucenosti drzavnog aparata.

I kako onda ostvariti jedan od proklamovanih ciljeva tranzicije, a sto je smanjenje I pojeftinjenje drzave  , I  streamlining, tj.  pojednostavljenje procedura u dobijanjima raznih dozvola I dokumetanta. Culi smo, ali smo zaboravili da je drzava vec neko vreme  duzna da dokumenta u sviojoj nadleznosti ne trazi od gradjana, vec da ih pribavlja sama. Bilo bi manje taksi, I  manje cinovnicke bahatosti.  To se ne sprovodi. Iz dva razloga: prvi, svi ti bezbrojni  cinovnici moraju nesto da rade. Kad bi se pojednostaviila procedura, verovatno bi mnogo ostali bez posla. Naravno da ce se boriti protiv toga.

Drugo, za svaku potvrdu placa se taksa,  drzava prihoduje, a u isto vreme, trenira strogocu. (A kako trose pare od tih taksi videli smo sa skandalom oko plata pojedinih direktora, bese li to sa katastarskim taksama?)

  Jedino vreme u zivotu kada se osecam kao bespomocni crv je kada se nadjem u polu/pognutom polozaju na nekom salteru, pred bahatim cinovnikom. To je onaj moment kada nam drzava salje poruku da je ona iznad nas, vaznija od nas, da zavisimo od nje, I da je ne ljutimo, inace ce nam zagorcati zivot.

Nedavno sam morala, posle velikog odlaganja, I pobedjivanja licnog otpora, da odem u opstinu (Cukarica) radi placanja  poreza na kucu, koju sam kupila a sada bih da je prodam. Kuca je u procesu legalizacije. Mislila sam da ce to biti jednostavno, pa zar ce da odbiju da mi uzmu pare? A I objasnili su mi,  te dve stvari nemaju veze jedna sa drugom. U poreskom odeljenju sam dobila spisak dokumenata koje treba da pribavim: pored formulara I molbe, kopiju ugovora (ok), kopiju ostavniskog resenja prodavca (zasto kad sam je morala podneti da bih sudski overila ugovor?), I kopiju zahteva za legalizaciju. Zasto sada to, rekose da porez nema veze sa legalizacijom. Ali ajde. "Idite na drugi ulaz (Cukarica ima dve zgrade, I mada postoji prolaz izmedju, mi, plebs, I po kisi I po snegu moramo da izadjemo napolje, obidjemo oko ugla I udjemo u drugu zgradu). Mada ja znam da je on duzan da pribavi to sam, koga je moliti nije ga ljutiti. Hajde, odem okolo, pa na odgovarajuci salter, kad tamo "Mi ne dajemo takve potvrde!" -"Kako ne dajete, pa vas kolega me je poslao!" -"Dacu vam nesto drugo, potvrdu da je legalizacija  u toku, idite kupite I popunite  formular, pa predajte na pisarnici. Cekam, kupim formular, cekam na pisarnici, pita me ljubazna mlada zena (inace pred njima svima najnoviji komputerski terminali) "Koji je broj vaseg predmeta?" -"Pojma nemam, nisam mislila da ce mi trebati. "-"Ne mari, sad cu ja da pogledam. " Pogleda, I nadje me za sekund. Zavede moj formular, popuni mi ceduljicu sa telefonom, pecatira I rece: JAVITE SE SLEDECE NEDELJE DA VAM KAZU KAD CETE MOCI DA DODJETE PO POTVRDU".

E sad sam se jedva uzdrzala: znaci, ja treba da jurim potvrdu neceg sto svi u toj opstini imaju u komputeru, da dolazim, da uzmem taj papir I da ga prosetam neekoliko spratova gore/dole I od jednog ulaza u drugi. Da bi taj poreski sluzbenik taj papir stavio u moj "dosije" ili vec kako li se zove, da bih ja mogla da platim porez. Umesto da pogleda u computer koji mu je drzava kupila upravo u tu svrhu , koji mu stoji  pred nosom I da vidi ono sto ga interesuje.

I opet, cemu sve to? Pa tome, da se svi zajedno lepo zabavljamo, ja u jadu, a oni da zaradjuju plate (I da se osecaju jako vazni) O mogucoj korupciji necu da govorim, nemam dokaza. Umesto da posao zavrsim odmah, ja cu verovatno dolaziti nekoliko puta, cela stvar ce da se otegne mesec dana, a to je samo jedna stavka u slucaju moje kuces... legalizacija...kad sam cula kako to ide, digla mi se kosa na glavi....

E,  zbog toga se nikada nece uprostiti procedura u opstinama, a I sire.. Jer, sta cemo onda sa svim tim narodom koji tamo tako lepo I lagodno zivi?

Da se vratim na parlament, koji nece da radi ako ne zuje kamere. Zvezda do zvezde. Cak su I Tadica naterali da se oglasi (Mada on u poslednje vreme I ne ceka neki veliki povod).. On se kao ljuti, a predsednik je najjace stranke u parlamentu I vladi, I  svi znamo da bi parlamentarna vecina lako izmenila poslovnik da joj, iz nekog razloga ovakvo stanje ne odgovara. I onda sam jos cula danas na radiju: jedan od zakona koji nase TV zvezde nikako da izglasaju, ceka godinama, a verovatno ce cekati jos toliko, jeste zakon od trasplantaciji organa. Kod nas jos nije zakonski uredjeno uzimanje organa od kadavera (leseva) pa organi, koji bi nekom spasli zivot propadaju, a ljudi umiru....apsurd, zar ne, u XXIom veku? A nasi poslanici tako ozbilno shvataju svoj posao da samo cekaju priliku da ne rade: bio to katolicki Bozic, ili Sveti Jovan, ili tenisko prevenstvo, ili rukomet, odbojka, stogod.... A I zasto bi, kad im nista ne zavisi od ucinka. Ni plata, ni karijera. Ne biraju ih gradjani, vec stranacki bosovi. Na izborima se ne govori o zivotnim temama, vec se namecu virtuelne. Misle da su boga uhvatili za bradu. I jesu. Sve dok se raja ne opet ne uhvati motke. Ako nas svetska kriza ne spase, nista nece.