Novine

sa tobom da u srbiji ne postoje dobre dnevne novine... postoje bolje i lošije... ja po nekad kupim politiku, nekad blic, i po nekad danas... čisto malo menjam, ne znam ni sam zašto... ali najčešće ne kupujem dnevne novine... čitam vesti na netu, i čitam nedeljne novine, ''vreme''...

su tek kuku-lele.

Vesti - su navodno nezavisni dnevni list, a i najchitaniji u dijaspori generalno. Mislim da se stampaju u Frankfurtu (za podruchje Nemachke), nisam sigurna. Postiji cirilichna i latinichna verzija. Od reklama za prevoz i nastupe (po kafanama i diskotekama domacim) i oglasa tipa: menjam kucu, ne mozes ni da stignes do sportskog dela - izgubis volju za listanjem, a kamoli chitanjem. Rubrika crna hronika je zastrashujuca po sve one koji pozzele da se vrate u domovinu.

novine - informativne, nezavisne, inteligentni komentari i kolumne
kava s mlijekom - po mogućnosti gotova kad ustanem
croissant s maslacem i marmeladom - još pomalo topao, rastapa se u ustima
okolnosti - nitko me ništa ne pita, ne traži od mene, jednom rječju - ne smeta u mom ritualu

Najveći je problem osigurati ovo prvo. Od srpskih dnevnika rado čitam Danas, jer mi bolje nije poznato. U Hrvatskoj cijenim jedino Glas Istre; problem je što su novine lokalne. Ovdje je situacija nešto opuštenija. Doduše, FAZ ima najbolji novinarski nivo, ali nije moja politička opcija. FR nudi dobre komentare, a i bliži mi je po Stallgeruch. TAZ godi vlastitim političkim stavovima. Ili jednostavno, ako je žurba, proći Süddeutsche (oni jedini danas nemaju papu na naslovnom net izdanju, kakvo olakšanje!).

A i onaj croissant dodaje na ugođaju, vjerujte!

ja odavno ne citam novine:)
ali pazi ovo:
Mirjana Miocinovic , o danasu....

Čoveku se s novinama u koje ima poverenje događa isto što i s prijateljima koji su mu bili dragi: u jednom času prestaje da ih prepoznaje. A novine se, kao i prijatelji, prihvataju "izborom po srodnosti". Slobodu štampe nikada nisam shvatala kao mogućnost da u svakim pojedinačnim novinama istovremeno nađem spektar sebi bliskih i sebi neprihvatljivih stavova, već kao množinu novina koje čovek čita po liniji srodnih stavova i u kojima su činjenice (stvarne činjenice) plasirane prema važnosti koja se uklapa u skalu vrednosti zbog koje je i odabrao da čita upravo te novine. Ovom prilikom iznosim samo dva primera zbog kojih u poslednje vreme moj odnos prema listu Danas biva doveden u pitanje, što će reći zbog čega ga više ne prepoznajem.

Najpre način na koji su predstavljeni događaji sa emisijom Peščanik. Napadi na sajt Peščanika, ometanje emitovanja emisije i najzad demoliranje automobila urednice Svetlane Lukić, morali su se u ovom listu naći na naslovnoj strani kao prvorazredna vest, bar gledano sa čisto esnafskog stanovišta. Izuzmemo li kolumnu Miloša Vasića (2. februar), koja, kao i svaka kolumna (budući da kolumnist ima "svoj dan" u sedmici), stiže sa zakašnjenjem u odnosu na klasičnu novinsku vest, sve se svelo na jedva uočljivu belešku, da bi demoliranje automobila bilo zabeleženo u kriminalnoj hronici, kao da je u pitanju obračun među kriminalcima, kao da je to jedna od tekućih i svakodnevnih vesti o zbivanjima u opskurnim miljeima. A reč je, gospodine Ramaču ( i sad se obraćam Vama lično, jer Vi snosite najveću krivicu za ovakav odnos lista, budući da ste njegov glavni i odgovorni urednik), reč je, dakle, o jednom od najbrutalnijih napada na slobodu misli i izražavanja, i to misli i izražavanja koji bi Vam morali biti bliski. Jedan od onih napada što su tek uvertira u događaje koji su se po mnoge Vaše kolege završili tragično.

