U početku beše kultura II

Dracenine "Mrvice"

Sneška: Srbi ne vole promene...

Ivan Marović:...Da budemo precizniji: Srbi ne vole promene nabolje.

Sarma: Srbi ne vole ništa.

(Blog Bitni i Nebitni Igipop, 15.06.2007.)

Mi ni ne znamo tačno kad nam se to desilo, u kom smo trenutku prestali da se zanimamo za svet oko sebe i sebe same. Ne sećamo se više ni kad je evropski ekspres krenuo. Pred našim očima je u devedesetim promicao jedan po jedan vagon, a mi smo (osim što smo ratovali) nepokretni stajali i gledali. Kako se njihova brzina povećavala, u nama je rasla prvo nelagoda, pa mučnina, pa revolt, želja da se svadjamo, pretimo, ucenjujemo. A onda je nastupila potpuna hipnoza, tako da sad ove poslednje vagone, ne samo da ne vidimo i ne čujemo, nego odbijamo da uopšte gledamo i slušamo. Čini se čak da nas bespomoćnost onemogućava i da razmišljamo o bilo čemu.

Kad se ulazi u bilo kakve reforme, od izuzetnog značaja je svest o resursima, o onom čime one mogu biti sprovedene, što će ih podržavati i podsticati i sprečavati lutanje i greške, kao i o barijerama koje ih mogu ometati. Medjutim, naši političari i mi gradjani zajedno sa njma pomalo ličimo na posadu Titanika koja se neprekidno bavi samo vidljivim vrhom ledenog brega (pokušavamo da popravimo standard, da smanjimo nezaposlenost i siromaštvo, da pokrenemo privredu), to punih usta nazivamo reformama, ali malo-malo punom snagom udaramo u nevidljivi deo ledenog brega, ne shvatajući da je do toga došlo zato što nismo razmotrili dublje slojeve problematike. Dobra kultura je jedan od najvažnijih nevidljivih resursa za reforme, a loša, barijera najgore vrste.

Najveći deo posla oko toliko hitnih i neophodnih reformi i integracije u EU je zapravo na nama, običnim gradjanima. Ni da su najbolji na svetu (kao što nisu), naši političari ne bi mogli da ih sprovedu bez našeg ozbiljnog angažovanja. Političari će pre ili kasnije, svojevoljno ili pod našim pritiskom, obaviti ono što je njihov zadatak: usvojiti zakone, zaključiti sporazume sa EU, doneti mere, predložiti neka rešenja. Naravno da je veoma važno da oni sve to obave na vreme i kako treba. Ali same reforme ćemo sprovoditi mi, jer će se najteži deo promena odvijati u nama, u našim glavama, a zatim pod našim uticajem i kroz naše aktivnosti u našim domovima, ulicama, gradovima, organizacijama. Menjaće se naši stavovi, predubedjenja, predrasude, navike, a zatim i naš način života, naše okruženje, rasti naš standard. Na samom početku moraćemo da pretresemo svoj unutrašnji „inventar", da vidimo šta je od njega još uvek za upotrebu, a šta treba odbaciti. Zatim treba pribaviti novu mentalnu i duhovnu „opremu", rasporediti je, priključiti, uvesti u funkciju. Na kraju ćemo morati da „prohodamo" sa tom novom „opremom" na način koji će nam možda u početku biti naporan i nekomforan. Pritom ćemo ponekad doživljavatai lične poraze i padove, osećati se uskraćenim, poraženim, suočavati se sa neprijatnim istinama o sebi... jednom rečju neće biti lako, ali danas drugog načina za opstanak i razvoj nema.

Ovaj post će biti neka vrsta popisa inventara naše kulture i spisak za „nabavku" nove „opreme", izvedenih iz mojih ličnih iskustava na ovom blogu kao očiglednom primeru. Sigurno neću prikazati celovitu sliku naše kulture, pogotovu ne detaljnu. Možda ću izneti i neki pogrešan zaključak, budući da ću na osnovu jednog malog fragmenta praviti sliku cele naše kulture. Ali ovaj tekst nema pretenzije da bude naučni rad, već jedno od mogućih vidjenja problema. Nabrojaću, dakle, samo neke od upadljivih problematičnih fenomena za koje mi se čini da će predstavljati barijeru našem razvoju ako ne budemo ništa preduzeli. Vas, komentatore, pozivam da mi se pridružite sa svojim vidjenjem i primerima iz vašeg ličnog iskustva iz realnog života ili sa ovog bloga. (Ako, pak, odlučite da navedete neki tudji primer, molim vas da izostavite detalje koji bi učesnika/žrtvu mogli na bilo koji način dovesti u neprijatnu situaciju).

Moja blogerska Odiseja bi mogla biti jedan od mogućih, nepovoljnih scenarija za prvu fazu razvoja informacionog društva u uslovima loše kulture. Blog sam počela da čitam iz radoznalosti, dok sam pisala nešto o virtuelnim timovima i bila veoma iznenadjena koliko se na njemu jasno preslikavaju sve naše zablude i greške iz realnog života. Verna slika naših naravi, samo maksimalno izoštrena i uvećana. Osećala sam se dužnom da nešto preduzmem, bez iluzija da će moj uticaj biti velik. Računala sam unapred i sa tim da ću naići na jak otpor pojedinaca i grupa i bila potpuno spremna na strpljivo i mukotrpno objašnjavanje, ubedjivanje, obrazlaganje. Medjutim, ono što je usledilo u narednih godinu dana je bilo daleko gore od onog što sam očekivala. Iz toga zaključujem da je problem našeg mentaliteta daleko teži i dublji nego što smo spremni da priznamo, da smo društvo bez ikakve orijentacije i sistema vrednosti, da smo u duhovnom razvoju, ne samo u zaostatku za razvijenim svetom, nego izgleda da smo u proteklih par decenija i regradirali do nedopustivih granica.

Temu znanje kao resurs sam prvo pokušala da plasiram komentarima na različitim blogovima, najviše kod M. Novkovića i M. Ćirkovića. Mislila sam da će je za mesec-dva nekoliko pametnih ljudi prihvatiti, pa će se ona sama od sebe dalje širiti po koncentričnim krugovima, a ja ću moći da se povučem sa bloga i nastavim svoje već u tom trenutku prilično zapostavljene poslove. Medjutim, tema je, ne samo odbacivana, nego izazivala opšte narodno veselje. To sam u početku pripisivala činjenici da su moji komentari u velikoj meri odstupali od konteksta blogova na kojim sam ih ostavljala, pa sam Restakovu ponudu da pišem i kao autor prihvatila oberučke i sa zahvalnošću kao šansu da dovršim zadatak koji sam sebi postavila. Medjutim, jednako kao i komentari, i moji autorski tekstovi su kod bučne većine izazvali otpor, prezir i podsmeh. Videvši da neprijateljstvo prema mojoj (u suštini za celu ovu priču potpuno nebitnoj) ličnosti eskalira, odutsala sam od puta koji je uobičajen u menadžmentu znanja: informisanje o fazama kroz koje znanje prolazi, počev od ciljeva, nastanka ideje, preko njene transformacije u novo znanje, pa do upotrebe, čuvanja, pa zatim o pitanjima vezanim za komunikaciju, IT, itd, vratila se na početak i napisala nekoliko postova o pojedincu i njegovim potrebama, dakle o nama samima. Ponovo smo po našem starom običaju morali da krenemo od neolita, da dokazujemo aksiome koje nikom osim nas ne pada na pamet da dokazuje. Na ono što je moglo da bude shvaćeno i prihvaćeno kroz nekoliko komentara, utrošena je skoro čitava godina i mi smo i dalje tek na početku. I uvek smo tako negde na početku.

