Putovanje u Beligrad

Predrag Brajovic RSS / 21.02.2009. u 01:15

      


Y3f4vne.jpg     Да је у Другом светском рату Немачки рајх однео победу, данас би се престони град Србије можда звао Prinz-Eugenstadt, како су неки предлагали, имајући на уму највећег војсковођу једног доба - принца Евгенија Савојског. Ратујући с краја XVII и почетком XVIII века за рачун хабсбуршке монархије, овај тада један од најмоћнијих људи Европе у лето 1717. године обрео се са својом војском под зидинама турског Београда, а у вече 15. августа, пред одсудни напад, наредио да се војницима подели обилно следовање вина и ракије, због којих храброст постаје већа а страх мањи, док победа изгледа извеснија. Били припити или не, Евгенијеви војници већ су сутрадан до поднева однели победу, а турска посада и њој у помоћ пристигла велика војска наредних недеља повлачили су се према Нишу. Све до 1739. Београд је био под влашћу Карла VI, најмоћнијег владара разних земаља и крајева, али такође и Србије, коју су тада службено називали и краљевством (Königreich Serb/w/ien).
     Под бедемима београдске тврђаве, коју су Турци за време своје владавине обновили, у војсци што је надвладала Турке налазило се и 6.000 српских добровољца, а као један од комаданата и војвода Карло Александар од Виртемберга, будући „гувернер" и „принц" Србије, како је волео да га зову, мада је његова званична титула, додељена 1720, звучала много прозаичније: Председник администрације. Утврђени град у који су ушли носио је кроз историју разна имена, угођена уху и власти оних који су га спомињали. Његов немачки назив којим је каткад бележен - Weißenburg - био је, ипак, тек пуки превод имена које су му доделили његови и тада најупорнији становници. А оно је било - Белиград.
     Варош у коју су победници ушли имала је типично оријентални изглед, са мноштвом џамија које бележе сви прикази Београда оног доба. Није истина да их је било две-три стотине, како легенде причају, мада је и оних осамдесетак неспорно утврђених био знатан број. Како год било, веома брзо од њих није остало ни трага. Претваране су у цркве различитих католичких редова и војне магацине, преуређиване у зграде за становање, грађевине јавне намене, канцеларије и станове, а у једној су, чак, даване „комедије". Минарети су, наравно, били порушени, док су ханови, некадашња турска свратишта и места трговине, постали коњушнице, касарне, радионице, а један од њих - који се налазио на дунавској падини града, негде на крају данашње Душанове улице, подно Калемегдана - темељно је преуређен у велики „стан" на спрат гувернера тадашње Србије. Било је у Београду, и тада, поплочаних (додуше оловом) градских пролаза, наоколо од великог и покривеног безистана - scan0008-1.jpgпијачног трга, али улице су махом биле нечисте, изувијане и уске, крај којих су се ређале неугледне и ниске куће од плетера и блата, обично ограђене високом зидом. Оно мало бољих и темељнијих кућа, чак са чесмама, лепим двориштима и шедрванима, припадало је избеглој турској господи, и у њих су се, у прво време, уселели најзнатнији освајачи Београда. Можда је тим на оријенталну урбанистичку немарност несвиклим племићима од војне каријере мноштво београдских башти, дрвећа и зеленила ипак пружало макар малу победом заслужену насладу.
     Када ослобађају туђе војске, с њима долази и туђа слобода. Тако је, овај пут, било и Србима. Белиград а нарочито Калемегданска тврђава, чији данашњи изглед дугујемо немачким мајсторима и администрацији Карла VI али и пореским новцима тадашњих ни стотинак хиљада становника Србије, 1724. године добио је прецизан урбанистички нацрт, по којем Србима није било места у вароши. Градске зидине су, наиме, обухватале простор од Саве до Дунава, стварајући нови одбрамбени прстен око калемегданског утврђења, и на њима су се налазили бастиони са круништима (зупчасти грудобрани), пушкарницама и отворима за топове, названи по хришћанским свецима, како је и налагало дотадашње искуство: вера се, у то време, најчешће бранила оружјем. На савској страни, негде код данашњих расходованих магацина на реци, први је на стражи стајао бастион Свете Терезије, а потом су се ређали и Свети Фрањо, Свети Карло, Свети Бендикт и други, све тако до дунавске обале и Темишварске капије, чиме се градска целина заокруживала. Варошки Срби, не многобројни, махом су били груписани на простору око данашње Саборне цркве, у тзв. Српској Горњој Вароши. Две године по доношењу градског плана наложено је Србима да се из немачког, то јест дунавског дела вароши сасвим иселе, што је вероватно задесило до четрдесетак породица. Ипак, митрополитов двор, црква и околни најугледнији и најимућнији српски домови остали су међу бедемима града, а биће и да се по који расељеник ту доселио, захваљујући посвемашњој бољци људских администрација: поткупљивости.
     Бивајући на својој земљи поданици туђе власти, Срби су и пре хабсбургшког освајања живели претежно ван бедема града, у Доњој Српској Вароши, која је често називана и Српски Белиград или Савска Варош. У њу су се, дакле, имали доселити и они Срби отерани из дунавског дела престонице, на простор који данас несигурно омеђују улице Краља Милана, Кнеза Милоша, Немањина до изнад Карађорђеве. Кренувши од Српске Вароши покрај оближње велике зграде Војне болнице и каменолома ка Дунаву, отприлике тамо где је сада смештена Палилуска пијаце и ниже ње, налазило се од новопридошлица подигнуто немачко место Карлстал. Док су у прво време знатан део досељеника у Србију чинили ветерани из ратова Евгенија Савојског, касније су предвиђеним пореским олакшицама били привучени и многи немачки сељаци лошијег имовног стања из густо насељених крајева око Рајне. Ипак, немачке насеобине по Србији нису се много рашириле, а вероватно да свеукупни број усељених поданика никада није досегао ни шести део укупног становништва. Свеједно, нека од тада запустелих и мање знатних места - Остружница (Österbach), Миријево (Maria-Nebel), Обренoвац (Zweibrücken), Смедерево, Гроцка, Рудник, Јагодина, Ваљево, Пожаревац, Градиште - део своје историје дугују давно заборављеним становницима пристиглим из велике монархије.1918-1940.jpg
     Горњи и Доњи град, како су називане две повезане целине Калемегданске тврђаве, у потпуности су припадали војсци. Ту су се, унутар и данас видљивих звездастих бедема, налазили солидно озидани магацини, барутане, црква, касарне, шанчеви, бедеми, зборишта, станови за официре и бунареви - како је то већ војни занат научио да гради понављајући, све донедавно, увек исту тврду логику оружја и борбе. Данашњем би становнику можда узбудљивије било да се прошета по улицама некадашњег Белиграда, где би имао прилику да ослушне готово све језике ондашње Европе: када би се нашли Пијетро Молино, посластичар Андреас Кампион (који је спремао чоколаду у ибрицима или филџанима) и кафеџија Маркс Ферио, препирке су се заподевале на „тосканском", часовничар Динан и пекар Жозеф Буржоа на француском су можда туговали због даљине Париза, али извесно је да су речни „кочијаши", лађар Јанош и Немет Ишток, на мађарском спомињали ћуди реке. У скоро сва доба могли су се чути и хебрејски, грчки и јерменски, језици трговаца, одувек нехајних којим наречјем власт говори, будући да су увек умели с њом да се споразумеју. Било је, у престоници, и Шпанаца, Чеха, Словака, Словенаца и Хрвата, и тадашњих Цигана, по занату ковача, као и Арнаута, који су своја стада напасали све до испод Београда, уредно за то плаћајући царској администрацији таксу. Уз званични немачки, у царским црквама богослужбени латински и неизбежни језик већинског становништва у држави - српски, каткад се у граду могла чути вавилонска пометња наречја, и није чудо да су „толмачи" (преводиоци) били веома добро плаћени. И можда једино неки усамљено забележени мајор О'Малриен није имао сународника с којим би могао да на свом језику поразговара.
     Када би на Белиград пала зима, а друмови постали „тешки од снегова", иако се онда Дунав толико мрзнуо да се и с тешким колима по њему могло надалеко путовати, град би, ионако склон војничком пијанчењу и забави, потонуо у алкохолно весеље како би се скратили прекобројни дани. (У својој пуној снази царски Београд, српски и немачки заједно, вероватно није имао више од 15.000 становника: српски поданици, немачки грађани и војници на служби били су по бројности готово равноправно заступљени.) Само по једном попису у немачком делу града у то доба се налазило 140 кафана, механа и гостионица, а у Српској Вароши биће да их је било још 60. Штавише, то је тек број оних регистрованих, јер један се од званичника у дописима жали да свака протува која у град дође изнајми какву собицу и на вересију купи буре вина, точећи алкохол без таксе, чему се мора стати на пут. Помало дирљиво звучи и сачувано писмо неког српског калфе, који каже: „Зашто знате какви је Београд за сиромашна чловека; што данас добијеш, то сутра потрошиш."
     Научивши се проводу, овај се момак ипак негде научио и писмености, чему је погодовао престонички дух и значајно измењена позиција Београда. У њему се, за све време владавине монархије, доста градило, мада махом војни објекти, што је поспешивало његов привредни напредак. Сама тврђава сасвим је завршена 1736, а рецимо водовод са водом из Болеча и Гроцке годину дана касније. То да је Белиград ипак био некакав значајан административни, војни и друштвени центар, сведоче и у њему забележена лекарска пракса једног зубара и два доктора, цивилна болница у самом граду, мноштво активних „ранара" и апотекар, док су своје радње имали двојица сајџија и један књиговезац, а нека песма из тог доба чак и стиховима „када би уре стале ударати" памти и значајан број јавних часовника на торњевима. Улице се калдрмишу, по кућама горе свеће и фењери, у оним бољим налазе се и чесме са текућом водом, те се чак праве планови да се покрај Дунава направи „еспланада" (шеталиште) за разоноду грађанима, крај које куће не би смеле бити више од једног спрата, како не би заклањале поглед. Није извесно да се с овим подухватом напредовало ишта даље од плана, али треба имати на уму да је владавину хабсбуршке монархије Белиградом обележило доста неродних и од намета тешких година, па чак и нека непозната зараза и куга.
     Град, пре тога уроњен у стрпљиво и споро оријентално време, ипак се био разбудио.

PoglednaBeogradodTasmajdana.jpg 

     А како су у свему овоме сналазили Срби? Осим господственијих, који су живели, како је споменуто, и међу градским бедемима близу цркве и митрополије, они остали махом су припадали грађанима другог реда, што је значило лошија примања и послове. Ни говора није могло бити да неки од њих ради у царској администрацији а није упамћено, сем ретких изузетака, да су се с неким из ње зближили. Тим поводом један историчар оног доба каже да принц Александар Виртембершки, кога су његови поданици Срби ословљавали са „Његова јасност господин принц", није волео „своје" поданике, али пре ће бити да за њих, као и за много шта друго, није много марио. Било како било, наши су преци, уз сагласност власти, у Српској Доњој Вароши имали властиту општину, са самостално изабраним „бировом" (председником) на челу, уз „таначнике" (одборнике), који су махом долазили из редова појединих еснафа, а 1724. изабран је и потом од царских власти потврђен и варошки судија Аврам Ђурић. Модерним језиком речено, Срби су у насељу имали ваљану локалну аутономију, уз своје стражаре и надзорнике („тизедуше") појединих „махала". e8e928b1.jpg
     У ствари, само устројство ондашњих власти и помало провинцијски положај Београда - мерено, наравно, погледом из престоног Беча - довело је Србима, за власт и царске официре, готово одреда другоразредне племиће или чиновнике, који као да су били намерили да своју „паланачку" озлојеђеност што скупље откупе новцем. Стога је каткад мучно читати сачуване бележнице београдског митрополита Мојсија Петровића и његовог наследника Вићентија Јовановића, без сумње најмоћнијих и најутицајнијих Срба, који нештедимице и на сваком кораку деле жељени мито и напојнице. Сам појам мита као да је у оно доба имао отменији призвук, будући да га поменути црквени пастири бележе речју „дишкреција". Тако је поводом одужелог боравка неке „депутације" у Бечу, која је тамо отишла народним послом, митрополит Вићентије Јовановић закључио да им нема смисла даље остајати, „а камо ли (делити - П.Б.) толику дишкрецију". Такође у свакодневни трошак било кога ко је хтео да код царске администрације нешто заврши треба урачунати „вајнгелд" и „тринкгелд", то јест напојницу за вино или пиће, што је било, спрам положаја примаоца, само скромнији облик мита. Колико је ова неутажива властодржачка жеђ за новцем била становницима на штети, толико је и често имала својих предности. Рецимо, положај градских Јевреја, ако би се на уму имали сви прописи који су се на њих односили, требало је да буде несносан, али није забележено да је јеврејска заједница икада била истиснута из економског живота Белиграда. Разлог вероватно делом лежи у томе да се „јаснејши принц" Александар Виртембершки толико задужио код пребогатог варошког Јеврејина Самсона Симса, да је Дворски ратни савет у Бечу, у чијем су надлештву били војници царевине, издао нарочито одобрење да шест година споменути припадник Аврамове вере има право, уместо принца, примати његову плату. („Јаснејши принц" имао је као Председник администрације годишња примања од шест хиљада форинти, док се понајбоља кућа у немачком делу Београда могла купити за десет.) Ова раширена административна болећивост спрам новца била је позната и најимућнијим Србима, који су се њоме, без сумње, користили, па су тако наши „терговци от лађа", то јест они који су се бавили куповином и продајом на велико, уз „дишкрецију", „вајнгелд" и „тринкгелд" све своје послове умели повољно да заврше. Једном речју, новцем се, у ондашњој Србији, могло готово све израдити. (То слабо да је било од помоћи служинчади или надничарима, који су примали 20-40 форинти на годину.) 
     Отуда, дакле, не чуди да су у српском насељу испод бедема најбоље куће градили исти они из монархије дошавши зидари, који су и у дунавском делу вароши, где су живели најимућнији и повлашћени грађани Белиграда, саздали многа здања, торњеве, болницу, сиротиште, пожарну кулу, школу и, надамо се, ону споменуту „еспланаду". Уосталом, њихова немачка имена изриком су споменута у неким сачуваним уговорима и исплатним списковима, када је грађен никада до краја завршени митрополитов нови двор или, верујемо, нека од кућа за господара Луку Ћурчију, трговца 4f4b726a.jpgМаксима Хаџи Петровића или бакалина Петра Јоцкова(ића). У историји претеклим документима ово двојако записано презиме бакалина Петра, указује да се у то доба међу тамошњим Србима почиње устаљивати стално презиме - а не бележење становника именом и по патрониму, занату или каквој одлици (Ђорђе Чизмаџија, Марко Комшија, Сава Лагарија) - што је претходно било уобичајено само код најугледнијих српских породица. Таквих је, у Доњој Српској Вароши, било подоста, и отуда се дâ веровати како је у том подграђу Белиграда било исто толико за углед сазиданих кућа, мада оскудни подаци и речи неких историчара томе противрече, говорећи у прилог мишљењу да се за све време трајања царске власти ту, у градњи, тек нешто даље одмакло од уобичајених црта источњачке касабе. Ипак, на сачуваном цртежу Београда француског сликара Николе Франсоа де Спара из 1738, који даје слику града из правца Ташмајдана (на левој страни приказа је Доња Варош, на десној досељенички Карлстал), јасно се виде масивне српске куће на спрат са колским пролазом у приземљу, док немачко насеље у њима приметно оскудева. Како год било, тешко је замислити да су се угледни и богати Срби досељени у варош из Будима и немачког дела Београда, били решили да се у својим новим домовима лише удобности на коју су свикли.
     Можда данашњим београдским подстанарима за малу утеху може послужити податак да један ондашњи попис каже како је готово половина становништва у српској, а вероватно и немачкој вароши, живела „под кирију". Свеједно, Белиград је и онда умео то да надокнади: оставивиши по страни оне многобројне кафане, које барем војницима дођу као део ратне спреме (не треба заборавити да са селилачким милитарним занатом иде једна особита врста жена, на коју се вероватно482px-1684_Carl_Alexander-1.jpg митрополиту Мојсију Петровићу тужила немачка администрација, због жалосних случајева дављења новорођенчади, „порождениа... <...> ... и инихних неподобности" у његовој пастви), дакле намерно заборавивши гостионице, механе, „чукулад", кафу, све могућне врсте кобасица и пецива из 36 пекара, заборавивши на калдрмом дотеране улице, оргуље у катедралној цркви, јавна купатила, прескупе миришљаве воде („ђулсује"), па чак и зоолошки врт у власништву „јаснејшег" и претенциозног принца - ипак се, у престоници, уз тек нешто мало новца, могло уживати макар у пијаци. Тамо је било сваковрсне свеже рибе, вероватно поскупе у данима поста, којег су се тада сви држали, па чак и морске и „оботница" и кавијара, али и лимунова, поморанџи, маслина, сувог грожђа, пистаћа, смокви, пињола и урми, разне дивљачи, домаћег воћа и свих производа од млека, па и паремезана, неког холандског сира и путера, те вина, ракије и, наравно, пива. Када се погледа пребогати списак свих намерница које су се у оно доба у граду могле набавити, није ни чудо да су француски и немачки кувари неретко били чак и плаћенији од високих официра. Не желећи да заостају за дошљацима, са митрополитовог двора једне су године за „трактацију" (гозбу) од самог принчевог личног посластичара наручили колаче, за шта су на крају, уз расправу, морали да дају две и по годишње плате тадашњих српских учитеља. Староседеоци су се, тих година, много чему научили.
     А путници који су пролазили Београдом мора да су дуго по одласку памтили бедемима изломљене обрисе града, нарочито поглед на њега с река, тако да један хроничар оног доба усхићено записује да престоница, издалека, наликује „некој огромној и отежалој звезди, прилеглој на кратки одмор". На супротној страни намернике је у град уводио Цариградски друм, право кроз Виртембергову, доцније Стамбол капију, која је имала посебно засвођене пролазе и за пешаке и за кола. Тај главни улаз у варош, са кратким мостом изнад оштрог шанца, могао је истовремено да прими мало одељење војске, и налазио се на простору испред данашњег Народног позоришта. Само којих педесетак метара даље, од ресторана Руски цар до Змај Јовине улице, некад се ширила касарна названа опет по Александру Виртембершком. (Овај, учтиво речено, живописни „принц", чудесно је до 1733. опстајавао у својој служби, јер је због проневера државног новца и учесталих жалби самих немачких чиновника, у више наврата морао да се правда у Бечу, али положај му је, осим давно прошавше вој6314ea0d.jpgничке храбрости, чувао и његов некадашњи командант, моћни Евгеније Савојски, по коме су, уосталом, чак три сина Председника администрације добила име.) Александрова касарна, дакле, о којој се нашироко причало, протезала се својом дужом страном садашњом Кнез Михаиловом улицом и била је без премца највећа зграда у вароши, са три велика унутрашња дворишта. Историчари који су, с правом, пребројавали њене велике прозоре, и погрешно утврдили да их има 312, нису то чинили усамљено задивљени њеном величином. Са жалостивим тоном тих се многобројних окана и горостасног здања својим речима сећа и непознати песник после поновне пропасти српске престонице - „Колико је у години дана, толико је на њима окана" - али очигледно сазнајући о њој, временом и даљином стран, тек из сетних предања, јер иначе у цитираној поеми Историја београдска не би направио грешку тврдећи да су та непрегледна прозорска стакла носила „принципови двори". Путничко и историјско памћење каткад се, не знајући једно за друго, срећу. Ипак, понеки пролазник кроз Белиград као успомену на њега носио је само неопевано сећање на један баштенски рибњак и стабла лимунова сред митрополитовог двора.
     После неспретног и неуспешног вишегодишњег похода на Турску, 23. јула 1739, битком код Гроцке пресудно је поражена хабсбуршка војска, а истог месеца „агарјанске" чете стале су саd393898f.jpg Врачара топовима тући Београд. Царска предаја, то јест мир између Турске и Аустрије, потписан је тек коју недељу касније, и по њему су се до лета следеће године из Белиграда морали повући све јединице монархије. Још пре њих католичко и православно становништво стало је напуштати град, у страху од сурове и тешке одмазде коју је преостала „краљевска Србија" већ окусила. Многи имућни српски варошани добегли су до Новог Сада и Земуна. Бедеми и утврђења, осим оног унутрашњег - калемегданског, по мировном споразуму требало је да сруше исти они који су их градили, и тај тегобни посао завршен је у предвиђеном року. Када су Турци поново ушли у град, некадашње џамије који су за доба Карла VI постале цркве, опет су постале џамије.
     И Луна је опет царовала...



Komentari (180)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

NNN NNN 17:08 21.02.2009

Re: Obećanje


(Mislim da je snimak loš jer ga je RTS (RTB) čuvao na VHS-u )
jeremija92 jeremija92 08:24 21.02.2009

Stari Beograd&Novi Sad

Turcima ispadne za rukom 1739.g. te opet osvoje Beograd, ali pre nego će se Beograd predati, zanatlije i trgovci srpski pređu pod zaštitom carske vojske na ugarsko zemljište. Većina njih uputi se u Petrovaradinski šanac. Stariji pisci tvrde jednodušno, da su temelj podizanja Novog Sada udarili izbegli trgovci prilikom pada Beograda i to oni najbogatiji, koji su se za vreme cesareve vladavine u Beogradu najviše obogatili. Ti podigoše srpsku varoš kojoj je ime Novi Sad.
(Melhior Erdujhelji, Istorija Novog Sada, Izdalo Opštinstvo slobodne kraljevske varoši Novog Sada, 1894.g.)

Nadam se, Predraže, da će se s ovim složiti i gordanac.

PS: Ne moram ni da ističem da mi je drago da si na naslovnoj strani. Zahvaliti se treba uredništvu bloga što je povuklo taj dugo očekivani potez.

bauer. bauer. 08:29 21.02.2009

Re: Stari Beograd&Novi Sad

Zahvaliti se treba uredništvu bloga što je povuklo taj dugo očekivani potez.

Zahvaliti se treba ugnjetenima i potlačenima koji su podigli svoj glas i izazvali vibracije u uredništvu, koje su dovele do jedinog mogućeg ishoda, a da ne pukne blog ponovo...
jeremija92 jeremija92 08:37 21.02.2009

Re: Stari Beograd&Novi Sad

Slažem se, bile su to dobre vibracije.

Predrag Brajovic Predrag Brajovic 10:45 21.02.2009

Re: Stari Beograd&Novi Sad

jeremija92
Nadam se, Predraže, da će se s ovim složiti i gordanac.

Како ме је научио Душан Ј. Поповић, историчар и мој највећи ослонац за Белиград (по ономе што видим, био је он старовремски вредан и темељан историк), још се у неком лексикону из 1786. каже да су дођоши из Србије у Нови Сад та мера која га је уздигла "толеренцијом, становништвом и индустријом над осталима". То исто су Будимски Срби, доласком у Белиград још 1717, учинили за нашу престоницу. Али, морам овде ра мало разидеализујем ствари:

Дакле, зна се да су, непосредно пре ослобођења Београда 1717, многи будимски и сентандрејски Срби били спремни да у град уђу одмах по изгону Турака, понеки да би се вратили у куће из којих су у претходном рату били отерани, док други у намери да до што бољег стана и дућана дођу. Биров будимске српске општине Стојко Петровић у тим данима пише: „Да се зна како отидоше у Белиград што који да фатају дућане и куће. Прво отидоше доле у Белиград господар Никола Чукурханлија, господар Ненад абаџија, господар Илија Бошњак.“ Зна се, такође, да су се неки од Срба доцније дуги низ година спорили са београдском администрацијом како би опет ушли у посед свога некадашњег власништва.


gordanac gordanac 11:35 21.02.2009

Stari Beograd&Novi Sad

...i - Varadin (a "Varadinski rat" i "Karlovački mir" i da ne spominjem :))



samo klik na slik! :))
ima raznih zanimljviih stvari....
Predrag Brajovic Predrag Brajovic 11:50 21.02.2009

Re: Stari Beograd&Novi Sad

gordanac
samo klik na slik! :))

Напокон сам, Горданац, размео шта значи оно: ЕЛЕКТРОНСКА УПРАВА. ;-)

А што ми испод спомињеш Евгенија Савојског, ту тек има цела прича иза. Прво, за њега кажу да је био непоткупљив и частан човек, но није ми јасно како је, онда, допустио да Александар Виртембершки рђаво управља земљом коју је он освојио. Друго, он је био идеал за целу генерацију тадашњих племића и војсковођа, једном речју - постављао је стандарде, и у храбрости али и у јавном наступу: зоолошки врт гувернера Србије био је тек бледа копија Евгенијевог, много већег, и принципови двори требало је, као, да личе на Евегенијева Белведере. И Евгенијева склоност уметности и књизи била је славна.

А како нама допаде онај виретембершки вагабунд, враг би га знао...


skyspoter skyspoter 08:59 21.02.2009

prelep tekst

mnogo cinjenica koje nisam znala. hvala.
Jelica Greganović Jelica Greganović 10:29 21.02.2009

Dobrodošao!

Stigla sam do trećeg pasusa, prekinula pisanjem komentara, a sad odoh nazad da čitam. Sa uživanjem
Predrag Brajovic Predrag Brajovic 11:37 21.02.2009

Re: Dobrodošao!

Jelica Greganović
Stigla sam do trećeg pasusa, prekinula pisanjem komentara, a sad odoh nazad da čitam. Sa uživanjem

Држ' се, Јелице! Следећи ћу пут бити концизнији.
skyspoter
mnogo cinjenica koje nisam znala. hvala.

Расту деца, шта ћеш... И ја сам порастао, и нешто научио. ;-)

EDIT: Ја сам са Небоосматрачицом ишао у исти разред у школи, она је данас у Лондону, а ја не мрднух даље од Weissenburga... Плитак ми корен, али земља квалитетна, па некако трајем.
Jelica Greganović Jelica Greganović 11:58 21.02.2009

Re: Dobrodošao!

Nemoj da budeš koncizniji, jer onda ne bih mogla ovoliko da naučim o svom gradu.

svaka cast

vredelo je zuljati oci
Predrag Brajovic Predrag Brajovic 11:30 21.02.2009

Re: svaka cast

Ana WithAFamilyNameTooHardToPron
vredelo je zuljati oci

А, ето, унапред си ми критиковала због дугог поста ;-)
Krugolina Borup Krugolina Borup 11:15 21.02.2009

Čestitke za naslovnu!

I nadamo se obilju sličnih tekstova!
Predrag Brajovic Predrag Brajovic 11:32 21.02.2009

Re: Čestitke za naslovnu!

Krugolina Borup
I nadamo se obilju sličnih tekstova!

Хммм... онда ће опет морати неко да дође и поруши нам град ;-)
gordanac gordanac 11:23 21.02.2009

belvedere eugen :))

...osim za velikog vojskovođu, jednog od najbogatijih i najuticajnijih ljudi svog vremena, Eugen Savojski je važio i za velikog ljubitelja umetnosti, mecenu, kolekcionara i pokrovitelja svih vrsta umetnosti...
Jean Baptiste Rousseau je primio od njega finansijsku pomoć 1716 i jedno vreme je vodio računa o velikoj biblioteci koju je Eugen "pravio":
"It is hardly believable," wrote Rousseau, "that a man who carries on his shoulders the burden of almost all the affairs of Europe … should find as much time to read as though he had nothing else to do."



Prince Eugene of Savoy

Eugen Savojski

"Eugen Savojski je rođen u Parizu, 18. oktobra 1663. Studirao je matematiku i prirodne nauke, ali je želeo da postane vojnik. Njegov pokušaj da bude primljen u francusku armiju bio je neuspešan. Nežne građe, ružan, pogrbljen i niskog rasta, nije se uklapao u predstave o idealnoj lepoti francuskog kralja Luja XIV, pa za Eugena Mlađeg nije bilo mesta u francuskoj vojsci.
Tako mali princ, uvređen i ponižen, napušta rodnu Francusku i preporučuje se austrijskom caru Leopoldu. Usledila je munjevita vojna karijera. Sa trideset godina Eugen Savojski je postao Feldmaršal, u četrdesetoj godini predsednik Carskog ratnog saveta i jedan od najbogatijih ljudi Monarhije.
Zahvaljujući svojoj inteligenciji, sposobnosti i veštini, postaće veliki vojskovođa, državnik i političar, koji će izvršiti veliki uticaj na vođenje poslova u Austriji prve polovine 18. veka.Bio je učesnik i komandovao vojskom u austro-turskom ratu (1683 – 1699.), Falačkom ratu (1688 – 1697.), u ratu za špansko nasleđe (1701 – 1714) i austro-turskom ratu (1716 – 1718.)."

Eugen čokolada :))
"Doplovivši Dunavom, na čelu Habzburške vojske, Eugen Savojski, na svoje veliko iznenađenje, biva dočekan čokoladom od strane Šajkaških graničara. Ova beleška iz dnevnika njegovog ađutanta predstavlja prvi pisani trag o čokoladi na ovim prostorima."

Eugen Savojski je bio neženje i nije ostavio direktnih potomaka, ali - postoji i priča o jednoj ženi koja je bila u vezi sa njim:
"During the last 20 years of his life Eugene had a relationship with one woman, Eleonora Batthyány. Much of their acquaintance remains speculative – Eugene never mentions her in any of his surviving letters – but although they lived apart most foreign diplomats were convinced that Eleonora was his mistress. Eugene and Eleonora were, however, constant companions, meeting for dinner, receptions and card games almost every day till his death."

Jelica Greganović Jelica Greganović 11:47 21.02.2009

Re: belvedere eugen :))




myredneckself myredneckself 12:00 21.02.2009

Re: belvedere eugen :))


кад се средњи део замисли мањим, личе помало на шајкаче ове "хајдучке"капе, зар не ?
Edit:
тако им хајдучких бркова...што више гледам...да
Predrag Brajovic Predrag Brajovic 13:00 21.02.2009

Re: belvedere eugen :))

gordanac gordanac 16:06 21.02.2009

nomen est omen


The boy's name Eugene e(u)-ge-ne is pronounced yoo-JEEN. It is of Greek origin, and its meaning is "well-born, noble".
Eugene has 15 variant forms: Efigenio, Efigenios, Efigenius, Ephigenio, Ephigenios, Ifigenio, Ifigenios, Iphigenios, Iphigenius, Eugen, Eugenio, Eugenios, Eugenius, Evgeny and Gene
gordanac gordanac 16:43 21.02.2009

nomen est omen (2)

Βελιγραδι
"There is no place in the world with such a natural combination of oriental passion and European finesse. Having stood on the path of many conquests going both from the East and from the West, Belgrade has been repeatedly destroyed and rebuilt, and has not the continuity of style and the elegance of similar European big cities. On the other hand, it has abundant vitality, sense of humor, curiosity. That' s why you will never get bored in Belgrade!
Ancient sources provide the oldest known name for Belgrade - Singidunum. Seemingly, this is a compound word made of the name of the Dacian tribe called Singi and the Celtic word dunum witch means fortress, i.e. town. This interpretation indicates the existence of two ethnic roots and is based on the belief that the earlier inhabitants were Singis, and that the name of the settlement came about when the Celts migrated here and finally mixed with the indigenous population.
6000 years long history - and the first written documents date back to the 3rd century B.C.
The name of the settlement was preserved throughout the Roman rule. With the division of the Roman Empire in 395, Singidunum passed over to the Eastern Empire, i.e. Byzantium, and the name of the city gained a Greek sound: Singidunum became Singidon.
Favored by the weaknesses in the defense of the Byzantine border, Slavs started frequently crossing the Danube in the 6th century and gradually settled in the area. The stone built fortress rising above the rivers was dubbed Beli Grad (white city). The name Beograd is officially mentioned for the first time in an epistle dated April 16th 878. sent by Pope John VIII to prince Boris of Bulgaria.
Belgrade is mentioned in several Slavic manuscripts written between 11th and 15th century. The most relevant remarks are found in the St. Clement of Ohrid hagiography written at the end of 11th or at the beginning of 12th century. The manuscript reveals that in 886, Belgrade hosted two fugitives from Moravia - promoters of Slavic literacy: St. Cyril and St. Method.
Between the 16th and 19th century Belgrade is referred to with various names in different languages: Alba Graeca, Alba Bulgarica, Bello grado, Nandor Alba, Griechisch Weissenburg, Castelbianco... However, all these names are translations of the Slavic word Beograd.
The biggest and the most visible treasure Belgrade has are Belgraders!
No matter where in the world they live."


"If you read attentively the end credits of international hit films, you will find the name of at least one Belgrader temporarily working in Hollywood. No major global project, from the creation of state of the art software to top sport events takes place without the involvement of someone coming from Belgrade and working temporarily abroad. They are all temporarily away from their home town, because they know where one can live intensely and where they learned their trade and especially the style that lead them to success.
There's a special place that embodies the Serbian way of living, a place that is a combination of:
- main news source - were you can exchange all sort of (mis)information
- seat of a shadow government - where strategic state decisions are made on all issues
- a second home - a place you spend more time in than at home
- a second office - where most of the contracts are concluded
- a shadow national soccer team committee - everyone is a national team coach
That place is called "KAFANA"! (καφάνα)"


Jedan moj gari novosadski ume da kaže "ne znam nijedan drugi narod, niti ijednu drugu državu kojoj su njeni vladari vekovima određivali da im "glavni grad" bude - pogranični grad......naselje ili grad skoro pa na samoj granici sa "drugima", a kad pogledaš kako smo "pomerali i premeštali " svoje prestonice - mi kao da vekovima, svi, putujemo na sever zajedno sa svojim "prestonicama i glavnim gradovima"...".
mirelarado mirelarado 17:13 21.02.2009

Re: nomen est omen

Италијани и данас славе Евгенија Савојског, не само као великог војсковођу, војног стратега и реформатора (укинуо је куповање високих војних звања и чинова, на пример) већ и као изузетног државника и визионара уједињене Европе. У овој књизи га називају савојским Ахилом у служби Хабсбурга.


Некоме ће бити занимљив и податак да му се мајка, нећака кардинала Мазарена, звала Олимпија Манчини.

У прилог идеји о његовом "европејству" сведочи и чињеница да се потписивао мешавином италијанског, немачког и француског језика - Eugenio Von Savoy.


gordanac gordanac 17:30 21.02.2009

;)

Некоме ће бити занимљив и податак да му се мајка, нећака кардинала Мазарена, звала Олимпија Манчини.

У прилог идеји о његовом "европејству" сведочи и чињеница да се потписивао мешавином италијанског, немачког и француског језика - Eugenio Von Savoy.

..evropejac, iz mnogo dobrih razloga:
porodično stablo:

Predrag Brajovic Predrag Brajovic 19:18 21.02.2009

Re: nomen est omen

mirelarado
Италијани и данас славе Евгенија Савојског

Па њега и други присвајају, дом му је, уосталом, био Белведере. Не могу да одолим да не поставим барем једну слику његове унтрашњости:

Такође подсећам на историјску патину, која је урадила фејслифтинг Евгенијевог лика; он је, наиме, имао зечју усну, али ја се слабо сећам да сам срео његове портрете који ту његову црту барем не ублажују... (Додуше, ипак их има.)

Жао ми је што немамо прилику и да видимо како по белведерском језеру плове венецијанске гондоле, што је, ипак, привилеђија резервисана само за Евгенијеве савременике.

mirelarado

У прилог идеји о његовом "европејству" сведочи и чињеница да се потписивао мешавином италијанског, немачког и француског језика - Eugenio Von Savoy.

Хабсбуршка је монархија била мултинационална и пружала је свима прилику, али само до извесне границе. Споменуо сам да је "Његова јасност" принц Александар пребегао у католичанство зарад каријере. Исти је случај и са Евгенијем. Уосталом, многе стратешке одлуке те монархије доношене су у консултацији са папом или под његовим наговором.

И хабсбуршка држава и K. und K. царевина биле су претече данашње уједињене Европе.


Predrag Brajovic Predrag Brajovic 20:50 21.02.2009

Re: nomen est omen (2)

gordanac
The name Beograd is officially mentioned for the first time in an epistle dated April 16th 878.

Три сам писања имена Београд нашао у ондашњим документима, како их је транскрибовао Душан Ј. Поповић: Бјелград, Белград, Белиград. Сасвим је могућно да три различито записа истог имена не значе и његова три различита изговора. Начин записивања је увек ствар договора, а ако он није чврст, може бити да се догоди ово на шта ја сумњам, то јест да се та три различита изговора у пракси нису чула. (Дигресија: Срби живе у заблуди да у њиховом језику стварно постоји само тридесет гласова и тридесет графема/слова/ којим се они тачно записују. То није тачно. Ова следећа три Н – Ана-Анка-Анчица – јесу три различита гласа које, по конвенцији, бележи једна графема.)

И другу важну ствар сам хтео да ти напоменем: постоје различите теорије откуд нам у називу престонице придев бео. Мени следећа изгледа прилично убедљиво ( а за њу се слабо зна). Ствар је у томе што су се, још у словенској давнини, придеви бео и црн користили да означе стране света: север и југ. Стога БЕО-ГРАД означава неки град који је у односу на говорника северно од њега. (Треба се присетити које су територије првобитно држали стари Словени, и разумети да им је наш град био северно.) Отуда и Црна Гора. А Белорусију да и не спомињем...
Doctor Wu Doctor Wu 21:07 21.02.2009

Re: nomen est omen

Хабсбуршка је монархија била мултинационална и пружала је свима прилику, али само до извесне границе.

Nešto kao Reiffeisen banka, samo sa carem i vojskom.
gordanac gordanac 21:12 21.02.2009

Re: nomen est omen (2)

(Дигресија: Срби живе у заблуди да у њиховом језику стварно постоји само тридесет гласова и тридесет графема/слова/ којим се они тачно записују. То није тачно. Ова следећа три Н – Ана-Анка-Анчица – јесу три различита гласа које, по конвенцији, бележи једна графема.)

:))))
E, otkad ja to pričam i - na zid nailazim! :))
Hvala ti, Predrag Brajović, onoliko!
...moglo bi takvih primera za skoro svako slovo i vrste glasova koje se tim jednim slovom zapisuju, a kad god sam znalce zapitkivala ima li kakvih istraživanja o tome i "šta kaže teorija", uglavnom su mi odgovarali da je to "nakaradno poimanje odnosa slova i glasa". Jes`, paz` da nije.

A poreklo imena, tako kako si ga opisao (inače se slažem, toponimi i ojkonimi širom Evro-Azije su dokaz tome) otvara jednu drugu temu - o Slovenima, ukupno, o njihovim "seobama, dolascima, odlascima, staništima, običajima i istoriji" u kojima (tako ja mislim) ima neobično puno nelogičnih, nedokazivih (ili vrlo teško dokazivih) tvrdnji i teza koje kao da su "sveodreda" nekako naknadno "upisivane" u matrice istorijskih događaja.....ali to je sasvim druga tema.
Msleeeeeeeem - Beligrad ne bi trebalo da im (Slovenima Vrlo Starim, ako su došli kad se kaže da su došli) bude sever, неспа? :))
marco_de.manccini marco_de.manccini 21:25 21.02.2009

Re: nomen est omen (2)

Ствар је у томе што су се, још у словенској давнини, придеви бео и црн користили да означе стране света: север и југ. Стога БЕО-ГРАД означава неки град који је у односу на говорника северно од њега. (Треба се присетити које су територије првобитно држали стари Словени, и разумети да им је наш град био северно.) Отуда и Црна Гора. А Белорусију да и не спомињем...


Интересантно размишљање!

Бели Дрим је северније од Црног Дрима. Бело Море је на северу у односу на Русију а Црно је на југу. Није доказ наравно, али занимљиво је свакако, поготову кад постоје и бела и црна верзија нечега.
Predrag Brajovic Predrag Brajovic 21:28 21.02.2009

Re: nomen est omen (2)

gordanac
Msleeeeeeeem - Beligrad ne bi trebalo da im (Slovenima Vrlo Starim, ako su došli kad se kaže da su došli) bude sever, неспа? :))

Жао ми је, улажем амандман:
ŠTA je to do cega ste došli, a što do sada nije bilo poznato?
- Knjiga je podeljena u tri velika poglavlja shodno geografskom prostoru na koje su se Sloveni doselili: Peloponez, zatim Makedonija, Tesalija, Epir i Helada kao druga celina i treci deo obuhvata Slovene dalmatinske obale i središnjeg dela Balkanskog poluostrva[/url]


Са аутором ових речи треба подробније поразговарати и на тему црн-бео:југ-север.
gordanac gordanac 21:40 21.02.2009

:))

Жао ми је, улажем амандман:

:))))))))))))))
ne usvaja se
Са аутором ових речи треба подробније поразговарати на тему црн-бео.

ma, imam ja autora koji je sasvim pouzdan i nepristrasan :))
evo ga:
Haplogroup R1a (Y-DNA)
marco_de.manccini marco_de.manccini 23:23 21.02.2009

Re: nomen est omen

Некоме ће бити занимљив и податак да му се мајка, нећака кардинала Мазарена, звала Олимпија Манчини.

А ја стално трубим да долазим из угледне породице, а нико неће да ме слуша. Кажу "ћути бре ти, иди читај тамо неке новине, док ми одрасли, мудри, и озбиљни не средимо ствари".
pape92 pape92 02:09 22.02.2009

boje su u nama

Ствар је у томе што су се, још у словенској давнини, придеви бео и црн користили да означе стране света: север и југ. Стога БЕО-ГРАД означава неки град који је у односу на говорника северно од њега. (Треба се присетити које су територије првобитно држали стари Словени, и разумети да им је наш град био северно.) Отуда и Црна Гора. А Белорусију да и не спомињем...


Zanimljivo je i uverljivo sledeće objašnjenje za naziv Crna Gora. On potiče od reči "čar" što u jezicima starih Slovena znači i magičan i označava plodnu zenlju, što korenima seže u početke zemljoradnje. Iz ovog korena (magičan) su ime dobili Crnojevići iz Zete, a cela je zemlja nazvana zapravo Magična - Crna - Gora.

Boje jesu označavaje strane sveta, ne samo u slovenskoj kulturi, ali belo, crveno i crno redom istok, jug i sever. Štos je u tome što Bela Rusija nije bija tamo gde je sada Belorusija, tamo je u ta davna vremena bila tzv Crna Rusija (oko Njemena), a Bela Rusija se prostirala oko gornjeg toka Dnjepra. Malo je lakše sa Grcima, bliži su: oni su Egejsko more označavali i kao Belo, a Crveno i Crno su dan danas ostali tog imena.

Vrlo je moguće, čak najverovatnije, da je Beograd dobio ime na ovaj način. Tako je naprimer car Konstantin VII balkanske Srbe nazivao Belim Srbima, što bi teorijski trebalo da znači da su postojali i Crveni i Crni kojima su Beli bili istočano. Što se tiče Hrvata, poznata je tzv Bela Hrvatska (Croatia Alba) i Crvena Hrvatska (Croatia Rubea)...
Unfuckable Unfuckable 02:19 22.02.2009

Re: boje su u nama

pajz sad ovo
mnogima je baš njihova zemlja - magična
tako je i meni
osvedočenom epicentrašu (kako se ovo bolje kaže, Brajoviću ?) koji nije "išao u Grad" nego
"izlazio napolje"
ipak....ipak
dogodilo da nekako skapira da je NBG - magičan

Predrag Brajovic Predrag Brajovic 02:20 22.02.2009

Re: boje su u nama

Жао ми је, давно сам са историчарем на кога се позивам водио расправу (у ствари, он ме је упућивао) о различитим детаљима уврежено погрешних тумачења и претпоставки, тако да сам штошта заборавио. Он би, свакако боље од мене, бранио такве тезе, која ја, могућно, погрешно износим. За џез, опет, нисам стручњак, па само одслушам вечерњи реситал и ћутим, знајући да ће се наћи довољно њих који знају шта да кажу ;-)

EDIT: Ирена Шпадијер, стручњак за српску средњовековну књижевност, и Андреј Бојаџијев, бугарски медијевиста и лингвиста, покренули су, барем колико ја знам, ову идеју о именовању различитигх топонима на основу словенских повезивања боја и страна света.
Unfuckable Unfuckable 02:38 22.02.2009

Re: boje su u nama

За џез, опет, нисам стручњак, па само одслушам вечерњи репертоар и ћутим,

dok patnje nema
dobro je

pape92 pape92 03:18 22.02.2009

Re: boje su u nama

о различитим детаљима уврежено погрешних тумачења и претпоставки


Ovo za Crnu Goru je ipak u domenu pretpostavke, ali autor knjige koju sam pročitao je čak ne dovodi u pitanje. Odnosno nije pretpostavka nego je fakat da crn i magičan (začaran) imaju isto značenje. I da su Crnojevići nazvani takvim jer su sebi voleli da daju, i da se misli da imaju, takve moći. Odatle do zaključka o imenu Crna Gora nije daleko, ali uvek ostaje i značenje crn, taman, ili pomenuto u vezi strane sveta (severne). Čarobna zemlja, da, ...ehm.

A za strane sveta sam siguran, imam knjigu u rukama, primeri koji sam dao potvrdjuju koja je strana koja boja. Svejedno je Beograd mogao da dobije ime na taj način, kao grad koji se nalazi istočno od ljudi koji su ga nazivali.

Tako da ove majušne ispravke ne remete osećaj: "sit back and enjoy" kada sam čitao tekst.
Predrag Brajovic Predrag Brajovic 10:56 22.02.2009

Re: boje su u nama

pape92
Tako da ove majušne ispravke ne remete osećaj: "sit back and enjoy" kada sam čitao tekst.

Све су исправке у интересу текста, барем у нормалном свету :))
vladimir petrovic vladimir petrovic 11:18 22.02.2009

Re: nomen est omen (2)

Predrag Brajović
...Дигресија: Срби живе у заблуди да у њиховом језику стварно постоји само тридесет гласова и тридесет графема/слова/ којим се они тачно записују. То није тачно. Ова следећа три Н – Ана-Анка-Анчица – јесу три различита гласа које, по конвенцији, бележи једна графема


Ovo je za mene zanimljivo saznanje. Ja, koji sam daleko manje «jezički muzikalan», do sada sam osećao TO samo kod – samoglasnika (dugački i kratki). Recimo 'u' u reči «ruka» nije isto što i 'u' u reči «kuka», ili 'o' u reči «nož» nije 'o' u reči «Bog», 'e' u reči «med» nije isto što i 'e' u reči «pet», itd. U nekim stranim jezicima imamo stavljanje akcenata (španski: botón, funámbulo) ili udvajanje samoglasnika (finski: tavataan taas). Ipak, kada se malo bolje razmisli, možda i nije potrebno posebno obeležavanje, jer bi to značilo stavljanje nekakvih dijakritika ili akcenata, ili udvajanje samoglasnika, što komplikuje stvar. Uostalom, nema idealno rešenog pravopisa ni u jednom jeziku.

Nota bene: Ovo udvajanje samoglasnika u finskom jeziku sam primetio kada koristim finski sajt Kirjasto za informacije o piscima sveta; smatram da je to jedan od najboljih sajtova te vrste, na engleskom jeziku (www.kirjasto.sci.fi).
dunja73 dunja73 16:28 22.02.2009

Re: nomen est omen (2)

Msleeeeeeeem - Beligrad ne bi trebalo da im (Slovenima Vrlo Starim, ako su došli kad se kaže da su došli) bude sever, неспа? :))

dunja73 dunja73 17:03 22.02.2009

Re: nomen est omen (2)

Princ Ojgen


Source: Rijksmuseum Amsterdam [1]
Author: Jacob van Schuppen (1670 - 1751)
Predrag Brajovic Predrag Brajovic 23:11 22.02.2009

Re: nomen est omen (2)

dunja73
Princ Ojgen

Да, овако би изгледала правилна транскрипција са немачког. Ипак, код нас је уобичајено Евгеније Савојски, мада сам сретао и Еуген, а најлепше је оно старовремско Јевђеније.
jasnaz jasnaz 13:43 21.02.2009

zaspisi


- Istorija je, zapravo, naša vlastita konfuzija, samo ciklično raspoređena.

- Balkan je dao tri velike civilizacije – jelinsku, romejsku i tursku – dok su ostali delovi globusa jedva po jednu dosad namakli.



Zlatno runo – IV knjiga


Predrag Brajovic Predrag Brajovic 14:05 21.02.2009

Одмор од Историје: „историја“ у стиховима

jasnaz
- Istorija je, zapravo, naša vlastita konfuzija, samo ciklično raspoređena.


Понекад стихови умесније сведоче о неком добу него несавитљиве историјске чињенице. Већ једном споменута песма Историја београдска, која је најкасније могла настати 1763. године а сигурно после пада српске престонице, упечатљиво је забележила део њене живости и атмосфере. Њен непознати аутор, вероватно неко приучен занату стихотворенија, што значи појединац из грађанских, поезији наклоњених кругова, до танчина је ухватио дух Белиграда. Он се у песми „сећа“ несталих градских „ура“ и звука стражарских бубњева, великих топова и цркава од злата, омаланих – и споља и изнутра – принципових дворова, многобројних дућана, прозора и башти, пред којима пролази господа и госпе у „хинтовима“ (кочијама). Фратри, каноници, редовници, „бубњи“, „свирале“, „танци и весеље“ – за свим тим, на крају песме, жали анонимни аутор, проклињући Немце и „солдате“ што су престоницу издали Турцима: „О, небози, Немци и солдати, / Како ћете мене прегорети (прежалити – П.Б.) / <…> За мном ћете вовек жаловати, / Мучно ће вам бити послушати, / Где се Турци Белиградом диче, / И у њему турски (х)оџа виче.“ Романтично стављајући Немцима на савест белиградски пораз, овај је српски песник већ био закорачио у колоплет историје која ће припадати и његовим потомцима.

Ништа мање занимљива није ни песма Гаће Митре Даскалове, свакако старија од првоспоменуте, јер су личности које се у њој препознају из тридесетих година XVIII века. Она прича о украденим гаћама Митре Даскалове (даскал значи учитељ), на којима су извезени ликови „рудничких кнезова“ Саве Лагарије, Живка од Страгара, Витковић Јефта и брата му Стефа(на), док им вино служи „ћелави Милутин“. Махом све ове личности спомињу се у различитим пописима и документима оног доба, па је вероватно да су и оне које „права историја“ не спомиње (рецимо Митра Даскалова) стварно тада живеле. Наравно, заплет из стихова није тешко наслутити, и биће да је понеко од ових „рудничких кнезова“ имао прилике да из превелике близине проучи „шарене гаће“ из песме. Првоооптужени је Сава Лагарија, јер управо његова жена, „Савиница млада“, проналази гаће, и по мужу их, чији је лик на туру навезен, шаље назад власници. Изгледа да је тих година у рудничком крају била пукла прељубничка брука, за коју je неко осетио потребу да је метне у стихове.

У сличноме тону је и следећа поетска играрија, насловљена Ћел-Никола и Бела Рада. У песми је ћел-Никола онај који Раду Миријевку затиче на делу док му поткрада баштину, руком је зграбивши прво за белу ногу а потом за бело бедро. У галантном стихованом дијалогу, њих двоје – Рада и Никола – предано заједнички утврђују који је то део женског тела ћел-момак руком дохватио, а када у трећем по реду одгонетању усагласе се да је сада реч о „пуклој дињи“, време је да пристојнији писци (и читаоци) застану с коментарисањем даљњих догађања.

Углавном, све три наведене песме везује иста лака музика кадрила провода и телесне љубави, што је нашој поезији дотад било далека и готово забрањена тема. Оне су, пак, настале на тлу царске Србије, или барем при сећању на њу, и с њима, на прескок, почиње галантно доба српске грађанске лирике. А оно се достојно и завршава са „белом ноном“, коју је младалачки и путено весело четрдесетих година XIX века опевао Бранко Радичевић.

jasnaz jasnaz 16:37 21.02.2009

Re: putovanje do Branka:

...........Umilno na me gledaše svetlina
Bezmerni koju slaše zvezda broj..................


: Tuga i opomena :


__________hvala za osvetljenje na stihove!
Doctor Wu Doctor Wu 15:39 21.02.2009

Alal vera, pročitah u dahu.

Znači, ukratko, pijane Švabe razbile i etnički očistili Turke, raširile u narodu diškreciju, otpatile svoje postavljenje u balkansku vukojebinu i 20 godina kasnije pukle od Turaka.

Ledepe će spomenik da ti digne za granice Srbije 1718.-1739.

Bravo, preporuka. Poslednji put kad sam po stilu nešto slično čitao mislim da je naslov počinjao sa Sentimentalna povest...
Predrag Brajovic Predrag Brajovic 18:23 21.02.2009

Re: Alal vera, pročitah u dahu.

Далеко сам ти ја од актуелне политике, Докторе, а далеко и од споменика ;-)
njanja_de.manccini njanja_de.manccini 15:42 21.02.2009

divno

prelepo napisano. što mi nisi reko da ćeš da pišeš o beligradu da se ne mučim da čitam knjigu Belgrade : a cultural history by David A Norris. 2009 izdanje mi palo u ruke pre nedelju dana. 280 strana bre Predraže nije malo!

znači ne sme čovek da se lati posla majku mu! eto ja sam tako propustila veliki trenutak na blogu! Predraže sve najbolje ti želim a tvojim čitaocima još ovakvih tekstova.
Kazezoze Kazezoze 15:56 21.02.2009

odlichno!

odavno nisam na b92 prochitao tako dobar tekst (josh od zadnjeg avramovog bloga), ako ne rachunam jelichine vragolije i jasninu poetsku dushu. svakako ulazish u red onih koje cu sa zadovoljstvom chitati.
reanimator reanimator 17:21 21.02.2009

Re: odlichno!

Kazezoze
odavno nisam na b92 prochitao tako dobar tekst (josh od zadnjeg avramovog bloga), ako ne rachunam jelichine vragolije i jasninu poetsku dushu. svakako ulazish u red onih koje cu sa zadovoljstvom chitati.

Ko? Njanja? Ja je odavno čitam sa zadovoljstvom :)
Kazezoze Kazezoze 17:33 21.02.2009

Re: odlichno!

caR
Ko? Njanja?

pa nije valjda doktor wu, svashta :)
Predrag Brajovic Predrag Brajovic 18:42 21.02.2009

Re: odlichno!

Као некада колективно Председништво, ја вам се – Њањо и Казе – колективно и захваљујем на лепим речима.

А видим и да је Ре, иако је обећао да ће опет свратити тек у уторак, кад прочита текст, и сада ту са нама. ;-)

Него, ова тема о којој сам писао има већ сама по себи један површински и прирођен шарм. Рецимо, довољно је само да се присетимо да је један од славних војника, вагабунда, мародера и бонвивана оног доба, барон Фрањо Тренк (правим именом Franz von der Trenck, син покатоличеног Пруса рођен у Италији), такође једно време боравио у Белиграду. Као веома млад он је био на служби заставника у пуку извесног Палфија, када је, картајући се с неким грофом цивилом, добио неколико стотина форинти. Гроф, оставши дужан, убрзо је по граду почео говорити да је Тренка исплатио, што је била лаж која га је при једном сусрету с њим стајала добијеног шамара и потегнутог мача. У историји упамћен као несамилосан и прек борац, живописни барон био је такав још у Београду, са својих седамнаестак година, а да је у њему ипак било нечег више од том добу привлачног кабадахије, говори и тестамент којим је Маријенбургу, граду којег су сравниле његове јединице, као искупљење оставио 30.000 гулдена.

Белиград је, онда, у себи чувао и гостио доста оваквих пустолова, а још кад се на њима ухвати историјска патина, ето примамљиве приче...
ivana23 ivana23 18:52 21.02.2009

Re: odlichno!

Predrag Brajovic
а још кад се на њима ухвати историјска патина, ето примамљиве приче...

marco_de.manccini marco_de.manccini 23:11 21.02.2009

Re: divno

А у тој књизи што Њања помену (David A. Noris, Belgrade) каже да треба обратити пажњу на кућу у Цара Душана број 10. Да је то кућа тачно из тог доба (осим додатог спрата и неких промена фасаде из 19. века) и да је пример Хабсбуршког барока.
ivana23 ivana23 23:15 21.02.2009

Re: divno

marco_de.manccini
А у тој књизи што Њања помену (David A. Noris, Belgrade) каже да треба обратити пажњу на кућу у Цара Душана број 10. Да је то кућа тачно из тог доба (осим додатог спрата и неких промена фасаде из 19. века) и да је пример Хабсбуршког барока.



Najstarija kuća u Beogradu se nalazi u ulici Cara Dušana broj 10. Gradnja najstarije sačuvane zgrade u Beogradu počela je 1724. i završila se 1727. godine u baroknom stilu, za vreme austrijske vladavine Beogradom (1718—1739, graditelj je bio Švajcarac Nikola Doksat de Morez (inženjer i pukovnik austrijske vojske), koji je imao zadatak da obnovi i ojača Kalemegdansko utvrđenje po naređenju princa Virtenberkškog. Graditelj Nikola Doksat de Morez je tragično nastradao podno zidina Kalemegdana, pošto je optužen za izdaju i streljan od strane austrijskih carskih vlasti. U zapisima hroničara je zapisano da je njegovo pogubljenje imalo za nameru da se prikrije tačna lokacija tajnih prolaza koji su vodili u tvrđavu i iz nje.

LINK
Predrag Brajovic Predrag Brajovic 23:17 21.02.2009

Re: divno

Неко од нас двојице греши ;-)

EDIT:
Ја.
crossover crossover 23:28 21.02.2009

Re: divno

marco_de.manccini
А у тој књизи што Њања помену (David A. Noris, Belgrade) каже да треба обратити пажњу на кућу у Цара Душана број 10. Да је то кућа тачно из тог доба (осим додатог спрата и неких промена фасаде из 19. века) и да је пример Хабсбуршког барока.

Грачаничка 10
marco_de.manccini marco_de.manccini 23:30 21.02.2009

Re: divno

Можда је ова кућа у Грачаничкој од оног другог доба (око 1790) кад су се Аустријци и Турци опет мало играли на-ти-дај-ми са Београдом.
Predrag Brajovic Predrag Brajovic 23:35 21.02.2009

Re: divno

Ма ја крив, побркао сам две адресе... А на њима су наше најстарије куће у Београду.
marco_de.manccini marco_de.manccini 23:54 21.02.2009

Re: divno

Хвала за линк Ивана (4 минута, неверовато, као и увек).
ivana23 ivana23 00:08 22.02.2009

Re: divno

marco_de.manccini
Хвала за линк Ивана (4 минута, неверовато, као и увек).

Predrag Brajovic Predrag Brajovic 17:39 22.02.2009

Re: divno

Хвала за линк Ивана (4 минута, неверовато, као и увек).

Нестварно, заиста.

Мислим да је време за допинг контролу ?
ivana23 ivana23 16:05 21.02.2009

Konacno!

Cestitam Predraze. I na tekstu i na VIP-u (videla sam pre nekoliko dana, u listi clanova pored tvog imena je vec stajalo VIP).


Edit: Naknadno sam shvatila da mozda ne prepoznaju svi ovaj objekat:
Kapija Karla VI
Monumentalna donjogradska kapija je jedan od retkih sacuvanih objekata iz doba austrijske vladavine u prvoj polovini XVIII veka. Podignuta je kao trijumfalna kapija (slavoluk) 1736. godine u cast vojnih pobeda austrijskog cara Karla VI. Pronadjena je i kamena ploca sa natpisom na latinskom koji nam daje podatke o godini izgradnje i nameni. Ovaj sjajan primer barokne arhitekture, "velicanstveno delo" po misljenju samih graditelja, cesto se pogresno naziva "Kapija Eugena Savojskog".
Predrag Brajovic Predrag Brajovic 18:50 21.02.2009

Re: Konacno!

Лепа је ова слика Капије Карла VI. Њу нам је сачувао онај мировни споразум по којем и Турцима било стало да тврђаву задобију неоштећену, насупрот њиховој жељи да се сруше спољни градске бедеми. (У том послу неке градске капије су претекле, и дуго усамљено стајале, без зидина што их повезују.) Наиме, и Турцима је требала касарна и војно утврђење, што Калемегдан јесте. Стога сам ја с њим помало у свађи: касарне су касарне, па чак и кад су монументалне...
gordanac gordanac 19:20 21.02.2009

fotografsko...

..putovanje kroz Beligrad, XIX i poćetak XX veka...preporučujem link, ima stvarno sjajnih fotografija (uključujući retke snimke turske opsade ili zgradu koja je povezivala dva dvora i - naravno mnogo drugih mesta koja više ne postoje...
Историјска галерија Београда
crossover crossover 21:36 21.02.2009

Под сенком крила

Једном ми је један мој добар пријатељ, док сам пребирао по књигама из његове библиотеке, причао о Београду под хабсбуршком окупацијом, Еугену Савојском, необичној историји тумача српског језика Јохана, животу и судбини београђана у осамнаестом веку. Слушао сам га расејано листајући неку књигу, мислећи: „Чим попијемо ово пиће друже мој, одосмо у Град и у женском друштву заборавићеш одмах све ове твоје бајке и баладе”.

Прочитах овај твој одличан текст на исту тему и сетих се његове тадашње приче која ми је сада још дража и важнија. Препорука и честитке Предраже Брајовићу!

Nota bene: И даље уредно враћам позајмљене књиге.
Predrag Brajovic Predrag Brajovic 21:48 21.02.2009

Re: Под сенком крила

crossover
„Чим попијемо ово пиће, друже мој, одосмо у Град и у женском друштву заборавићеш одмах све ове твоје бајке и баладе”.

За баладе не знам, ја сам више некако епски човек ;-)

А кад смо код жена у Белиграду, оне су се тада удавале већ са 15 година. Већ са 35-40 често су сматране старицама, тако да су нека Соја (32) и Стојка (40) у једном попису убележене као „бабе“. У браку се сасвим уобичајеним сматрало да разлика у доби између старијег мужа и жене буде од 5 до 20 година, како је и било у чак три четвртине забележених бракова. Ови градски бракови и породице увелико су се разликовали од у тадашњој Србији уврежених сељачких задружних породица, а крути ред и хијерархија бивали су нарушени науштрб занатског умећа, угледа и богатства, понекад и промућурности. Дешавало се да на челу породице каткад буде син или жена, рецимо мајка или баба, што је било потврда новоуспостављене грађанске еманципације и напуштања дуговеких традиција. Чак је и број деце у тадашњим породицама био изненађујуће мали, мање од двоје по браку. У складу је с тим и податак да једно домаћинство просечно имало између 6 и 7 душа, у које се убрајала и послуга и трговачки и занатлијски помоћници.

Толико о женама и породици ;-)

Још само да ти и ја као Милена и Драган у оној реклами...
radojicic92 radojicic92 08:30 22.02.2009

...

habzburger zoldaten betrunken
isterali turken
zerben esen gurken
itd

zapalo mi za oko Predraze da ako je Beligrad imao 15000 stanovnika, a 200 kafana, bez ovih protuva sa buradima, to maltene ispadne kafance po familiji, ako familjja broji 75 usta
a vidi danas sta uradise, od kafance poljance, sto rece Katica

hvala puno za tekst
sa uzivanjem citao

Predrag Brajovic Predrag Brajovic 11:06 22.02.2009

Re: ...

radojicic92
zapalo mi za oko Predraze da ako je Beligrad imao 15000 stanovnika, a 200 kafana, bez ovih protuva sa buradima, to maltene ispadne kafance po familiji, ako familjja broji 75 usta

Био сам помислио да ми се покварио калкулатор на ПиСи-ју када сам дошао до исте нумере, рачунајући нешто што се напамет рачуна (како 75! мислио сам, мора да је 750). А све нешто верујем да је то било због милитарног карактера града ;-)
marco_de.manccini marco_de.manccini 16:21 22.02.2009

Re: ...

ма какав милилитарни карактер, мора да си хтео рећи хектолитарни.
Predrag Brajovic Predrag Brajovic 17:37 22.02.2009

Re: ...

marco_de.manccini
ма какав милилитарни карактер, мора да си хтео рећи хектолитарни.

У праву си.

Сигурно је због тога, вероватно за преамбицозне госте, у митрополитовој кући грађено чак два нужника у исти мах, и то један на спрату, крај домаћинових одаја, како не би требало у невреме и по хладноћи силазити доле. Волео бих да се цењено читатељство присети о којим је годинама реч а да има и на уму како је и данас у српском језику жива једна мотка за коју знамо, јелте, чему служи.

А опет у исто време, забележено је како су домаћини у Хасан-пашиној (Смедеревској) Паланци протерали старицу Миољку, мајку тамошњег свештеника Петра Нинковића, у вери да је она вештица. Она се на то потужила митрополиту Вићентију Јовановићу, који се код обор-кнеза Станише Марковића Млатишуме, под чијом је командом била и Паланка, заложио да умири народ а Миољку врати кући, што се и десило.

Неких осамдесетак година касније, у селу Жабарима, на Карађорђеву заповест Пауну Станојевић су као вештицу пекли на ражњу између две ватре, а кад није хтела признати (шта ли треба да се призна у таквим тренуцима, и што није признала?), онда се на њу згрнули оба велика огња и тако је убили.

Лепо кажу историје: хектолитри гасе ватру у нама...

ЕДИТ: Видим да се моје грипозно стање пренело и на овај коментар, па и он има конфузну врућицу. Оно што сам хтео да кажем прилично је једноставно, а није речено: српска је историја у строжој (и помало романтично озлојеђеној) перспективи некакав растрзани след корака напред и назад, који се усудно и несрећно смењују не дајући прилику да се неки историјски процес до краја и како треба одигра: ка Европи–од Европе, ка демократији–од демократије, ка држави–од државе, ка модерном–од модерног... И то траје, као глуви разговор у оној песми која почиње речима: На широком царском друму...
mirelarado mirelarado 18:08 22.02.2009

Мали приговор, или скретање пажње



Чини ми се да је коментар Одмор од историје, "историја" у стиховима могао да се нађе и у главном тексту. Како овај духовити поетски излет не би прошао незапажено, слободна сам да читаоцима укажем на њега. Завређује пажњу.
nsarski nsarski 00:03 23.02.2009

Evo tebi preporuka,

posle cu da se ozbiljnije posvetim.
Samo udri. Iz svih orudja.
Predrag Brajovic Predrag Brajovic 00:50 23.02.2009

Re: Evo tebi preporuka,

Већ сам се забринуо да ти неке остриге нису дошле главе ;-)
Unfuckable Unfuckable 06:45 23.02.2009

Re: Evo tebi preporuka,

ostrige....čuj

kad smo već kod bića koja žive u vodi
u to doba koje opisuješ, a i kasnije
vaskoliki alas koji se muvao oko onih pontona, tj malo niže - ka Dunavu
mogao je da računa na ulov jesetre i morune, koje su iz Crnog mora migrirale uzvodno u vreme mresta
pa ti vidi...
Predrag Brajovic Predrag Brajovic 10:06 23.02.2009

Re: Evo tebi preporuka,

Unfuckable
vaskoliki alas koji se muvao oko onih pontona, tj malo niže - ka Dunavu
mogao je da računa na ulov jesetre i morune, koje su iz Crnog mora migrirale uzvodno u vreme mresta

А биле су и на београдској понуди рибе оног доба.

Сећам се и да је било суве јесетре, а за моруну – осушену – не знам.
Unfuckable Unfuckable 12:13 23.02.2009

Re: Evo tebi preporuka,

moruna je dugo bila bingo za svakog alasa

Моруна је распрострањена у Каспијском, Азовском, Јадранском и Црном мору, као и у великим рекама које се у њих уливају. У Дунав је некада из Црног мора залазила и до Беча. Изградњом бране "Ђердап II" њен миграциони пут је скраћен на 863 км речног тока Дунава.

112358oo 112358oo 13:27 23.02.2009

***

hvala predraže, jako lep tekst...

toliko si mnogo rekao da si ostavio malo prostora za još nešto dodati...:)
Predrag Brajovic Predrag Brajovic 13:59 23.02.2009

Re: ***

Служимо народу! Фибоначи, као и ти, уосталом, својим блог-упутницама на мање видљиве ауторе.
112358oo 112358oo 14:50 23.02.2009

Re: ***

eh, umalo da zaboravim... čestitam na VIP izboru!

tebi blog-uputnice više neće trebati...:) mada, da ne grešim dušu, ti si se za svoje izborio i bez uputnica...:))

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana