Pepelito (bajka za odrasle, II deo)

Alexandar Lambros

 

Kako je, zbog već opisanih okolnosti, Pepelito tog jutra kasnio na posao, to mu se dodatno nije radovao. Naravno, pitate se vi, šta je pola sata zakašnjenja, posebno kada je u pitanju takav stručnjak i vredan radnik kakav je Pepelito? Ali, da poznajete njegove tri zle šefice - Kamenu, Stamenu i Studenu - ne biste postavili tako glupo pitanje.

Ove tri zle žene pretvorile su maltretiranje Pepelita u svoj životni poziv, hobi i strastvenu opsesiju. Tri žene, koje su, uprkos činjenici da nisu očima mogle da se gledaju, bile najbolje prijateljice, svaka iz svog razloga rešile su da Pepelitov život pretvore u pakao. Svaka, ma i najbezazlenija stvar, poput ovog jutrošnjeg kašnjenja na posao, bila je povod da mu smeštaju i podmeću svakakve smicalice. A najčešće im nikakav povod nije ni bio potreban.

Kako to često biva kod prijateljica koje dosta vremena provode zajedno, Kamena, Stamena i Studena pomalo su ličile jedna na drugu, mada je jedna bila plavuša, druga brineta, a treća riđokosa. Ljudi su mislili da je sličnost među njima posledica mnogo zajedničkih izlazaka i zajednički provedenih vikenda, tokom kojih su se trudile da vešto odglume uloge srećnih, nezavisnih, poželjnih samica, kao i posledica njihovog sličnog stila. (Hm ... ovo stil sasvim uslovno rečeno, jer prijateljice su držale da su kolagen u usnama, jarkocrveni, kao večnost dugi veštački nokti, scenski naglašena šminka, dva broja manja garderoba i kilogrami zlata i potpisane bižuterije bili ultimativni izraz ženstvenosti.)
Istina se, međutim, krila na drugoj strani. Ukratko, bile su nejebane a zloba koja ih je spajala davala je njihovim licima neki osobeni, opak izraz, zbog čega se činilo kao da su sestre. Jednom rečju, ličile su na trandže.

Kamena, plavuša iz ovog sestrinstva pakosti i zlobe, bila je prva koja je uhvatila pik na Pepelita, takoreći prvog dana pošto je došao u kompaniju. Na nekom sastanku izneo je mišljenje da su njene procene i proračuni u pogledu nekih finansija i ulaganja loši. Skočila je tada na njega kao izgladnela lavica na mladunče antilope, nazivajući ga umišljenim nesposobnjakovićem. Ispostavilo se da je Pepi bio u pravu, te da je nestručnost Kamene kompaniju koštala velikog gubitka. Od tada nije žalila ni truda ni vremena da mu uvek i u svakoj prilici pokaže da mu to neće zaboraviti dok je živa.

S brinetom Stamenom jedna, za kancelarijske prilike trivijalna i uobičajena epizoda, pretvorila se u ogorčeno neprijateljstvo. Naime, Stamena je jednom prilikom, kada se našla nasamo sa Pepelitom u prostoriji sa fotokopir aparatima, priterala ovog u ćošak, pritisnuvši ga svojim raskošnim i raskopčanim poprsjem. Trenutak njegove iskrene zaprepašćenosti zloupotrebila je da ga rukom ščepa za međunožje i lizne mu uvo. Pepi, koji od srednjoškolske zaljubljenosti u profesora istorije nije mnogo mario za žene te stoga bio vrlo skromnog iskustva u delikatnim pitanjima muško-ženskih odnosa, reagovao je potpuno iskreno - s izrazom gađenja na licu odgurnuo je svoju nasrtljivu koleginicu. Sudbina je htela da Stamena uskoro, zahvaljujući nekom zamršenom spletkarenju, bude unapređena u jednu od njegovih šefica. Tek tada su počele prave Pepelitove muke. Uporno ga je saletala i napastvovala kad god bi joj se ukazala prilika, ne samo svojim bujnim grudima već i pričama o tome kako bi udruživanjem njegovog znanja i njenog spletkaroškog talenta, njih dvoje čitav biznis mogli da preuzmu za svega par godina. Sve dok joj Pepelito jednom otvoreno nije rekao da bi radije proveo noć u sobi punoj crnih mambi nego što bi imao nešto sa njom, bilo seksualno bilo poslovno. Treba li da objašnjavam kako je to delovalo na njen i inače predimenzionirani ego?

Ah, dobro ... vidim kako u neverici podižete obrvu. Ko je još čuo da šefice napastvuju službenike, kažete? A, zašto je, moliću, nije tužio za seksualno uznemiravanje? Dakle, stvarno me nervirate - ko bi sirotom čoveku uopšte poverovao da je žrtva nasrtaja pomahnitale šefice? I zar da se izlaže dodatnom gnevu zlog sestrinstva i sprdnji muških kolega koji bi svi odreda odbijanje seksualne ponude jedne, narodski rečeno, rasne žene, smatrali ključnim dokazom njegove krajnje nemuževnosti (ne terajte me da upotrebim neki jači izraz)?

A Studena, čija je jarko riđa kosa bila u čudnoj suprotnosti s njenim imenom, mrzela je Pepelita bez nekog posebno jakog razloga. Jednostavno zato što je mrzela ceo muški, i dobar deo ženskog sveta. Uprkos svojoj više nego prosečnoj pameti i čak ispod prosečnih sposobnosti, umišljala je kako je jedini razlog zbog kojeg još nije došla na čelo kompanije, samo taj što je ovo svet kojim vladaju muškarci. I, kako nije mogla ništa onima iznad sebe to je odabrala Pepelita da na njemu leči svoje frustracije.

Međutim, u Pepelitovom jednoličnom životu bez obrta, ovo je, kako se ubrzo ispostavilo, bio jedan krajnje uzbudljiv dan. Zlo sestrinstvo jedva da je tog jutra primetilo njegovo prisustvo. To ga je iznenadilo, ali je prostorijama kompanije, nad šoljicama kafe i pokojim kroasanom, prolebdela vest da je za taj dan kompaniji posetu najavio Maksim. To je sve objasnilo. Jedini drugi muškarac, osim Pepelita, kojim je zlo sestrinstvo bilo opsednuto bio je Maksim - njihov najvažniji klijent, prebogati naslednik poslovne imperije s biznisom razgranatim na tri kontinenta. Sve tri su gajile nadu da će se jednog dana udati za njega; tu smešnu iluziju su, štaviše, podgrevale jedna drugoj. Kao, koja god da se uda za njega, ove druge dve biće neopisivo srećne i tome slične gluposti. Maksim je zapravo za zlo sestrinstvo bio jabuka razdora - ako bi se, kojim čudom, oženio nekom od njih, ostale dve bi pale na mestu pokošene ljubomorom. Ali, njihove fantazije uopšte nisu bitne; bitno je da su dani Maksimove posete za Pepelita bili beskrajno zabavni. Možda i nije imao nekog ljubavnog iskustva ali toliko je, ipak, znao - Maksim je za njegove šefice bio zainteresovan taman koliko i on za hokej na travi - dakle, nimalo. I stoga je bilo strašno zabavno posmatrati njih tri kako njegovu učtivost i urođenu srdačnost pogrešno tumače kao neku posebnu naklonost i kako se još za nju i nadmeću. Još nije stigao ni da se raskomoti za svojim stolom i upali računar, a Kamena, Stamena i Studena su se, jedva uspevajući da savladaju uzbuđenje, rastrčale da učine šta se da učiniti da se za tih nekoliko sati pretvore u zavodljive sirene.

 *     *     *     *     *

- Svaki sekund života šansa je za promenu!

Jeste li ikada razmišljali o tome? Nije ni Pepelito, sve dok mu tog jutra ovu čudnu poruku preko mesindžera nije otkucao neki tajanstveni pošiljalac s korisničkim imenom - tvoj dobri vilenjak.
- Pepelito, čuješ li? Svaki trenutak sa sobom nosi šansu za promenu! Nije li to fantastično?
Pepelito je začuđeno zurio u ekran računara.
- Kakvu promenu? - naposletku otkuca.
- Kakvu god. Od ovog trenutka ti više ne moraš da budeš stari ti. Ovog trenutka možeš da se preobraziš u novu ličnost i počneš da živiš drugačiji život. Prvi i najvažniji korak jeste upravo spoznaja o tome.
- Ko si ti? - kucao je zbunjeni Pepelito.
- Pa zar ne čitaš? Ja sam tvoj dobri vilenjak.

