Разговор избачених

despoturos RSS / 10.02.2009. u 20:04

slika2_the_end.jpg

 

Први човек је говорио: Увек ће бити и било је оних што су се самоуверено и тупасто људима  улизавали констатацијом да је најгоре сада када ми живимо јер то диже его, осмишљава нашу патњу, то нешто што је ван наше моћи и свакако је једини је разлог...

Други човек је говорио: И најсветлије, пресветле и до јуче осунчане мисли, знају да се укаљају и поцрвене крвљу док је месец пун и тама нас онда једе.

Трећи човек је говорио: ... А исток, лиричан какав јесте, одлута и потоне у прошле дане, тобоже китњасте и веселе, па се врати носталгичан и сетан замагљених и сузних очију.

 

 

Негде у недефинисаном простору...

Замислите два зида и три човека.

Између та два зида је извесно растојање.

Један човек, тзв. Други човек налази се у средини, видно  је разапет и с оцртаном је горчином на лицу, рукама додирује и десни и леви зид док тзв. Први човек који стоји с његове десне стране љутито и  блого спуштене главе зури у зид који их дели, а с леве стране је тзв. Трећи човек којег исто дели зид од оног у средини мада је овај упутио неки одлутали, њему знан поглед у висине.

Неко време чисто бели  зидови делили су наше јунаке, а потом су на изненађење све тројице нестале те зидине што их надвисују и више није било препрека међу њима, бар се тако чинило.

Беле зидине су се повукле уназад и биле су уочљива позадина њихове сцене.

Први човек: Штаје ово? Каква је ово зајебанција?

Трећи човек: Вероватно је ово крај који си нам приређивао, само не знам зашто нас још мучиш и ког ђавола тражимо нас тројица овде кад смо све већ изгледа нашли.

Други човек: Чему толики песимизам, видиш да ипак није крај кад нас тројица још увек постојимо. Истина, делујемо као сабласне приказе у овом црнилу што нас окружује док бљештаво светло не да мира али бар постојимо на неки чудан, до сада непознат начин.

Први човек: Не видим разлога ни за оптимизам. Изгледа као да смо доспели на крај света. Наша цивилизација која је корачала крупним корацима свела се само на мене и вас двојицу (погледа их с висине) и стојимо у сред нечега што ми личи на смешну кутију, а у позадини нам је тај једини декор, смешне, бескорисне зидине.

Трећи човек: (подсмех) Наша цивилизација и крупни кораци. Немој да ми чиниш толику услугу и да ме обухваташ тим смешним речником. И блага је казна ово мирно место на којем стојимо кад ми кроз главу прођу твоја недела.

Први човек: Нећу да трпим увреде и бахатост назадњака који није у стању да прати дух времена у којем живи па зарије главу у увеличану повест без икаквог критичког резона према себи и прохујалим данима.

(Трећи човек се мршти и с презрењем гледа на Првог)

Трећи човек: А где је критички резон према времену у којем ми живимо и из којег смо изгледа сада избачени? Да га је било вероватно се не бисмо сада налазили у овој помрачини која нас сигурно не гледа благонаклоно. Питам се шта смо ми скривили и зашто смо сви у овом чудном и нејасном изгнанству када си само ти прљао и загађивао земљу којом смо ходали замајавајући нас све. Непристојно си зашао и  у огромна пространства далеког ти Истока али превелик је то залогај чак и за твоја прождрљива уста. Огромна су и непрегледна пространства тамо где сам до јуче боравио, ниси нас могао олако обојити том једном бедном бојом. Узалудни су и сви твоји освајачки ратови. Једино што ме увек љутило код тебе, западни човече, (унесе му се у лице) јесте што си своју обест прикривао, ма није заправо ни то погађало моје нерве, већ то што си своје обешењаклуке називао некаквим перверзним слаткоречјем.

Први човек: Страшно је што сам ја дужан да слушам источњачко занесењаштво, набујалост емоција покренутих због наводног правдољубља, а јасно је да је раскорак у који су упао са самим собом и епохом којој припадамо неславан крај свих твојих илузија. Наше доба је доба прогреса и дужност нам је била да искоренимо аутизам и  интровертност Истока који је пошао и путем једне застареле странпутице на коју га је одвела вера и њена фундаментална начела али и та странпутица не може да нашкоди свету свеопштег напретка који убрзаним технолошким развојем помаже људима у свему. Ваш ћорсокак, несрећниче, можда може да успори наш једини исправни пут и да нас одведе у овакве глупости, али проблем остаје у вама и на вама је да га решите.

