"Čovječe, ja sam običan čovjek, bar se osjećam tako."

 Ovaj tekst je trebao da ide  prošlog meseca  

,U nekom perodu odrastanja, ukoliko si neko želeo da budeš deo društva, koje je obećavalo ( kada si ih posmatrao I slušao njihove priče),

pre svega dobar provod, ispunjenje nekih želja,za koje si mislio da ne možeš dostići na drugačiji način),

znači dobra svirka,žurke, , otkrivanje ( a i sada) misterioznog a poželjnog ženskog sveta, i nikakve prepreke ili zabrane nisu postojale,a dobijao si savete raznorazne,koje gutaš i pamtiš, I prevrćeš u glavi ( pametni ili ne,( to je onda izgledalo I zvučalo mnogo bolje od svih saveta, koje si svakodnevno dobijao od roditelja),

a jedna od najbitnijih stvari, tada, je bilo to što ti ništa ne izgleda nedostižno) Morao si onda na neki načine , da dokažeš da si "dostojan" da budeš deo takve priče.,

Jedan od takvih nekih ispita je bilo uraditi nešto što će pokazati da imaš petlju,

Sada to izgleda vrlo glupo ali jbg onda je bilo jako važno. Recimo maznuti cugu iz "samiške", uslov da bi išao sa takvim društvom na koncert, tada veliki Boom Pop festival, koji se organizovao kod nas.

Otići na takav spektakl, rok muzike , I još otići sa društvom koje obećava odličan provod. nešto što se samo poželeti može,I to je bilo nešto o čemu sanja svaki klinac , koji želi da bude deo neke (tada) misteriozne, dobre ,priče.

"Šta si maznuo,?
"Dve Votke, Moskovskaja od po pola litra..

(.i izvadi je iz unutrašnjeg džepa od mantila. A mantil je imao idealne džepove, mogao si da provučeš ruku kroz drugi prorez na spoljnom džepu, tako da može da se mazne bilo šta I to odmah stavi u unutrašnji džep, a da niko ne primeti, jer uopšte se ne vidi da vadiš ruke iz džepova.)

"
" Dobro, daj mleko ( tetrapak, odlepi znaklački spojeve, napravi malu rupu , isprazni mleko I ispere unutrašnjost vodom)

-Daj sad votku ,.

Uzme mali levak u polako sipa votku u tetrapak osuši malo odlepljene krajeve I zalepi lepkom . Isto tako uradi I sa drugom flašom votke,-Ceo taj postupak ispraćen je ćutke, sa velikom pažnjom , a najteže tek predstoji. Treba to I uneti

Nas desetak dolazi do ulaza u "Sajmište"gde već polako počinje da se stvara velika gužva.A na ulazu opasni likovi, jedan od njih, Matonja, imao je istetovirano na vratu "Kada umrem ovde me odseci". Dovoljno je da te pogleda I toliko se zbuniš da odmah vidi da nešto muvaš .

Ali za divno čudo niko nas nije ništa ni pitao ni pretražio, samo su pocepali karte I pustili nas unutra, .A tamo već se skupilo ljudi da je hala bila skoro puna . Probili smo se nekako do bine I osećaš kako  udara adrenalin, a uzbuđenje se povećava sa svakim novim metalnim zvukom sa gitare

. Naravno u celoj toj frci još jedna od najvažnijih stvari je bila I pronaći neku finu izgubljenu žensku dušu, možda ukrasti koji poljubac, možda I nešto više,

Posle nekoliko muzičkih grupa znanih I neznanih , izlaze neki likovi, u pocepanim odelima, pocepanim farmericama, I neki kepec ,kao da je pobegao iz cirkusa I počne da trči po bini.

Najupečatljiviji lik je bio jedan crn visok, s brkovima, stao ispred mikrofona I ne mrda niti progovara bilo šta .

Mi svi zbunjeni , ne znamo šta se dešava, dok jedan stariji, iz društva nije rekao:
"Sada ćete čuti šta je dobra svirka!" ...

I dobiše nas, ladno , kako bi danas rekli iz keca u kec.

Nikada , neću zaboraviti taj prvi utisak koji sam imao dok sam slušao Đosera dok je pevao, stoji kao kip, ne pomera se( što je tada bilo nezamislivo za nekog rok pevača) , a glas razbija, grmi a nekako čist,
Danas posle toliko godina, kada pomislim bez dileme može da se svrsta uz red najboljih tog vremena uz Benča, Dadu, Borisa,Pejakovića

Sergio (Serđo) Blažić "Đoser" 8. 04 1951 - 18. 01 1987.

. Počeo kao rok pevač urok grupi "Hush" iz Pule , zatim "Bumerang" iz Kopra, a posle toga postaje član grupe "Atomsko Sklonište" Jedne od najboljih rok grupa ovih sa prostora. Od 1988. u Puli se organizuje Memorijal Sergia Blažića - Đosera,

"
Muzika mi je sve. Bez nje ne bih mogao...
....
Ja... i dušom vezan sam za muziku.
....
Bila su to ona lijepa vremena kad smo u Uljaniku svirali za sendvič i tonik... Miletić (Anđelo) je jedini mogao kupiti konjak jer je imao "love"...