Poslovično oprezni Pepelito polako se obreo pogledom po kancelariji, ne bi li provalio ko to sa njim zbija šalu. Naoko je delovalo da su svi udubljeni u svoje svakodnevne poslove.
- Ne, stvarno, ko si ti?
- Vreme je da počneš da veruješ u čuda Pepelito, ako želiš da ti se dešavaju. Ja sam tvoj vilenjak, dobri duh, anđeo čuvar ... zovi me kako hoćeš, ali, ako želiš da ti pomognem, moraš prvo da me oslobodiš iz ovog cyber space-a.
- Da te oslobodim iz cyber space-a?
- Ah, da. Modernizacija je zahvatila sve moj Pepi, pa i nas vilenjake. Zamisli, ko bi nas ikada pronašao da se još uvek skrivamo u zaboravljenim lampama na tavanu ili u podrumskim bocama. Nije nam bilo druge do da pređemo u cyber space. Naši štićenici ovako imaju daleko veće šanse da nas dozovu u svoje živote.
- Ovo je smešno!
- Ne možeš ni da zamisliš koliko je potencijalno srećnih života upropastila ta zdravorazumska konstatacija.
- Ali, ovo je potpuno suludo! Valjda ne očekuješ da poverujem u te gluposti koje mi pričaš?
- Učinio bi mnogo za obojicu kada bi nas poštedeo svog racionalisanja. Ono o čemu ti ja pričam ne tiče se tvog razuma. Tiče se tvoje vere u život i ono što on može da pruži. Vera nije stvar zdravog razuma, Pepelito. Ja sam tvoj dobri vilenjak, a mi se ne pojavljujemo tek tako, sami od sebe. Mi se odazivamo na pozive. Ovde sam da promenim tvoj život a ja to, i pored svih svojih čudesnih moći, ne mogu da izvedem sve dok ne ispoljiš punu veru u to da je tako nešto moguće. Magija se ne događa ako u nju ne veruješ.
- Ali, kad sam ja to tebe pozvao?
- Svaki put kada potoneš u sanjarenje, dragi moj. Svaki put kada odlebdiš na oblacima mašte, koja je, koliko mi je poznato, mnogo, mnogo bujnija nego što bi to iko za tebe pretpostavio. Svaki put kada poveruješ, makar i za najmanji nesvesni trenutak, da bi snovi mogli biti stvarni. Danas me, na primer, dozivaš celi dan a da toga nisi čak ni svestan.
Ti si dobar čovek i rešio sam da ti pružim šansu, iako sam znao da bih mogao imati problema u razoružavanju tvog školovanog skepticizma.
- Daš mi šansu?
- Da. Izazivam te da snove pretvoriš u stvarnost. Ali, moraš da rizikuješ. Takva su pravila igre. Moraš da uradiš nešto potpuno nerazumno, da s punim pouzdanjem u sebe uradiš nešto ludo. To će nas obojicu osloboditi, a ja ću ti onda pomoći. Ostatak je samo stvar obične magije.
- Kako ti znaš za moje snove?
- Pitaću te nešto - jutros si se probudio nasmejan, jesam li u pravu?
- Da.
- Mislio si kako si nešto lepo sanjao. Tačno?
- Da.
- A, nisi mogao da se setiš?
- Nisam.
- E, pa vidiš, ja znam šta si sanjao?
- A šta to, moliću?
- Reći ću ti samo toliko da ćeš se danas iznenada setiti onoga što si noćas sanjao. A zatim ćeš, šetajući se gradom doći u jedno, za tebe neobično, iskušenje. Ovo će tvom trezvenom uvu zvučati krajnje čudno, ali oslobodićeš nas obojicu tek ako mu budeš podlegao. Iskušenjima je mnogo teže podleći nego im odoleti. Čudno je što većina sveta misli suprotno. A sad, dragi moj, izvini me, žurim da se nađem s ostalim vilenjacima iz kraja.
- Stani .... kucao je Pepelito, ali s druge strane više nije bilo odgovora.

Još neko vreme je zamišljeno zurio u prazan ekran. Neko se sigurno našalio sa njim. Možda, čak, i nije šala; nekome je jednostavno simpatičan pa je na ovaj način želeo da porazgovara sa njim. Ali ... kako je bilo ko mogao da zna za to kako se probudio nasmejan, pokušavajući da se priseti sna? S druge strane, nije li tako nešto prilično verovatno; koliko se ljudi probudi pokušavajući da se prisete onoga što su sanjali? I nije baš neka neuobičajena situacija. Trebalo je da ga proveri nekim konkretnijim pitanjem, recimo - koju je knjigu čitao pred spavanje ili tako nešto.
Nije znao šta da misli. I kako nije uspeo da pronađe zadovoljavajuće objašnjenje za ovu neobičnu situaciju, rešio je da na čitavu stvar jednostavno zaboravi. Bacio se na gomilu fascikli i papira nagomilanih po stolu, rešen da, kao i toliko puta do tad, samozaborav pronađe u radu.

 

nastavlja se