Трећи човек: Проблем је много шири него што ти изгледа можеш и да замислиш западњаче. Ја и јесам вероватно луди занесењак и стално сам се надао, усудићу се да кажем да се још надам да ће ствари да се промене, али иако је илузорно морам ти рећи да волим своје занесењаштво и помало се плашим да ћу да га изгубим на овом непознатом месту где смо се нашли јер како да овде кујемо идеале због којих и за које живимо.

И ти си, подли човече, крив за пропаст непроцењивих, разноврсних и многобројних идеала јер си све до баналности упростио.

Стварност си учинио бруталном и истом свима, али показало се да је то нестварно и да све више непланирано и нежељно сањариш. Тога си се, чини ми се, увек највише бојао, па отуд нешто тако поробљавајуће и немаштовито попут глобализма, тј. очитог, а опет прекривеног империјализма.

Чисти закон јачег у расцветалој и срећној епохи којом се хвалиш, а влада сила и то нељудска, неконтролисана технолошка моћ што буја и с којом се играш као неспретно и неодговорно дете. Бојао сам те се некад, гадио си ми се некад, а сад сам све више равнодушан јер ми је све јасније колико си трагичан само свог трагизма још ниси свестан. Веруј ми на речи, најболније није када ти то јаве већ кад сам откријеш. Што више задоцниш већи си трагичар. Време је да сазнаш то, а ово је право место. На пример, ја сам довољно унесрећен да би ти већ могао, ако ти је стварно стало до глобалног напретка, да заричеш покајнички овде и тражиш опроштај од мене. Знам ја да си ти емпатију одавно изгубио и да сам у твојим очима само непријатељ, тлаченик који ти иде на нерве јер има прилику да прича и да ти се надмено и љутито уноси у лице, али окрени се око себе мој велики тлачитељу и погледај где смо се нашли ти и ја. Нисмо се бадава и случајно баш ми нашли у неиздефинисаном и непознатом простору. Питам се, узбуђује ли те и узнемирује бар то или си кроз дуги процес рашчовечавања променио све особине наводно јединог разумног живог бића кугле којој припадамо.

Други човек: (у средини и у сталном расцепу између ове двојице упада у распру) Доста! Чему то надмудривање и намерно обострано провоцирање? Има ли смисла да се овде, где смо не знам ни како бачени, непријатељски и преко гледамо? Далеки си јесмо, вероватно смо зато и доспели на незнано нам место. Опет смо бачени у мистерију као што је мистерија оно што смо напустили. Таман када се човек почне мирити са судбином својом, када кроз разне религије и научна објашњења прихватиш земљу којом ходаш и поред тога што често не знаш ни што ходаш ни куда и зашто идеш, таман тада се одједном нађеш овде, потпуно помућен, помешаних осећања и једино ме нека зебња преплави, нарочито када видим вас двојицу и распру коју чух. Хајде да размислимо, зашто смо то овде и запитајмо се има ли нам поврата у оно што зовемо човечанство, свет, живот на који смо свикли и без којег не можемо? Признајте обојица да нам је то скоро чудотворни наук, ми без оног света не можемо!

Први човек: Сложићу се с тобом уз опаску да није небитно какав је тај свет и живот којим живимо. Он вреди ако се превазиђу анхроне идеје и сујетна задубљеност у повест, ако се крене у новом савременом смеру заједничког делања уз једино свето уважавање демократије као одабраног друштвеног уређења.

Други човек: Нисмо ми и наше време први који су одабрали демократију, а и сва времена су декларативно била за срећу и напредак, чак и фашизам. Идеологија је опасно умрежен сплет идеја што част изгубише и ако је више славимо и слепо величамо већи си амбис правимо.Да ли смо и ми заглавили у амбис ако смо нас тројица, видно различити, препуштени сами себи у овим сулудим условима? Горко лично искуство стекнуто на међи у којој сам живео даде ми један наук: Немојте, браћо, да нас само поједе.  И најсветлије, пресветле и до јуче осунчане мисли, знају да се укаљају и поцрвене крвљу док је месец пун и тама нас онда једе.

