Kako obecah tako i ispunih ( III Deo)

Ljuskamo se tako kao deca u kolevci i uzivamo. Svaka sa svojim secanjima. S' vremena na vreme cujemo zvizduk voza, koji me vraca u detinjstvo....

Imam cetiri godina i veceras treba da otputujem sa dedom u Pozarevac. Idemo na svadbu.

Svi su vec tamo, jos da mi stignemo a za nama moji roditelji pa da svadba pocne.

Secam se da je bilo prohladno letnje vece. Stojimo na peronu, ja mama i deda. Mama mi je obukla dugacke pantalone i dzemper, da ne nazebem.

Mama, moja lepa mama, u elegantnom sivom kostimu sa divnom sarenom maramom oko vrata. Bas volim tu njenu maramu. Na glavi joj sesir. Miluje me po kosici i ljubi ruku. Cuje se zvizduk.

" Vreme je! " Kaze deda. Mama se sagnu i ljubi i grli mog divnog , velikog belog dedu. Onako mala i sicusna kao cvorak, gledam odozdo u mog nasmejanog dedu u drap odelu. Na glavi mu drap sesir.

"Sto i ja nemam sesir?" pitam.

Deda drzi mamu u svoje velikoooo narucje, veliko ko' Triglav i ne cuje od buke.

"Sto i ja nemam sesir?" Pitam glasnije i vec mi suze naviru na okice.

Mama, moja lepa mama se nasmeje i stavi mi svoju lepu maramu, onu sarenu, na maloj malenoj glavici i veze je. Ja se nasmejem, sretno.

Onda me cvrsto zagrli i poljubi. " Budi dobra i cuvaj dedu " kaze kroz osmeh .

Jos nisam uspela ni da odgovorim a deda me uzima u narucje i podize visoko, toliko visoko da mogu da dohvatim zardinjere, pune mirisnih petunija, koje vise sa stubova perona.

/

Nedavno sam na jednom sajtu gledala fotografije starog Skoplja, pre zemjotresa. Nisam mogla da poverujem kada sam videla uslikan ovaj isti peron i iste zardinjere sa petunijama. Iskreno sam se ponadala da cu na narednoj slici videti mene, mamu i dedu na peronu. Ali nisam. Gledala sam u sliku kao da gledam u svoje detinjstvo. Od stanice je nakon katastrofalnog zemljotresa osato samo jedan mali deo. Perona vise nema. Postoji jos jedino u mome secanju i na ovoj staroj fotografiji...

/

Penjemo se u voz. Poslednji pozdrav sa prozora i suze u mojim i maminim plavim ocima. Voz se cimnu jednom , jos jednom i krene.

Dugo sam mahala svojoj mami sve dok se nije pretvorila u tacku i nestala. Onda me deda uvukao u kupe."

„Duva vetar , nazebces".

Ja gledam u pod i nesmem da ga pogledam da mi ne bi video suze. Volim dedu i volim sto idemo u Pozarevac, gde nas ceka nana ali mi opet zao mame i tate koji je na putu.

Dedi je sve jasno, ne treba nista da mu se kaze.

„ U bogamu !" kaze uz uzdah.

Onada samo trenutak razmislja pa pita:

„ Oces li da vidis kako deda vozi voz? Oces da idemo u lokomotivu?"

„ Hocu, hocu" kazem kroz smeh i suze.

„ Al da obecas da neces reci nani. Dogovoreno?"

„ Dogovoreno!"

„ Sacekacemo da dodje naredna stanica, da ne idemo kroz vagone, tako je bolje"

„ Vazi" Spremna sam na sve.

Deda vadi iz torbe neki svoj dzemper i pokusava neuspesno da mi ga obuce. Na kraju me samo uvije u njega i veze one velike rukave. Podize me u ruke i iznosi u hodnik. Tamo susrece nekog svog kolegu i zapocne da razgovara sa njim. Ja spustam svoju malu glavicu na njegovo siroko rame, veliko kao Triglav i uzivam.

Za kratko vreme voz uz zvizduk staje i mi izlazimo iz vagona. Dok se putnici penju u voz deda me u ruke nosi pravo u zahuktalu lokomotivu.

Penjemo se u nju uz srdacan osmeh. Deda se rukuje sa kolegama i smeje. Isprica im zasto smo dosli.

Onda se masinovodja pomakne i ustupi dedi svoje mesto. Deda se sagne, oslobodi me svog velikog dzempera i preda me onom drugom ciki. On mi uz osmeh pokaze koje dugme da stisnem da bi voz zazvizdao. Ja ga pritiskam svom snagom. Zelenog svelo sa semafora. Cuje se zvizduk i mi krecemo.

Vise niko ne postoji, samo ja i moj nasmejani deda, koji vozi samo za mene. Ja pocinjem da se tresem i gledam cas u dedu, cas u one sjajne dugmice ( crvene, zute i zelene) pa onda u noc, kroz prozor. Ne bojim se ali ipak sva drhtim. Opet gledam u svog dedu, koji onako velik u drap odelu i sa sesirom, vozi zabrevtalu lokomotivu, samo za mene. Onaj drugi cika me ogrnu velikom koznom zeleznicarskom jaknom ( ista ko dedina) pa me uzme u krilo. Oni se smeju i pricaju a ja polako prestajem da drhtim. Toplo mi je i lepo dok osecam kako se mesa poznati miris koze i maminog parfema sa marame. Gledam mog najboljeg dedu i osecam se bezbedno. Sve mi je teze da drzim otvorene oci. Jos jedan semafor u daljini, zelen i zvizduk voza, umirujuce ljuskanje i sve nestaje.

/

Otvaram oci, opet ono ljuskanje i zvizduk voza i zrak sunca koji me greje. Lepo mi je i toplo ovako ususkanu. Smeskam se i okrecem.

" Dobro jutro, jos malo i ulazimo u Beograd" cujem odozdo tetu kako mi govori.

Nasmejem se i odgovorim: " Dobro jutro".

Osecam miris kafe a srce mi veliko, tolikoooo...