Drugo ogrešenje o "horizont očekivanja" Vaših čitalaca vidim u objavljivanju razgovora s " Ljubišom Ristićem, rediteljem i levičarom" (citiram najavu s naslovne strane). I pitam se (pitam Vas), šta nama što znamo ono što znamo "o životu i priključenijima" tog reditelja i levičara, on danas (u Danasu) može reći, a da to ne zvuči blasfemično isto onoliko koliko je blasfemično (i još više) sve što on prećutkuje. Odmah Vam moram reći, da to najpre shvatam kao potrebu lista (onu žalosnu potrebu da se stvaraju odstupnice) da sâm niveliše sve ono što je u još jedinoj svetloj tački Vaših novina, dvonedeljnom dodatku Beton, bilo rečeno o pojavi koju, jednako kao reditelj i tvorac JUL-ovskog političkog programa, predstavlja taj umetnik i "politički mislilac" u istom liku. Mislite da treba da saučestvujemo u njegovoj patnji zbog kraha njegovih "levičarskih ideala", kad znamo da bi nas oni, ekstremni kakvi su, unesrećili još više od relativno kratkotrajne JUL-ovske prakse, budući da je za rušenje tih istih ideala bilo potrebno čitavih sedamdest godina? Smatrate li možda da njegove elukubracije o "bezočnom i nepravednom kapitalizmu" treba da nam posluže kao osnova za neki kolektivistički ideološki preobražaj? Mislite li da treba da aboliramo jednu primitivnu verziju ledi Magbet, da zaboravimo na njeno agresivno prisustvo, na njene ideološke bljutavosti kojima nas je godinama zasipala, na njene zakulisne radnje koje su koštale života mnoge ljude, jedino zato što "reditelj i levičar" kaže da je ona (samo) "žena koja je obožavala svog muža i svoju decu" i to u vreme kada je hiljade i hiljade žena gubilo "svoje muževe i svoju decu", zahvaljujući politici njenog "obožavanog muža". Mislite li da je takvom čoveku dopustivo da izgovori, a Vaš list prenese, da su se zahvaljujući JUL-u "prvi put čule reči: Jugoslavija, levica, ne - ratu, ne - ratnim huškačkim motivacijama vlasti (a ko je, zaboga, u to vreme bio vlast, ako ne taj isti JUL?) i opozicije", odbacivši pri tom sav institucionalizovani i neinstitucionalni otpor ratu za koji je i te kako znala ova sredina. I na kraju, mislite li da treba da žalimo tog umetnika, koji je koliko stvarao toliko i razarao pozorišta, koji je sebe smatrao institucijom i kome je, uprkos njegovom "disidentskom" stažu, bilo dozvoljeno da se ponaša kao putujući pozorišni prorok (a ne kao čergar, kako bi to on danas želeo da predstavi) i čijem se povratku, tačnije, večnom vraćanju, treba da radujemo?

Ovim sam, u okvirima svojih moći, nastojala samo da predočim dubinu svog razočaranja u list, koji je godinama služio na čast novinarskoj profesiji.

Danas, 03.02.2009.

Novine odavno ne čitam.
Poslednje koje sam prestao čitati zvale su se VREME, urednik je bio neki Dragoljub. Ne znam da li taj list, koji je nekad vredelo čitati, još izlazi i da li ga uređuje taj Dragoljub koji ga je i upropastio.

Postoje još jedne, besplatne, dele ih nas semaforima i autobuskim stanicama.
Ja ih ne uzimam. Računam čim je nešto besplatni, to neko hoće da mi proda muda za bubrege.

Ali kad su sve novine tako loše, ko voli da ih čita neka kupuje te besplatne.