Daleko

»E,eee, lako je tebi. Baš te briga...», rekao je kao i svaki put i zapalio cigaretu. Uvek mi to kaže posle mog odgovora na pitanje «Šta ima novo». Neki ćočkovi načeg razgovora ostaju isti. Već deset godina pijemo tu kafu i ćaskamo, sedimo jedno preko puta drugog, sve je isto samo se prostor menja. Dobro poznajem taj pokret paljenja cigarete i prvi dim, pogled sa laganim osmehom i iščekivanja mog odgovora na sitna bockanja i pošalice. Za sekund pomislim kako jednom mozda neću imati želju da odgovorim i kako će tada u stvari prestati da mi bude bitno, da mi bude stalo...u tom trenutku postajem svesna da sam već ravnodušna. Razmišljam kako je moj život vež daleko od tog začaranog kruga i kako ovaj put nemam želju da pričam šta sve ima novo. Gurnula sam ruke dublje u džepove narandžastog duksa i zagledala se u reku. Negde u mojoj duši bilo je jutro, upravo se uključivao radio i ja sam otvarala oči...