Brak, čemu?

                                                          Moj savet je da se oženite. Ako nadjete dobru ženu, bićete srećni. Ako ne nadjete, postaćete filozof. Sokrat

                                                         Nedostatak prijateljstva, a ne nedostatak ljubavi, čini brak nesrećnim. Oskar Vajld (Oscar Wilde)

                                                  «Razvesti se zato što ne volite supruga podjednako je glupavo kao i udati se za čoveka koga volite». Zaza Gabor (Getting divorced just because you don't love a man is almost as silly as getting married just because you do. Zsa Zsa Gabor)

            Zašto ulaziti u brak?

            Postoji jedno pitanje koje se povremeno čuje, i koje nervira samo po sebi, pa  čovek mora da proguta knedlu pre nego što (ako uopšte) nešto odgovori: «Zar još niste oženjeni... u vašim godinama?». Takvo provokativno pitanje (But still single... at your age?) može se čuti ne samo kod nas, već svuda u svetu, u razvijenim i manje razvijenim zemljama, kod obrazovanih i neobrazovanih ljudi, bogatih i siromašnih.

            Mudri ljudi kažu da je brak veoma važna institucija. I sve religije to potvrdjuju. Dakle, uobičajeno je da čovek stupi u brak kada mu se za to ukaže zgodna prilika (s tim što je poželjno da ne čeka - predugo), kao i da stvara potomstvo.

            Ovo nisam ja izmislio. Tokom svog odrastanja, kada sam bio u mladalačkoj dilemi oko potrebe ulaska u brak (u stilu: «čemu ‘papir', odnosno dokument o venčanju, ako se dvoje vole?»), govorili su me da se brak sklapa prvenstveno radi - stvaranja i podizanja potomstva, jer se to najbolje postiže u formalnim bračnim zajednicama. Podizanje dece se, dakle, smatra svetom dužnošću svakog čoveka u braku. Sve druge stvari, dobre i loše, koje brak donosi jesu - sporedne, makoliko i one mogu biti važne u životu.  

            Margerita Jursenar (Marguerite Yourcenar) je u popularnim «Hadrijanovim memoarima» navela jedan ovakav slučaj iz rimskog visokog društva: «Brak nije bio mnogo srećan; mlada žena se žalila da je muž zapostavlja; ipak je imala sa njim troje dece, od koje jedno muško. Na njene skoro svakodnevne žalopojke on bi sa ledenom učtivošću odgovarao 'da se u brak stupa radi porodice, a ne radi sebe samog', i da jedna tako važna veza ne odgovara bezbrižnim ljubavnim igrama».

            Jursenareva je, izgleda, bolje razumevala stavove muškaraca nego žena. Jer, takav stav je umnogome suprotan uobičajenom «ženskom prilazu», po kome, kao što je poznato, mnoge majke vaspitavaju svoje mlade kćerke tako da one shvate - da brak donosi sreću. Drugim rečima, brak je utočište za sreću, te da «kćerka majčina» treba samo da se uda za «princa na belom konju», pa će joj onda sreća automatski pasti u naručje, samo da je uzme i da uživa. (Cinici kažu da do one koja očekuje princa na belom konju obično stigne samo - konj). A kao dokaz toga što govore, majke primetno naglašavaju, recimo, da «za svoje venčanje mlada treba da izabere najlepšu moguću venčanicu, jer je dan venčanja - najsrećniji dan u životu svake žene». Stoga sve (dobro, skoro sve) devojke sanjaju veliko crkveno venčanje; venčanje koje izgleda kao da bajka postaje život; pritom zaboravljaju, duše čedne, da venčanje traje samo jedan dan, a brak je za ceo život. L'aparenza inganna (izgled vara), kako bi to rekli Italijani. (Primetno je da se majke mladoženja postavljaju mnogo uzdržanije; one uglavnom ne govore svojim sinovima da je «venčanje najsrećniji dan u njihovim životima». A kao što priložena sličica/humor pokazuje, mladoženja nije "na sedmom nebu" na dan venčanja, već na tel. poziv odgovara "da je u nekoj gužvi", he, he, he...). 