Први човек: Шта хоћеш да кажеш ти, блесава поетска душо, да оптужиш еру свеопштег развоја за фашоидна настојања или за сам фашизам?! Тамо где сам ја живео, далеко од твоје јадне мале међе, на мом западу, раскрстили смо одавно са свим тим идеолошким окупацијама, па отуд и секуларизам наших земаља.

Други човек: Та злосрећна и вечита светска провинција која ме изроди јесте мала, а што је јаднија то је јаднији и епицентар њеног јада. Њена тешка земља све упија и на њу се свашта окоми и увек смо били весници лоших вести а у последње време сте, учини ми се, заборавили да смо ми црни гавран, слутња црних дана. Тешко је распознати у том вишевековном мутљагу талог прљавштине који ветар може целoм свету да разнесе. Једном се све ускомешало пуцњем младог романтичара јер дуго смо трпели. Скоро сам се питао колико ћемо опет да трпимо и онда помислих можда сте нас сатерали у нашу крваву скучену позорницу где ћемо сами да се поубијамо јер наслаге талога више не могу да се пазе, а нарочито не може да се очисти упрљали ваздух који удишу моји провинцијалци од којих су многи несвесни колико муке нам се на леђа натоварило. Да, ми смо магарци, не коњи, већ нејаки магарци и свој пртљаг верно и узалудно вучемо док чекамо да се газда смилује, а он нас упорно кори.  

Први човек: Јадиковање ником никад није помогло, немој само још да клеветаш и одаш свој лажни и патетични лиризам магијама и наднаравним глупостима.

Други човек: Наказа је та славна и свемоћна епоха коју хвалиш и којом мислиш да суверено владаш, али опет ћу морати да ти, веруј ми, благонаклоно упозоравајућим тоном кажем, да је брижљиво уређивање светских прилика узалудан посао колико год био јак у својој бестијалности.

Не можеш да савладаш вјероватноћу случајности, моћ природе као ни ћудљиве становнике диљем Земље чију ћуд каткад ни сами они не знају.

Њихове потребе су и оправдане и неоправдане, навике ти туђе и смешно другачије. Покоре ти се главом и телом, али не и мислима, душом и срцем. И кад се све изврне по тебе наопако и поред надмености којом владаш, помислим, ето ти космичке правде и зар ти и ово није шамар? Хајде, свемоћни, реци ми сад где смо то ми? Појасни ми, просветли ме! А и како се ти владаш самим собом кад више не владаш другима?

Трећи човек: Споменусте фашизам вас двојица.. Чини ми се да тај окрутни фашизам није ништа друго но историјска константа, да се перманентно и упорно понавља. Мења свој облик и игра ђаволску игру, шегачи се са добронамерним, појављује се безазлено и неприметно и док из анонимности постепено излази ми га препознамо кад је одвећ доцкан.

Највише ме уплаши то мењање облика и сад ме страх обузме јер ова ера бескрупулозног технолошког развоја у неком је дослуху са црном бојом света.

Пред очима нашим свашта се одиграва, више нисмо у стању ни да летимично пређемо, а камоли сагледамо све догађаје или тек туђе доживљаје. И бог зна где се и на кавим све местима крије тај отров што ме мучи? Да ли баш тамо где ми мислимо да влада мир и спокој? Како се то толико развила та игра скривалице? И када ће да нас преплави неофашизам? Или му је паметније и подлије да је ту, међу нама, само нас још нико није обавестио. Изгубљени, докони у разгледању свега и свачега, расипни и нехајни, ми смо већ довољно осакаћени да наказу и не препознамо.

Први човек: Идеш далеко, луташ, луњаш и поврх свега, наравно, заносиш се! Па, ако сумњу узмемо као основу свега и релативизујемо све, шта ће нам остати мудраци? Од нечег мора да се живи. Нећемо ваљда од ваше приче, сталног удубљивања, загледаности у поноре или шта већ све не. Могли бисмо ми сада овде да се жалимо до бескраја и да нам се и траг загуби пођемо ли путем искључиво филозофког теоретисања.

