Žene vozači su među vama

   Odmah, na početku, da se ispovedim. Ja sam žena. Vozač. Loš vozač.

     Vozim Opel kadet - suzu (od milošte SuzAna) iz 85. godine. Moj auto ima bogat unutrašnji život i radi kad mu je i šta mu je volja. Moje je da osluškujem i nadam se najboljem. A retko kad izađe na dobro.

     Vožnju sam položila u poznim godinama (30) i od tada vozim svakodnevno. Živim u teškom predgrađu i da bih se dokopala dokopala vrtića, škole, posla, lekara...moram da vozim. A nije mi se dopalo ni na prvom času vožnje i ne sviđa mi se ni devet godina kasnije. Zašto? Možda zato što mi je instruktor na prvom času rekao - Ovo ti je gas, ovo kvačilo, ovo kočnica, ovo menjač, ajmo u saobraćaj! Ništa poligon, ništa teoretska nastava. Posle se silno nervirao što grešim, a baš sam mu izgledala inteligentno. Kakve to ima veze sa inteligencijom? Vožnja je veština gde treba da uskladiš ruke, noge, oči i druge učesnike u saobraćaju. Da budem iskrena, nisam baš čudo od koordinacije pokreta, osećaj za prostor mi je na nivou zbunjene antilope, a vidno polje prilično suženo (ima neka naučna teorija o razlici vidnog polja kod muškaraca i žena - muškarci loše vide "sa strane", pa češće imaju bočne sudare, a žene su izgubljene za rikverc. Jbg, istina). No, dobro, savladah i to, mada sam čitavih godinu dana molila slučajne prolaznike da mi uparkiraju auto, ako procenim da je to za mene nemoguća misija. I svi su se ljubazno odazivali, iako je moj muž tvrdio da je čista sreća što nam niko nije ukrao auto. Prvo sam vozila samo uvece i to samo drugarice koje ne znaju da voze i mislila da mi baš dobro ide. A onda sam krenula na posao u centar grada, u špicu, preko Slavije...Sto me znojeva oblilo, a pomisao na  ponovni ulazak u auto  izazivao mi je   mučninu. Al rekoh sebi, nećeš ga vala da budeš ona što ima dozvolu  deset godina, a čeka muža da je odveze u dom zdravlja. Unutrašnja borba je bila žestoka (možda je trebalo i stručnu pomoć da potražim), ali pobedila sam neprijatelja i sad mogu čak i da pričam i slušam muziku dok vozim. Moš misliti! Što je nekom staćara - nekom je palata.

     Ipak, ono što me i dan danas užasava je način na koji saobraćaj (ne)funkcioniše u Beogradu. Što više poštuješ pravila (a ja sam rođeni štreber i zentara), to više nerviraš učesnike u saobraćaju. Toliko nervoznih poštara, niko ne daje migavac (valjda se čitanje misli podrazumeva), stalno se prestrojavaju, guraju, psuju, sviraju, ne poštuju pravo prvenstva, crveno svetlo ih izaziva kao bikove, a žene  u saobraćaju ih dovode do ludila. Ponekad potpuno opravdano (žena u kružnom toku je tempirana bomba; stubići i štop svetla parkiranih automobila nas prizivaju da ih udarimo - svraka sindrom; dok se prestrojimo ili uključimo iz sporedne u glavnu ulicu može čovek da ostari), ali obično je to čista predrasuda.Otuda kad muškarci krenu da me pretiču na auto-putu  sa raspadnutim jugićima, po cenu da im otpadne točak, samo mahnem i pojačam muziku.

     Satistika pokazuje da žene neuporedivo manje ginu u saobraćajkama nego muškarci, iako su oni neosporno bolji vozači. I prosečni tinejdzer bez dozvole je opušteniji za volanom nego ja devet godina kasnije. Ali zato ja nikad neću sesti pijana za volan, skloniću se i kad sam u pravu, puštaću pešake da mile i van pešačkog, nikada nisam izazvala sudar, niti me je neko udario. Auto mi služi da se prevezem od tačke A do tačke B, a ne kao produžetak i nadogradnja ličnosti.

    Ne bih previše da generalizujem stvari, nisam ja neki izuzetak koji potvrđuje pravilo, ali ne znam mnogo žena koje vole da voze i u tome uživaju. Moj heroj je drugarica koja je strpljivo objašnjavala zabezeknutom organu reda zašto se zakucala u auto ispred nje - kinula je i refleksno trepnula, a baš je u tom deliću sekunde ovaj ispred nje naglo zakočio da propusti pešaka. I insistirala je da kijanje uđe u zapisnik.

     A možda i ja, kad na greb-grebu dobijem A3, pa sednem u ispravan auto koji ima i desni retrovizor, i rade mu brisači uvek, a ne samo kad je dobre volje, i hoće da odmagli zadnje staklo, kažem - možda zaključim da sam mnogo bolji vozač nego što dušmani misle. Pa kad izbacim lakat kroz prozor, a iznutra zatrešti RATM (fuck you I wont do what you tell me!) - ima bog da me vidi!