            Saveti za ulazak u brak

            Evo nekih uopštenih objašnjenja o braku iz repertoara bračnih savetovališta i medijskih rubrika «Draga Saveta»:

            ... Mnoge osobe previše maštaju o venčanju i o idealnoj osobi s kojom će osnovati porodicu, nadajući se da će brak biti srećan i dugovečan. I onda kada misle da su pronašle «ljubav svog života», ne razmišljaju previše o tome da li su one same uopšte spremne za brak, kao i da li je partner istinski spreman. Odgovor nikako ne sme biti: «Ta osoba je prava - zato što je ja volim i što ona voli mene»! Naročito su beskorisne reči u stilu: «I love him because I need him... I need him because I love him, itd. Sama ljubav (uključujući seksualnu privlačnost) nije nikako dovoljna, niti može pak da rešava sve bračne probleme.

            ... Neophodno je da partneri budu emocionalno zreli za preuzimanje bračnih odgovornosti, kao i za samostalno donošenje odluka. (Inače može doći do toga da jedno od partnera očekuje od onog drugog da donosi odluke umesto njega, ili da od svojih roditelja očekuje savete šta da čini, što neizbežno stvara probleme).

            ... Jedna od veoma bitnih stavki za ulazak u brak je ekonomska nezavisnost, to jest, da partneri budu ekonomski nezavisni od roditelja; najbolje je ako su oboje, svako za sebe, ekonomski nezavisni. (U suprotnom, roditelji dobijaju priliku da se mešaju u brak svoje dece pomažući im, što mladima smanjuje mogućnost da grade nezavisne medjusobne odnose, neophodne za kakav-takav stabilan brak).

             ... Za uspešan brak je značajno imati saosećajnost, kao i umeće da se partner pažljivo sasluša i da se njegove potrebe razumeju - ukoliko nema preterivanja. Kod velikog broja mladih parova dolazi do nezadovoljstva baš zbog toga što jedna strana oseća da je druga strana uopšte ne sluša i ne razume.

            ... Mada je brak zajednica, dvoje koji u njega stupaju moraju da budu sposobni da imaju nezavisne živote - i da pritom imaju zajedničke ciljeve. Drugim rečima, treba da imaju slične vizije života kakav žele, da se konstantno trude da doprinose ostvarivanju te vizije, kao i da partnera/partnerku podržavaju u naporima da učine to isto. Nimalo lak zadatak!

            ... U većini zemalja u bračne vode može se stupiti sa punoletstvom (obično sa navršenih 18 godina) ili, eventualno, nešto ranije ali uz pismenu odluku suda kada je lice u pitanju navršilo 16 godina i steklo telesnu i duševnu zrelost. Pitanje je, naravno, da li punoletstvo označava i zrelost potrebnu za brak. Najčešće to nije slučaj.

            ... Ne budimo naivni. Mnogi u brak ulaze - zbog novca. Dakle, brak iz računa. Naime, realnost često demantuje sanjare, idealiste i sve one koji slepo veruju da je ljubav (ah, ta ljubav!) najvažniji pokretač muško-ženskih odnosa. Istraživanje koja je nedavno sprovela američka kompanija Prince & Associates trebalo je da pruži odgovore na pitanje: "Da li ste spremni da u brak udjete s osobom prosečnog izgleda samo ako on/ona ima novca"; pokazalo se da je novac presudan kod dve trećine anketiranih žena i polovine muškaraca. Opa! Oni bi, dakle, bez ikakvog razmišljanja primili prsten bez ljubavi, ako bi iza njega stajala osoba s pozamašnim bankovnim računom. Pri tome su se kao najspremnije za odlazak pred oltar zbog podebelog bankovnog računa pokazale žene u - tridesetim godinama. Neki kažu da su to najbolje godine kod dama.

             ...Брак између двоје људи има велики утицај на њихову децу. Наиме, кроз родитељски брак, дете, а посебно адолесцент упознаје брачне односе. Од тога веома зависи да ли ће деца касније имати срећан брак, јер се често дешава да су односи које ће касније успоставити у сопственом браку наставак односа који је постојао (или постоји још увек) у родитељском браку. Нажалост, ти односи могу да буду и веома лоши и са много сукоба. То заправо значи да родитељи према деци имају одговорност приликом стварања брачних односа. Некада се дешава да родитељи управо зато не желе да се разведу, јер тако желе да заштите своје дете од траума које би могло да има. Међутим, показало се да такви, „формални" бракови, чешће штете него користе детету, због хладне породичне атмосфере, размирица и сукоба (Vikipedija).

            Hrišćanstvo i brak

            Hrišćanstvo, kao i druge religije, ima veoma jasno definisane kriterijume o braku. Brak se smatra «svetom tajnom» (jedna od sedam svetih tajni), «kroz koju Duh Sveti sjedinjuje u jedno biće hrišćane i hrišćanke koji pred sveštenikom nepokolebljivo izjave da će se ceo svoj život uzajamno voleti i jedno drugom biti verni, i koji primaju blagoslov za radjanje i vaspitanje dece». Reč Gospodnja izrečena je još Adamu i Evi u Raju: «Radjajte se, i množite se i napunite Zemlju» (Postanje 1, 28).

            Da pomenem još i to da se jedinstvo muža i žene smatra nečim najbližim od svih ljudskih odnosa: «Čovek će ostaviti oca i mater svoju, i prilepiće se ženi svojoj, i biće dvoje jedno telo». (Postanje 2, 24). Ove reči iz Postanja (Stari Zavet) zastupao je i Isus Hristos (u Novom Zavetu), potvrdjujući tako stari hrišćanski zakon o braku. Još je Hristos izgovorio poznate reči protiv razvoda braka: «Što je Bog sastavio, čovek da ne rastavlja» (Matej 19, 6). Time se, faktički, zabranjuje razvod, osim u vrlo posebnim slučajevima. (U tome je naročito rigidna Rimokatolička crkva, koja ne prihvata, recimo, blazirane izjave koje se često danas čuju, da se parovi žele razvesti «zbog nepomirljivih razlika». Kao da se preporučuje: «Ćuti i trpi što te snašlo, radeći dalje na sopstvenom popravljanju»).

            Ljubav nije dovoljna za brak

            Oni koji u životu precenjuju značaj ljubavi, čemu nas uče od obdaništa do završetka studija i kasnije, smatraju, naravno, da je ljubav glavni mobilizator svega, pa i zaključivanja braka. Nesporno je da je ljubav potrebna da bi došlo do zaključivanja braka, ali stvarno nije i - baš neophodna. S tim u vezi, kažu da brakovi čije je zaključivanje temeljeno isključivo na ljubavi često bivaju nestabilni, već sa protekom samo nekoliko godina zajedničkog života... jer je brak mnogo šira institucija nego što je - utočište ljubavi. Tako R. Emerson (Ralph W. Emerson) kaže: «Ljubav je prolazna i završava se u braku». Čak da Emerson i nije potpuno u pravu, svako razuman čovek će priznati da se ljubav dve osobe pre braka i ljubav u toku braka po prilično - razlikuju. Bosanci bi čak decidno rekli: nisu ni nalik! Jer, ako ljubav uopšte postoji u braku (što je poželjno), ona je toliko izmešana sa nekom vrstom poštovanja i još po nečega (u stilu: on, moj suprug, tel quel, je otac moje dece pa mora da ga trpim, i slično) i uslovljena nekim drugim, mnogo prozaičnim činiocima, da to ima malo veze sa onom slobodnom ljubavlju iz perioda pre braka. 

            Dakle, ja ne kažem da ljubavi u braku nema, ja kažem da to nije ona ljubav koju osećaju mlade osobe gonjene polnim nagonom i zbližavanjem, odnosno sjedinjavanjem. Na ovakvo razmišljanje me je naveo ovaj izvod iz Dnevnika Lava Tolstoja, od 13. 10. 1899. godine):

            «Glavni uzrok porodičnih nesreća je u tome što su ljudi vaspitani u misli da brak pruža sreću.Braku privlači polni nagon koji poprima vid obećanja, nade na sreću, što podržavaju i javno mnjenje i literatura, ali brak ne samo da nije sreća, već je uvek patnja kojom se čovek iskupljuje za zadovoljenje polne želje, patnja u vidu nesreće, ropstva, zasićenosti, odvratnosti, svakojakih duhovnih i fizičkih poroka supružnika koje treba podnositi: zloba, glupost, laganje, sujeta, pijanstvo, lenjost, tvrdičluk, koristoljublje, razvrat - svi poroci koje je naročito teško podnositi ne u sebi već u drugom, a patiti od njih kao od svojih; i isto takvi fizički poroci: ružnoća, nečistoća, zadah, rane, ludilo.... itd. Koje je još teže podnositi u drugom. Sve to ili bar ponešto uvek će postojati i svako će morati da podnosi teškoće. A ono što treba da iskupi; briga, zadovoljstvo, pomoć, sve se to prima kao nužno; a svi nedostaci kao nenužno, i zbog njih se pati utoliko više ukoliko se od braka očekivala veća sreća. Glavni uzrok tih patnji je u tome što se očekuje ono što se ne dogadja, a ne očekuje ono što se uvek dogadja. I zato je spas od tih patnji samo u tome da ne očekuješ radosti, već sve ružno, pripremajući se da ga podneseš....».

            Krize u braku

            U jednim ozbiljnim novinama video sam ovu konstataciju: «Čini se da se bračna idila, u kojoj se trudimo da zadovoljimo partnera i budemo savršeni, završava posle (ni manji ni više nego) dve godine, šest meseci i dvadesetpet dana nakon 'sudbonosnog da'; to pokazuju najnovija istraživanja. Naime, tada se oba partnera već osećaju poprilično sigurno, ulenje se i počnu da zapostavljaju jedno drugo».  

            Pogrešno je i uverenje da brak daje sigurnost nesigurnim osobama. Nije dobro ni kada neke osobe ulaze u brak zbog straha da ih više niko neće voleti, straha od samoće.   A. P. Čehov je mudro rekao: "Ako se plašite usamljenosti, ne ulazite u brak. Zapamtite da je bolje celog života biti sam nego živeti pored nekog sa kojim vas ništa ne veže". S tim u vezi, feministkinja G. Stajnem (Gloria Steinem) je rekla: «Najsigurniji način da budete sami jeste da se udate». Ovo se može shvatiti kao direktan savet protiv - udaje. A kad već pominjem feministkinje, jedna druga (Germaine Greer) je poznata po izreci: "Za muškarca i ženu koji u kontinuitetu žive zajedno - takvo stanje je, biološki govoreći, krajnje neprirodno" (For a male and female to live continuously together is... biologically speaking, an extremely unnatural condition). Drugim rečima, muškarac i žena ne treba da žive zajedno na duže staze; nakon podizanja dece treba da se - razidju.   

            Medjutim, sve više ima istraživanja koja pokazuju da žene širom Evrope prvi put u istoriji više žele karijeru nego - muževe, a nezavisnost smatraju vrednijom od braka. To  ne sluti na dobro.

            Razvod braka

            Globalno, u svetskim okvirima, i u našoj zemlji, brak je u krizi. Tako se sve glasnije govori. Sve je veći broj razvoda, ili porodica sa jednim roditeljem. (Naročito se čuje srceparajući izraz: 'samohrana majka', dok je mnogo redje: 'samohran otac'; verovatno je tako zato što o maloj deci pretežno brinu majke). Kažu i da je nasilje u porodici u porastu (ili se ranije manje tome poklanjalo pažnje). Pad nataliteta se oseća. Drugim rečima, iskušenja sa kojima se porodica susreće, u današnjim umnogome liberalnim uslovima, jesu sve veća i veća.  

            Zašto dolazi do povećanja razvoda brakova? Teško je elaborirati šta ljude navodi da rasture brak, ali se neki od odgovora mogu naći u sledećem pasusu jednog blogokolege.

            Različiti ljudi različito reaguju, naravno. Neki se, nakon razvoda, dok se ne oporave od tog poraza, zariču da «nikada više neće stupiti u brak», dok je drugima što pre potreban drugi brak kako bi preboleli prvi razvod, a i da bi dokazali da je sa njima «sve u redu». Lepo je, i slatko zavaravajuće, kada čovek sebi dokaže, ovako ili onako, da je s njim «sve u redu».

            ‘Antiprotivni' stavovi jednog blogera

            I. M., jedan od cenjenih blogera na blogu B92, pre dve godine  je ustvrdio:

            "New York Times je objavio (based on census results): prvi put u istoriji Amerike većina američkih žena živi bez muža. (51% žena u 2005. godini je neudato... u poredjenju sa 35% u 1950. godini i 49% u 2000. godini). Ljudi koji žive u braku prvi put u istoriji predstavljali manjinu stanovništva u Americi.

            Nedavna istraživanja su pokazala da je brak opresivna forma življenja koja izaziva depresiju, agresiju, i ubilačke misli usmerene ka supružniku...U današnjem društvu koje neki nazivaju "Me-society", to jest egocentričnim, narcističnim, u kome je čovek okrenut samo sebi i svojim potrebama, život u braku koji podrazumeva kompromise, prilagodjavanja, toleranciju i odricanje od ličnih sloboda više nije prihvatljiv. Ovo se naročito odnosi na žene koje sve više stiču ekonomsku nezavisnost, a po klasičnoj definiciji braka od njih se u braku očekuju najveća odricanja: žene su te koje treba da popuštaju, služe, odriču se... Kome to još treba? Osim toga, muževi su najdosadnija kategorija društva: mrzovoljni su, razmaženi, neinspirativni i zahtevni...

            Mnoge žene posle razvoda tek otkrivaju šta znači biti sam i slobodan, da organizuješ svoje vreme, ideš gde hoćeš, spavaš kad hoćeš, a naročito da ne kuvaš kad nećeš... Kome treba muž i zašto? Deca mogu zajednički da se odgajaju i bez braka".

            Umetnici i brak

            Da li i umetnici treba da sklapaju brakove? Ovo pitanje je dotakla Isidora Sekulić u jednom svom eseju: «Danas se sasvim određeno zastupa mišljenje da genij, mislilac ili umetnik, ne treba da se ženi. Francuski pisac Monterlan pisao je o tom duboko ubedljive redove. Uostalom, oduvek je medju genijima bilo ljudi koji su obilazili ženidbu. Platon se nije ženio. Sokrat, bolje bi bilo da se nije ženio. Niz filozofa je niz matorih momaka. Pesnici redje odolevaju. Dante je imao ženu i dosta dece. Doduše, kao mnogi, živeo je odvojen od žene. Bokačo, s­a­m mator momak, žestoko je udario po ženidbama, preko Danteova slučaja: ‘On (Dante) odvojio se od... (nje)... i nikad više nije otišao gde je ona, niti trpeo da ona dodje k njemu, gde bilo, iako su imali više dece. Filozofi treba da ostave brak bogatim budalama, buržujima, zanatlijama'».

            Naravno da je brak prvenstveno namenjen «običnim ljudima», iz one velike većine koja ima sveti zadatak da produžava vrstu, premda to rade i umetnici na neki svoj način. To je Božji, odnosno prirodni zakon, i lično smatram da se o njega ne bi trebalo en gros ogrešivati.

            A Gi de Mopasan (Guy de Maupassant), najveći francuski pisac priča, koji je umro kao neženja, u svojoj priči «Cjepanica» ovako je zapisao: «Zaista mudri se ljudi ne bi smjeli ženiti i želiti si za utjehu u starosti djecu, koja će ih onda i onako ostaviti, - morali bi potražiti dobroga i vjernoga prijatelja i živjeti i stariti s njim u braku srca i duha, koji je moguć samo medju ljudima».  

            Andre Moroa (Andre Maurois) je ukazao na jedan Bajronov stih: «Misliš li da bi Petrarka pisao stihove celog svog života da mu je Laura bila žena? (D'you think if Laura had been Petrarcha's wife he would have written sonnets all his life)?

            Neke trivijalnosti u vezi sa brakom:

            - Mada nas od malih nogu uče da se zakletve ne smeju kršiti, pokazuje se da se "Zakletva na vernost» (Pledge of Allegiance), data prilikom venčanja, često veoma olako - krši.

            - Statistike pokazuju da su danas u svetu udovice mnogo češća pojava nego udovci. Neka je slava onima koji umeju da (elegantno) odu  ranije!

            - Jukio Mišima (Yukio Mishima) je u svom romanu «Hram svitanja» pomenuo ovaj slučaj: «Gospodja Kinkin je bila supruga najslavnije advokata u Japanu nedugo po prelomu veka. Bivša gejša, bila je čuvena po lepoti i ekstravaganciji. Često su je vidjali kako jaše beloga konja. A šokirla je svet time što se za sahrane odevala u dugačka kimona kakva nose gejše. Kad joj je muž umro, izvršila je samoubistvo, očajna što više ne može da živi u raskoši na koju je navikla». Neke udovice se, dakle, ne ubijaju iz tuge za preminulim mužem, već iz straha da više neće moći luksuzno da žive, kao što su živele dok je muž bio živ i dobro zaradjivao.

            - Medju mnogim izrekama o braku, postoje «ženska», «muška» i neutralna vidjenja. Evo nekih:

Uvek izaberi mlađeg muškarca. Ionako nikad ne sazru.

Neženja je muškarac koji je propustio priliku da unesreći neku ženu.

Brak je religijski čin u kojem dobijamo jednog razapetog više i jednu devicu manje.
Brak je doživotna robija u kojoj osudjeni može biti oslobodjen samo zbog lošeg vladanja.
Nijedna žena ne dobije ono o čemu se nada i nijedan čovek se ne nada onome što dobije.
Brak je suma gnjavaže, oduzimanje slobode, množenje odgovornosti i deljenje love.
Brak je najbrži način da se udebljaš.

Brak je jedini rat u kojem spavaš sa neprijateljem. La Rošfuko (La Rochefoucauld)

Brak je mesto gde se uzajamno dele i rešavaju problemi koje, doduše, ne bismo ni imali bez venčanja.

Dobar brak bio bi između slepe žene i gluvog muškarca. Montenj (Michel de Montaigne).

Brak je nešto zašto se čovek uvek kaje, bilo da ga sklopi ili ne sklopi (Sokrat)

Brak bez dece je dan bez sunca.

Nevolja sa brakom je u tome što je svaka žena u duši svojoj - majka, dok je svaki muškarac u duši - neženja.

Biti svakog dana ljubazan prema istom ljudskom biću uništava čovekove nerve. Bendžamin Dizraeli (It destroys one's nerves to be amiable every day to the same human being.  Benjamin Disraeli).

Zaljubljen čovek nije kompletan ako se ne oženi. A kada se oženi, gotovo je s njim. Zaza Gabor (A man in love is incomplete until he has married.  Then he's finished.  Zsa Zsa Gabor).

Brak je trijumf mašte nad inteligencijom.

Ako želite uspešan brak, ne udavajte se za poznatu ličnost

Ne upropašćujte sopstveni život tražeći pravu ljubav.

            - Svetski mediji su prošle godine zabeležili intrigantnu vest iz Milana, pod naslovom: «Zbog impotencije nema crkvenog braka». U tekstu se kaže: «Italijanski biskup Viterba odbio je da dopusti crkveno venčanje 25-godišnjeg vernika koji je posle saobraćajne nesreće ostao paralizovan u donjem delu tela. Crkva smatra da on nije u stanju da obavlja svoje bračne obaveze i stvara potomstvo, što je cilj porodične zajednice".

            Kanonsko pravo Rimokatoličke crkve pominje kao smetnju braku "impotenza copulativa", to je ujedno i razlog za razvod braka koji ta crkva u izuzetno retkim okolnostima dopušta, javila je agencija VIA.

            "Smisao i svrha braka po kanonima Crkve je stvaranje dece", obrazložio je biskup, istakavši da je odluku doneo "predano i s ljubavlju".

            Odluka je, medjutim, naišla na kritiku italijanske javnosti i medija. Delikatna razlika između steriliteta i nesposobnosti postoji u crkvenom pravu. Dopušta se venčanje starijih osoba gde takodje neće biti dece, jer se radi o prirodnom sterilitetu koji je nastupio starošću.

            U pravoslavlju se može obaviti crkveno venčanje u slučaju impotencije muškarca ili neizlečive nerodnosti žene. Kako je za VIA izjavio episkop niški Irinej, u pravoslavlju je svrha braka "punoća zajedničkog življenja", ne samo stvaranje potomstva, kao kod drugih crkava. Ako buduća supruga zna da u braku neće imati decu sa svojim suprugom i to prihvata, brak bi crkveno bio sklopljen, objašnjava episkop. Takodje, ako budući suprug prihvata činjenicu da u braku neće imati potomstvo, zbog problema koji postoji kod žene.

            - Na oglasnoj tabli jedne (rimokatoličke) crkve u Hrvatskoj primećeno je ovo obaveštenje. «Marija Jelić i Vinko Magdić vjenčali su se 24. listopada u našoj Crkvi. Tako je završilo prijateljstvo koje je trajalo od školskih klupa".Ovo se može shvatiti, drugim rečima, kao da  ulazak u brak stavlja kraj - prijateljstvu.

            - Umesto da žive udobne živote neženja/usedelica, primetno je da homoseksualci u poslednje vreme insistiraju na pravu na istopolni brak - muškarac s muškarcem, žena sa ženom. God forgive. (U pitanju su tzv. gradjanski brakovi, pred opštinskim organima, pošto sve Crkve odbijaju takva venčanja). U Evropi postoje tri zemlje (Srbija nije medju njima, he, he, he) koje zakonski dozvoljavaju istopolne brakove, a kažu da se više zemalja takve zakone pripremaju, uključujući i susednu nam Hrvatsku. Evropski parlament povremeno donosi preporuke u tom smislu, koristeći svaku priliku da osudi sporadične pojave homofobije u zemljama članicama EU.

            Zašto gejevi žele brakove? Nemam vremena (a ni interesa) da to elaboriram, a ne znam ni da li bih baš umeo. Kako shvatam, pored toga što insistiraju da imaju «ista prava» kao i heteroseksualci, gejevi žele da imaju pravnu zaštitu partnera u braku (zajednici), jer u dosadašnjoj praksi, u mnogim razvijenim zemljama, heteroseksualni bračni parovi uživaju neke beneficije u odnosu na samce (povoljnije poreske stope, polise osiguranja, pravo na ostavinu i nasledstvo, bonuse za zaposlene, mogućnost da učestvuju u medicinskim odlukama koje se odnose na njihove partnere i drugo).

            Zabeleženo je da su se, čim su dozvoljeni istopolni brakovi u američkoj državi Kaliforniji, prve vencale dve bakice, koje se navodno vole i žive zajedno već pola veka. (Osamdesetogodišnjakinje Del Martin i Filis Lajon prve su se venčale na ceremoniji od 17. 6. 2008. godine, koju je vodio gradonačelnik San Franciska Gevin Nusom. On je izjavio da Kalifornija predvodi trend koji će zahvatiti čitavu američku naciju).

            Usput, primetno je da dve trećine istopolnih brakova/zajednica čine - žene! Ko bi rekao da se žene medjusobno toliko vole?

            Neka im je sa srećom.