Прогласићу ја свет, синтезом великих филозофских дела, лудим, нехуманим и нечастивим. Довољно је само да у руке узмем верски наклоњене мислиоце, те да потом кињим над судбом несношљивом, али чему све то? Мораш да застанеш и одахнеш, па да апстракцију прекинеш нечим конкретним, да делаш и живиш у времену таквом какво је. Увек ће бити и било је оних што су се самоуверено и тупасто људима улизавали констатацијом да је најгоре сада када ми живимо јер то диже его, осмишљава нашу патњу, то нешто што је ван наше моћи и свакако је једини је разлог...

Тежак си, ти црни човече великих колутова испод очију, буди мало срећнији и задовољнији, па теби сунце прво сване.

Трећи човек: Није сунце све што дан чини.

Први човек: Ми овде претерујемо. Наслушао сам се многих глупости и светло прво засија на истоку али најлепше сија на западу и ако наше зраке и ви с те средине и оне друге стране не осетите никада нећете у њима уживати. Ви само медитирате и пуни сте горчине, незадовољства, ојађености, непомирености са поразом...

Мени се исток чини као нешто одвећ превазиђено. Запад своје границе постепено и успешно помера на уштрб оне друге половине што се грчи у својој заосталости, похабаној одећи и не скида љутњу с лица мада јој се незаустављива моћ запада ближи, осваја је и...

Трећи човек: И тлачи! Мука ми је више од твојих ода и неразумевања. Нема нама договора, лажно углађени човече. Можда и можеш да нас поробиш али крв се лије и лиће се наша јер без обзира на твоје наизглед безболне механизме крвник си кога жртве проклињу и клетва ће да те сутигне, ненадано, баш као сад овде...

Мој исток ти разне одговоре даје на твоје понашање. Једни би да те смакну заувек, али сувише си моћан као што је предлог сам бесмислен. Други су у стању апатије и нездраве равнодушности. Малобројни би да буду неимари корисних мостова у чијем би градитељству обе зараћене стране учествовале. Одустају многи јер је посао огроман и црпи снагу, а исток, лиричан какав јесте, одлута и потоне у прошле дане, тобоже китњасте и веселе, па се врати носталгичан и сетан замагљених и сузних очију.

Опасан је декадент исток кад је осамљен, дај му руку западе или ти чудни човече са ветрометине! И ти се као архитетка заложи за наш мост јер, као што рече један западни аутор, сукоб цивилизација је на помолу и чини се неминовним. То је трећи светски рат и имам неки гадан осећај да он већ траје.

Наставили су препирку, а зидине иза њих и даљњ су се сабласно чистом белином смешиле. Нико их није чуо.



Komentari (1)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

gvozdeni_beg gvozdeni_beg 12:43 11.02.2009

Odgovor

Divan Beketovski komad koji brzo postavlja i odgovara na mnoga civilizacijska pitanja i sama ta pitanja dovodi do apsurda. Iako ova pitanja nisu prolazna ovaj komad tjera ih da naprosto kapituliraju. Takođe na jedan lijep način prikazuje jaz i krajnje nerazumjevanje između istoka i zapada kao i ispaštanje onih u sredini koji smo nažalost mi. Posebno mi se svidjela prica o metamorfozi fašizma jer tu tezu i sam zastupam. Fašizam je u par teza prikazan kao ono što jeste, ništa drugo nego zakon jačeg nad slabijim. Iako može krenuti od dobrih ideja, one ma kraju uvjek dožive veličansveni sunovrat u krvi i čeliku. Teško je pratiti tanku crnu liniju koja dijeli fašizam od humanizma i borbe za opšte dobro. Možda je teško pratiti jer monopol nad Fašizmom imaju uvjek oni najjači, a oni slabijim ne preostaje ništa drugo nego da se protiv tog teško defeniusanog fašizma bore. Sam pasus o metamorfozi fašizma može postati rasprava, koja bi mogla potrajati dok se ne završi među zidovima. Do skorašnje saradnje.

gvozdeni_beg



P.S. Ovu tezu o fašizmu potkrijepit ćemo u skorašnje vrijeme jednim mojim teksto i nadam se tvojoj kritikom!

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana