Radni naslov

Rad je stvorio čoveka, u to nema sumnje. No šta on misli o tome? Ukoliko bi sudili po izrekama, sve najbolje. „Rad je otac ugleda" (Euripid). „Svi veliki ljudi su veliki radnici" (Niče). Starogrčkog pesnika Hesioda najrađe citiraju kada kaže: nije rad sramota, već lenjost.

 branje maslina   posao pesnika

No iako su sve ove izreke odraz merila ljudskih vrednosti, stvari nisu baš tako jednostavne. Niti su ikada bile. Zapravo upravo Hesiod lepo oslikava grčki svet kada savetuje propalici u svojoj poemi: ako hoćeš da se obogatiš, poslušaj me i radi. Rad dakle nije sam po sebi vrlina, već to postaje ako omogućava sticanje bogatstva. Kasnije, u klasičnom grčkom perodu, Hesidova shvatanja su istančana te su najčasnijim ljudima smatrani oni koji su dostigli visok stepen slobode usled bogatstva koje su posedovali. Naravno da su postojala nečasna dela koja su ovu čast mogla uniziti, ali nije reč o tome. Grčko društvo je došlo do toga da se obrađivanje zemlje koje nije donosilo bogatstvo moglo smatrati nečasnim. Zvuči poznato.

Prema sopstvenim etičkim merilima mnogi su Grci svakako vodili nečastan, radom ispunjen, ali siromašan život. No, želeli su da se toga oslobode, ne samo jer je „sve bolje nego brati masline" (Vudi Alen, Nuspojave) nego i da bi stekli čast koju jedan zemljoradnik nije mogao da ima.
Ova težnja nije se menjala vekovima, ali mogućnost njenog ispunjenja donelo je tek moderno doba. U Napoleonovo vreme, piše jedan putnik kroz grčke predele, „svi su Grci već u izvesnoj meri trgovci, ili državni službenici, dok je obrađivanje zemlje prepušteno albanskim kolonistima (kasnije i slovenskim)". Evo šta u vezi stava prema radu i marljivosti današnjih Grka zaključuje jedan antropolog (Doroti Dematrakopulu Li).
„Marljivost uključuje zanimanje i uživanje. Ona ne znači vrednovanje rada kao rada, ono što je dobro nije sam rad već marljivost kao lična osobina. Raditi pod prinudom znači robovati radu; a šta je gore od ropstva? Čak i raditi pod prinudom shvatanja rada kao vrline znači uskratiti sebi dragocenu slobodu; svaki rad pod prinudom, naprimer vremenskog roka, predstavlja gubitak slobode".
Dodajmo ovom još zapažanje istoričara Vilijema Meknila:
„Grčki prezir prema manuelnom radu možda je deo jednog šireg sistema vrednosti u kome je rentijer na vrhu, ili pri vrhu, društvene lestvice. Prihod bez ikakvog ličnog napora, vrhunska je ambicija većine Grka".

Treba li se uopšte upitati, da li baš samo Grka? Ovde završavam prvi deo pričice o radu. Istovremeno vam želim dobrodošlicu u drugi.

Mi

Poput Grka, i Srbi su u staro doba najviše cenili onaj rad koji nastaje slobodno. Uzgred, ni Nemci nisu imali visoko mišljenje o bavljenju poslom koji se mora uraditi, a niti obogaćuje niti uzdiže, što je značenje reči „arbeiten", istovetno grčkoj „ponein". Zato se u svim kulturama toliko ceni dobrovoljni rad, što je kod nas moba. Ovaj običaj plemenitog takmičenja kroz dobrovoljan rad je duboko ukorenjen kod nas. Dan danas će malo ko odbiti da pomogne komšiji kad zagusti. Pominje se i u jednoj pesmi o Kraljeviću Marku - takmiči se sa devojkom ko će više snopova da požnje, i izgubi od Moravke Devojke (ova pesma se ne nalazi lako a postoji i kao makedoska pesma Sednal Marko na visoki čardak).

  moba: vršidba

U jezicima Južnih Slovena postoji pregršt izraza kojima se opisuju različite vrste rada. Reč delo u svom korenu ima značenje činiti. Reč posao sadrži koren koji ima osnovno značenje odašiljati, trčati. Trud opet označava mučan rad koji je čovek sam sebi nametnuo, ili mu je nametnut od strane grupe kojoj pripada, i ima osnovno značenje nositi, dizati. I reč muka ili tegoba u nekim krajevima imaju značenje mukotrpnog rada. Rabota ima isti koren kao i pomenuta nemačka reč „arbeit" i izraz je koji najčešće koriste Bugari, mada i mnogi Srbi u Pomoravlju (i naravno Makedonci), i takođe ima smisao neželjenog ali istovremeno neminovnog rada i možda vodi poreklo od označavanja rada robova. Dodajmo ovome i reč turskog porekla istog značenja, kuluk, i ostaje nam samo sama reč rad, koja je ušla u širu upotrebu tokom kasnog srednjeg veka, i bila je korišćena da označi činjenje dobrih dela, ili obavljanje neke upravljačke, crkvene ili vladarske funkcije. Kasnije se uvrežila da opiše mnoge druge delatnosti koje ne spadaju u nametnut, zamoran i mukotrpan posao, bliska reči radost (stvaranja ili upravljanja). Kako je rad sve manje predstavljao kuluk, tako je i reč rad - barem kod Srba i Hrvata - izbila na prvo mesto i predstavlja najčešći izraz kojom se taj pojam obeležava.

Tako je sa rečima, da vidimo kako je „na terenu". Sve do kraja 19. veka crnogorski muškarci, ne štedeći vlastite živote ratujući, su jedini posao koji su smatrali prihvatljivim nalazili u tzv „nadžiranju", tj nadziranju, plemenitoj dužnosti nadglednika ili pastira među ljudima. Ostale poslove su prepuštali ženama.

ženski poslovi

Britanski konzul u Dubrovniku 1844. opisuje ljude u novoj kneževeni Srbiji kao ohole, ratoborne i dosta nehajne, u poljoprivrednim poslovima veoma lenje, i sklone da u ostvarivanju svojih materijanih interesa pokažu izvesnu prepredenost. Sasvim nalik na škotskog brđanina, dodaje ovaj podanik britanske krune.

Dvadesetak godina kasnije, jedan drugi Britanac piše kako se u Srbiji oseća pomak ka racionalnijem odnosu prema radu, ali je „Srbin radu nesklon, nestrpljiv i nemaran i mada brzo uči, učiti ga je mučno". Kaže još da se od Bugarina naročito razlikuje po tome što se kod njega ništa ne može postići prisilom. Ovaj Britanac (MacKenzie, Notes on the South Slavonic Countries) dodaje još da je hrvatski seljak ranije bio - a dalmatinac i bosanska raja to su još uvek - najneradniji, najzlovoljniji i najtvrdoglaviji od svih smrtnika.
U ovom vremenu se počinje najzad javljati i preduzetnički duh, svest da se, makar i mukotrpnim radom, može postići boljitak u životu. Sa ovim je u tesnoj vezi reč pečalba, tako dobro znana i danas. Pečalba izražava stav strpljive izdržljivosti (u radu) i spremnosti da se prihvati mnoštvo različitih zadataka kako bi se skupila neka suma novca, pre svega namenjena potrebama porodice. Čovek je ovde sam sebi nametao rad, radije nego da mu ga nametnu drugi. Pečalba podrazumeva i periodične seobe da bi se ostvarili ovi ciljevi.

Kraj 19. veka obeleželi su ozbiljni napori vlasti da sve novonastale balkanske države „privedu" Evropi. Jedna od stvari koje su odmah zapažene kao prepreka su i radne navike seljaštva (naravo uveliko većinskog) koje se ne bi toliko mogle nazvati lenjošću koliko opterećene jednim drugim vremenom iz koga je tek trebalo isplivati. Da bi se bilo ko motivisao da više radi, najpre mora da se motiviše da više troši. Srpski seljak je tu bio tvrd orah, iako je potrebe za potrošnjom koja se ne bi mogla nazvati raspiništvom bilo na pretek. Naprimer, malo koja kuća je imala krevet u to vreme, uglavnom se spavalo na slamaricama. Postoje teze da je u ovom segmetu, potrošnje, zapravo srpska žena bila ta koja je odigrala ključnu ulogu.

Miloš Obrenović je preduzeo vrlo konkretne mere: podstrekivao je doseljavanje kolonista koji su imali drugačiji stav prema radu, i to mahom iz Vojvodine. Miloš je u poslu privođenja srpskog seljaka plugu koristio i policiju, koja je imala naređenje da vodi računa o tome da li seljaci obavljaju određene zadatke onda kada im je i vreme.
Poslednje dve decenije 19. veka u svim se balkanskim državama mogao čuti poklič: napredak, red i modernizam. I zaista, napretka je bilo. Ali uz prepreke. U predelima oko Niša, koji su Srbiji priključeni tek 1878, točak progresa se zaustavio na poziv lokalne vračare, izvesne baba Mitre. U snu koji je baba Mitra imala, i obnarodovala Niškom kraju, sveta Petka je upozorila da će, budu li ljudi počeli da rade petkom (u suprotnosti sa starim radnim moralom) poslati grad, sušu i boleštine. Većina sela je na ovu obznanu obustavila poslove petkom, i čak zabranjivala prelazak kolima preko imanja onima koji bi da petkom ipak rade.

Dovoljno je pogledati rečnik kojim su se u Srbiji označavali razni neradni dani, sve će biti jasno. Svetkovanje, slavljenje, pirovanje, nedeljovanje, praznovanje, petkovanje i čak, odmoravanje. Ovom treba dodati praksu da se poslovi ne počinju utorkom, i izbegavanje oranja u sedam zelenih četvrtaka nakon Uskrsa. No sa druge strane, napori države, sve smišljeniji, davali su rezultate. Oko pola veka kasnije pozitivan stav prema radu u poljoprivredi je prevladao, i uklopio se u običaje i praksu srpskog seljaka.

Što se tiče radnika van poljoprivrede, rezultati su bili skromniji. Malo je bilo glasova koji bi kritikovali tada medju kapitalistima omiljenu teoriju produktivizma nazvanu tejlorizam po Frederiku Tejloru, teoretičaru produktivnosti, koji se zlagao za standardizaciju procesa rada s obzirom na vreme i pokret. Jedan od njih bio je inženjer Miodrag Novaković, koji je predvideo da će rigidno insistiranje na tempu rada izazvati sukobe izmedju radnika i poslodavaca. Izneo je postavku po kojoj bi svaki pokušaj da se ubrza tempo rada morao biti praćen povećanjem kupovne moći radnika. Novaković, shvatajuči potrebu za radom iz zadovoljstva, jednostavno predlaže zaradu usled koje će posao moći radniku da pruži i lično zadovoljstvo. Ovo bi opet bio podstrek da se bude što produktivniji. Nažalost, sve do posle II svetskog rata se ovim idejama nije pridavala pažnja.

(Na slici: borski rudnik).

Danas

Poslednjih 50 - 60 godina ove priče preskačem. Mada je bilo zanimljivo: prošli smo, kao i čitava Evropa, ushićenje posleratne izgradnje, dočekali 70-te i trku za standardom, krizu koja je usledila, a imali smo i vlastitih specijalnosti poput samoupravljanja. Naučili smo značenje reči „uranilovka" i „voluntarizam". (Ko su diletantni smo znali i pre). I, kao što je govorio moj omiljeni „filozof" Ivica Osim: tu smo gdje smo. Oporavljamo se od devedesetih, ali ne samo od njih. Zaista, gde smo danas? Blizu grčkom pogledu na rad, ili bliže pečalbarskom odnosu, ili još mentalitetom zaglibljeni u predindustrijsko vreme, ili smo najzad „uhvatili voz", i možemo da se merimo sa radišnim merilima Zapada?

Nešto između, je obično pravi odgovor na sva pitanja o nama...

Najzad, kako je sa svakim ponaosob: radite li ili rmbačite? Ili ste jedni od onih koji su odabrali izležavanje - bar danas.