Ko je ovde lud?

Autor bloga je mr Srdjan Cvetkovic istrazivac saradnik ISI

 

 

Необичан случај  Владимира Марковића

Новинар рођен 1952. у Лесковцу, средњи школу завршио у је Трећу гимназију у Беогреду. Уписао најпре Вишу туристичку школу затим завршио Југословенску школу за новинарство(1976) при Југословенском инстуту за новинарство. Бавио се независним новинарством а од јануара 1992. је  члан УНС-а. Политички прогањан након што је 1974. почео да се интересује за српску и хрватску политичку емиграцију. Објављивао је у емигрантским часописима Наша реч 1976. и листу Хрватска држава од 1978. Оптужен је крајем седамдесетих због интервуја са Фрањом Туђманом, где се овај залагао за конфедерацију и оспоравао број жртава у Другом светском рату на територији НДХ (марта 1978.) као и сличних разговора и са Едуардом Коцбеком и Францом Миклавчичем, познатим дисидентима. Разговор са Туђманом верно и дословно је претвотрио у интервју и у лето 1978. послао Нашој речи и Хрватској држави као и словеначкој Клиc Триглава у Лондону. Туђман тврдио да је убијено у Јасеновцу само око 60.000 лица насупрот официјелним подацима од 700 хиљада.[1] После објављеног  интервјуа Марковић је оптужен  пред Другим општинским судом у Београду 20. октобра 1978. због чланака у Хрватској држави јер је између осталог како се каже ,,изазвао узнемирење и нерасположење код грађана« објављивањем Туђманових неистинитих тврдњи па је окривљен по члану 218 КЗ СР Србије због кривичног дела ширења лажних вести. На суђењу је искоришћена чињеница да је дотични током 1975. и 1976. године провео три недеље санаторијуму отвореног типа психијатријске болнице на Авали због лакших психичких проблема. Пресудом је оглашен неурачунљивим и на неодређено време послат на лечење неуропсихијатријско одељење затвореног типа у Централном затвору у Београду(четврти спрат) по члану 63 КЗ СФРЈ. Вештаци који су га у поступку огласили неурачунљивим били су неуропсихијатри примаријуси из београдске затворске болнице др Вукосав Вучковић[2] и дрБожидар Џелебџић. Осуђен је решењем Другог општинског суда у Београду 23. фебруара 1979. на казну неограниченог лечења у затворској болници затвореног типа. Адвокат Владимира Марковића се жалио Окружном суду у  Београду али безуспешно - од 23. маја 1979. до 2. априла 1982. провео је у болници на неуропсихијатријском ,,А" одељењу КПД болнице у Београду, на  четвртом спрату ЦЗ-а у ужасним условима.

         О свом робијању сам Владимир Марковић каже: ,,.. Услови су били јако лоши, храна грејање, прозори су били разлабавлјени и стари ан све стране је дувало...Једино што смо имали посете недељано шест сати...Било је људи који су били озбиљно болесни а било је и оних који су на први поглед потпуно здрави . Оних који су по основу вербалног деликта били на овом одељењу било је свега шест до седам . Вербални деликташи су углавном личили као да су ударени мокром чарапом. Неки су одиста имали благе поремећаје који су се касније услед дугог боравка и лоших физичких усолова и психичког пртиска погоршавали а људи су постајали све ненормалнији. Па и здрав човек би полудео...[3]

,, Не ретко се догађало да стражар -командир један или више њих видећи да се два затвореника-болесника туку или један вуче другога ... почну ударати пендреком, шаком, песницом или ногом  обојицу без обзир ако је почео...Такође повод за батине могло је бити не извршавање моментално неке наредбе или слично..нема ни једног примера да ја знам да је неко због тога икада дисциплински кажњен..."[4]

 

Вероватно би Марковић још дуго био у Централном затвору међутим фебруара 1982. изашла је брошура Амнести Интернатионал-а, где се помињу случајеви Владимира Марковића и Вјекослава Наглића као примери злоупотребе психијатрије у Југославији, која је била својеврстан притисак на власти после чега је убрзо пуштен.  Казнена мера затвиора му је била укинута  на тај начин што је замењена блажом мером обавезног психијатријског лечења на слободи КЗ чл.64 СФРЈ. Био је дужан да се сваке две године јавља у неуропсихијатријску болницу све до краја 1984.године. Марковић је 1989. тражио вештака неуропсихијатра др Светисава Микића  при Институту за психијатрију Клиничког центра Србије, који га је прегеледао и утврдио да је именовани потпуно душевно здрав. У време прегледа добро компензован не показује знаке душевне болести"- гласила је дијагноз.а По изласку није могао да нађе сталан посао, био је надгледан и дискриминисан. Наставља и даље са сисидентским активностима кроз контакте са познатим српским и хрватским интелктуалцима и политчким еигрантиам  и као члан дисидентске групеза заштиту људских права ,,Акција" коју је предводио Томислав Крсмановић. Индикативно је да је новинар који је објавио интервју заправо много теже кажњен него сам Фрањо Туђман, бивши високи партијски функcионер СКЈ, који је и новинару изнео спорне податке. Туђман је наиме почетком 1981. осуђен на свега три године  од којих је одлежао тек нешто преко годину дана када је условно пуштен на слободу док је за Марковића питање кад би уопште изашао на слободу да се за његов случај није заинтересовао Амнести интернешенел.[5]

     Владимир Марковић је међу првима маја 2006. поднео захтев за рехабилитацију пред ОКС Београд и из необјашњивих разлога до данас није рехабилитован. Највернији је читалац библиотеке Института за савремену историју и Архива Југославије.

 

[1] Занимљиво да се још почетком седмадесетих у време маспока подигла још једна афера у вези са жртвама у Јасеновцу тада је Вицко крстуловић се нашо пред окружним судом у Заграебу јер је објавио податак да је у Јасеновцу убијено више од 700.000људи а издавачко предузеће Југославија је ликвидирано у којем је Вицко Крстуловић био председник Савета, одговорност државе хрватске загеноцид над српским и другим народима 1941-1945, 1991-1995, Београд 2008.,112.

[2] Неуропсихијатар др Вукосав Вучковић који је уједно био председник удружења пенолога Србије у предговору првог броја Пенолошког гласника надахнуто каже ,,...Помоћи оном који је погрешио, припремити од друштва осуђене  најбољи начин   да му се здрави врате...јер социјализам нису само фабрике него и човек због чега све то и градимо.», Пенолошки гласник, Београд 1978, 2-3. 

[3] Сведочење новинара Владимира Марковића из Београда дато аутору 12. новембра 2008.

[4] Сведочење новинара Владимира Марковића из Београда дато аутору 12. новембра 2008.

[5] Необјавњен документарни материјал о случају Владимир Марковић уступљен добротом Владимира Марковића; Наредба истражног судије Другог општинског суда Мирјане Мелић  за вештачење Кр. -бр. 322/78. 13. новембар 1978., Предлог јавног тужиоца о изрицању мере безбедности обавезног психијатријског лечења 11. децембар 1978.Кт-1404/78;  Решење Другог општинског суда  у Београду о изрицању мере безбедности обавезног психијатријског лечења. Кт.1901/78. 23. фебруар 1978; Решење Другог општинског суда у Београду о укидању мере безбедности обавезног психијатријског лечења. Кв. 483/81; Отпусна листа из КПД болнице у Београду бр. 24-954-05-1, 2. април 1982; Интервју аутора  са Владимиром Марковићем 2. новембар 2007.; Yugoslavia Fridom to conform, U.S. Helsinki Watch Commitee, New York, August 1 1982,  p. 17;Досије- Ко је овде луд, Херетикус 1/2007. , Београд  2007. В.Марковић , За људска права -моје дисидентске успомене, Београд 1999, 51-67.