Nisam inžinjer ili tip intelektualca. Imam samo osam razreda osnovne. Međutim, smatram da sam u svom jebenom životu dosta toga naučio. Da, reći će netko, svi mi imamo svoje životne romane. To je točno. Ja znam što sam sve prolazio.

Bio sam veoma mlad kad sam ostao bez oca. Zamisli, imaš oca, znaš da on živi u tom i tom gradu u Francuskoj, a u stvari kao da ne postoji. Po njegovoj krvnoj "vezi" imam čak brata i sestru. To je duga priča. Možda ga ne treba osuđivati, ali hoću reći...

Mlad i zajeben, mislim, koliko godina furam ovu moju bolest... To je zaista moja privatna stvar, ali hoću reći istinu. Mislim da će ta priča zanimati moje obožavatelje, posebno ženski svijet.

Žene su tu posebna priča. Imao sam divne djevojke, velike ljubavi. Možda o tome nećemo ništa pisati. Počeo sam o školi, a sada o ljubavi. Žao mi je da nisam završio neku školu jer nisam glup. Moram se malo smiriti!
....
Čuo sam da se pričalo o tome kako ta bolesna budala ide pjevati...

Govorilo mi se u facu da sam destruktivac! Nisam moga trpjeti takva poniženja! Bio sam teški bolesnik koji je želio živjeti, što nije bilo moguće bez pjevanja! Tko god mi je je imao namjeru to uzeti, siguran sam da bi me ubio. Bilo je tapira koji su htjeli da nestanem s pozornice...
....
Najveći nastup Atomskog Skloništa bio je onaj na beogradskom hipodromu. Mislim da je to bilo 1980. godine. Ne, bit će ipak da smo nastupili 1981. godine. Da, da, tako je. Prvi put sam došao pred publiku na štakama. Doputovao sam iz ljubljanske bolnice. Sjećam se tog koncerta, bilo je negdje oko 50-60 tisuća ljudi. Ćo, vero je to bila rock-ludnica!

Taj slavni "Hipodrom 81" trebao se zvati "Atomski Happening", ali je na kraju izmjenjen naziv... Šest mjeseci ranije raspravljali smo s Bojanom Maljevićem o rock-happeningu... Vjerujem da su smatrali da nismo jaki, a nastupilo je i Bijelo Dugme. Sve je jasno, zar ne!
Tada sam za života prvi put pošteno plaćen. Bila je to moja najpoštenija plaća! Zaradio sam 60.000 dinara. Svi smo zapravo dobili po šest starih miliončeka.

Naravno, govorim o Skloništu. Znaš li koja je to lova bila 1981. godine?! A danas, kompletna grupa ne može dobiti 200.000 dinara. Zašto smo dobili toliko love? Zbog toga, jer je "konj za trku" osim Bijelog Dugmeta bio naš band. Tada je nastupio i Iron Maiden, jedan od najvećih svjetskih rock bandova i - prošao nezapaženo! To je nevjerovatno, ali istinito.
Caro mio, jedan Bregović je tada rekao: "Stvarno, ti lisci s mora praše uživo!" Taj spektakl je trajao dva dana: prvi dan smo mi bili nosioci programa...

Kao i uvijek, Atomci su drugi dan avionom poletjeli za Pulu... To smo zaista uvijek činili. Siguran sam da je to bio jedan od glavnih razloga da smo ostali zajedno gotovo devet godina. Takvom ponašanju možemo zahvaliti da smo ostali zdrava ekipa.

Jer, novinari i rock kritičari koji su loše pisali o nama, jednostavno su nestali s pozornice javnosti, a mi postojima dan-danas. Oni koji su kupovali naše ploče nikad nisu i neće biti razočarani! Istina, mene je "oduzimala" bolest.
Govorim li previše o stvarima koje me muče? Nisam pametan. Pa ipak, više je puta rečeno da bi trebalo objaviti istinu. Naš gazda, Bruno Langer, popularniji kao Buco, znao je reći da nema smisla da se u javnosti, mislim prije svega na naše obožavatelje, kaže o mojoj bolesti. Onda je Simić našao kompromis i u beogradskom listu "Intervju" objavio članak o tome. Nisam u potpunosti bio zadovoljan.
Atomci, pogotovu Langer, plašili su se ako javnosti kažemo istinu, jer, navodno, može se dogoditi da izgubimo publiku.

Tapiri i drugi ljubomorni tipovi širili su glasine da glumim bolesnika kako bismo pridobili što veći broj obožavatelja. To me povremeno nerviralo, ali mi je u istom trenutku davalo snage. Mnogi zaljubljenici u našu muziku šalju mi pisma i mole me da im pišem zbog čega ne nastupamo... Moram reći istinu! Na mnoga pisma već sam odgovorio. Čak na 95 posto adresa onih što su mi pisali odgovorio sam da ne nastupamo zbog toga što sam bolestan.

Ako od svega ovoga što si napisao ponešto objaviš, molim te nemoj me praviti herojem. Nisam ja taj!
"
Odlomci nedovršene autobiografije Sergia Blažića objavljeni su (u 5 nastavaka) u Glasu Istre, januara 1997. godine.
Autor je Armando Černjul.