Ono što je primenjivano na meni je odličan primer kako funkcioniše naša kultura i na šta sve mora da bude spreman onaj ko pokuša da se suprotstavi stihiji. Pripisano mi je sve čega se živ čovek može setiti, počev od toga da sam njima omraženi Krstić, pa Šaper, zatim čitav marketinški tim predsednika države, pa DB-ov tim pitajbogazašta, a zatim su, kad su saznali moj identitet i shvatili da imaju posla sa slobodnim strelcem koji radi samo po svojoj savesti, morali da izlive besa prema meni preusmere na diskvalifikacije i uvrede na ličnom planu, počev od potpuno besmislenog parodiranja delova mojih tekstova, preko procenjivanja moje inteligencije sa minus predznakom, a na kraju je bilo mnogo reči i o mojim ličnim ambicijama, pri čemu su u njihovim interpretacijama te ambicije iz dana u dan rasle, sve dok neko u jednom momentu ne trepnuvši ne uzviknu kako ću se ja preko pisanja na blogu, a uz moju dobro poznatu upornost kad tad dokopati fotelje ministra kulture (sve preko bloga, pa pod nikom!?). Isprobane su sve metode „grupne blog terapije", izmišljane greške i maliciozno naduvavane stvarne sitne i relativno sitne greške i nedostaci, sitničavo lektorisni tekstovi, pogrešno citirani i interpreti delovi onog što sam negde napisala, pokazivane mi sve vrste neprijateljstva počev od otvorenog, agresivnog, pa do tek nagoveštenog, potuljenog. Poznata dramska književnica je, verovatno iz nekog straha, da li da ću joj preoteti kontrolu nad blogom ili da ću pokušati da napravim književničku karijeru i tako njoj sirotoj uzeti hleb njen nasušni, iako je bilo od početka jasno kao dan da ja ni jednu od te dve ambicije ne pokazujem ni u tragovima, požurila za svaki slučaj da me proglasi netalentovanom, trivijalnom kičerajkom, malogradjankom i tsl, a gomila komentatora, njenih vernih pratilaca u pohodima po blogu me je, razobličivši moj copy-paste metod, na svu sreću blagovremeno, zaustavila i u mom zlom pokušaju da izgradim naučničku karijeru (biće pod imenom Dracena Blogović). Jedino istina nikom od njih nije pala na pamet, ne znam da li zato što je takva bila njihova politička odluka ili zato što je suviše prosta i očigledna da po njihovoj naopakoj logici i ne može biti istina, a to je da sam svojim pisanjem pokušala da pomognem Srbiji da bi nam svima, pa i meni i mojoj porodici (zašto da ne?), bilo bolje. Ništa specijalno. Normalan motiv jednostavne osobe. Ali izgleda da je u ovoj zemlji svaki komplikovan, neurotičarski, egoistični, kompleksaški, megalomanski motiv razumljiviji i prihvatljiviji od onog najjednostavnijeg, najelementarnijeg i najnormalnijeg. Bez namere da sebi pridam makar i približan značaj, usudila bih se da ovde pomenem i tragični primer Zorana Djindjića i zaključim da su optužbe, napadi i mržnja snažniji, što je ideja veća, sjajnija i što ima više izgleda na uspeh. Njegov primer je najbolje ogledalo naše teško obolele kulture.

Iako sam u proteklih godinu dana pisala i komentarisala najrazličitije teme, počev od dnevne politike pa do nauke i umetnosti, uvek se sve svodilo na pitanje svih pitanja: kako da promenimo sebe tako da se od viševekovnih gubitnika pretvorimo u dobitnike. Ovaj post bi trebalo da bude kristalizacija, neka vrsta rezimea naših dosadašnjih diskusija, a predlozi koje ću izneti u nastavku, dopunjeni vašim predlozima, trebalo bi da posluže kao orijentacija za početak izrade ozbiljnih i sveobuhvatnih mera za izgradnju društva znanja u Srbiji.

A. Čega se treba što pre osloboditi:

I. Greške u ponašanju:

1. Prebrzo izricanje sudova o dogadjajima, postupcima i karakterima

2. Manipulisanje činjenicama, olako iznošenje poluistina i laži (loš obrazac „argumentuj i manipuliši" umesto dobrog obrasca „spoznaj i upotrebi")

3. Sitničavo kritizerstvo

4. Netolerantnost prema greškama

5. Potreba da se neistomišljenik uvredi, ponizi, potpuno diskredituje (ne ostavlja mu se dostojanstven izlaz)

6. Grupno mišljenje i mobbing

7. Teško prihvatanje novog načina mišljenja i rada, omalovažavanje i odbacivanje svega što se ne razume, pre nego što je uložen i najmanji napor da se shvati, teško prihvatanje tudjih ideja i rešenja (NIH-indrom)

8. Nesposobnost da se stane, pre nego što nas drugi zaustave

9. Panični strah od poraza

10. Nespremnost da se preuzme odgovornost za kritiku (nespremnost da se izvinimo ako smo kritikujući pogrešili, nema predloga kako treba, nespremnost da se na sebe preuzme posao koji po našem mišljenju drugi loše rade)

11. Nedostatak vremenske orijentacije (neracionalno trošenje vremena, nesposobnost da se predvidjaju budući dogadjaji)

12. Stalno brkanje postupaka i osobina ličnosti (dosad nisam uspela da utvrdim da li se to to radi namerno ili iz stvarnog nerazlikovanja)

II. Pogrešne osnovne premise (sa predlogom mogućih ispravnih premisa):

1. Život je dolina suza (Život je onakav kakvim ga mi kreiramo)

2. Ljudi su zli (Neki ljudi jesu, ali ne svi)

3. Svet će uskoro propasti (A dotle?)

4. Evropa je trula, raspada se (Evropi ide odlično i neće se raspasti)

5. Nikad nije bilo gore (Bilo je mnogo gorih perioda, današnjica spada u bolje)

6. Mi se nikad nećemo pomeriti sa mrtve tačke (Sa ovakvim stavovima sigurno ne)

7. Tradicionalni neprijatelji će nam naškoditi (Neće ako u tome ne vide svoj interes. Tradicija igra minimalnu ulogu u donošenju političkih odluka, naročito razvijenih zemalja)

8. Tradicionalni saveznici će nam pomoći (Neće ako ne vide u tome svoj interes.)

9. Učinjene su nam mnoge nepravde (Moguće je, ali se iz ovakvog stava ne može izvući nikakva korist, pa ga treba zaboraviti.)

10. Namršteni ljudi su pouzdaniji (Namrštenost je znak neuroze, a ne pouzdanosti) i obrnuto: Vedri ljudi su neozbiljni (Vedri ljudi su vedri i kad se bave vrlo ozbiljnim poslovima)

11. Opšta zbrka oko autoriteta. Najagresivniji najlakše nametnu svoj autoritet, npr. S. Milošević, ljubazni ljudi kakav je bio Z. Djindjić ne stiču ni autoritet ni podršku.

12. Ne treba se nadati, treba uvek očekivati najgore (Ni nada ni očajanje nisu racionalni. Jedino ispravno je realno predvidjanje budućih dogadjaja na osnovu optimalne količine informacija koje treba vredno pribavljati.)

13.Niko ne može da me tako malo plati koliko malo ja mogu da radim (No comment!!!)

B. Inventar koji nam nedostaje:

1. Ciljevi i strategija

2. Standardi ponašanja

3. Priznati, nesporni uzori sa naših prostora ili iz sveta

4. Preformulisane osnovne premise (npr. onako kako sam u prethodnom pasusu navela)

5. Novi model ponašanja (vidi moj prethodni post tačke 7. i 8.)

Ove liste ću dopuniti predlozima koje vi budete izneli u svojim komentarima i u subotu objaviti kompletnu listu naših zajedničkih predloga. Nakon toga moći ćemo mirno reći da smo obavili ono što je bilo u našoj moći.

I pored dugog automatskog, neselektivnog i nekritičkog osporavanja svega što sam pisala, ideja znanje kao resurs budućnosti se izgleda prilično primila. Na svakom koraku, u nekim medijima i u svom okruženju primećujem prve ohrabrujuće znake da je došlo do nekog otrežnjenja. Mada mislim da smo mi blogeri dosta doprineli tome, ne čini mi se preterano važnim da se bavimo prcenama u kolikoj je meri ovo osvešćivanje naša zasluga, a koliko je do njega došlo zbog teške nevolje i nedostatka drugih, lakših rešenja. Važno je samo da naša zajednica po svoj prilici najzad polako počinje da se odlepiljuje od dna.

Dragi moji, sve u svemu, veoma sam zadovljna našim radom i iznenadjujuće dobrim rezultatima. Obavili smo najteže: pokrenuli smo jednu izuzetno važnu temu. Ako se sve bude odvijalo kako treba, priča će se zakotrljati po Srbiji, a moje prisustvo na blogu će biti sve manje potrebno. Zato od ponedeljka uzimam duži, pošteno zasluženi odmor. Mislim da će i za blog biti blagotvorno da malo predahne od mene ovako teške, naporne i zahtevne. Od srca se zahvaljujem komentatorima na njihovom velikom doprinosu našim diskusijama koje su često bile kvalitetnije i sadržajnije od mojih postova. Onima koji me jako vole i koji će mnogo plakati za mnom ostavljam papirne maramice i vodu uz napomenu da kad plaču moraju da piju mnogo tečnosti, kako kapci ne bi oticali i odavali mesecima odlično skrivanu tajnu ljubav.:) (Ovo naročito važi za BS, jer će ona najviše suza proliti)

Osveženje za one kod kojih je vreme lepo poslužiću u prirodi, a za one u Srbiji u plavom salonu, da mi se ne smrzavaju i ne kisnu.