Izložba grafika Milana Ristića, pod uslovom da sam to isprav

Izložba grafika Milana Ristića, pod uslovom da sam to ispravno sročio, je najbolja izložba koju sam ja za svih svojih 26. godina video. Mesto gde se prožima simbolika i stvarnost, gde se evociraju uspomene iz mog, a i umetnikovog detinjstva, BMX, i po rečima kustosa muzeja, situacija kojoj se tada prisustvuje je potpuno savladana grafička tehnika, naravno opet pod uslovom da sam i ovo ispavno sročio.

I dalje mi je u glavi situacija, ne delo, već situacija u Hodniku. Odgledao sam je iz hiljadu uglova, posamtrao iz blizine ili daljine i gotovo da sam siguran da je uopšte nisam shatio. Za sebe zadržavam svoje pravo, ali hodik u smislu prostorije od ulaznih vrata do sobe, dnevne ili već koje, isti je kao hodnik u glavi koji vas vodi od svetlosti do najstrašnijih pojmova koje možete smisliti. I te pojmove Milan, po proverenom Homerovom receptu ne prikazuje, oni ostaju beli. Ne crni, beli. Kao svetlost. Rušeći simboliku a istovremeno je i stvarajući, pitanje je da li je to nova simbolika ili opet nečija, stvorena i stara. Pitanje je da li se može nešto označiti kao novo sada i danas. Pitanje je da li postoji napredak kao kategorija, kao nešto o čemu svi mi mislimo i sanjamo i maštamo pa čak i merimo po ko zna kojim i čijim kriterijumima.

Uvek mi je u ovim situacijama u glavi predavanje prof. koja je uvek govorila da je ljudska istorija pad. Ne uspon nego pad. Ostaje ipak otvoreno pitanje na osnovu kojih kriterijuma nešto označavate kao uspon odnosno kao pad. Da li antičko društvo vi možete doživeti kao izmišljeno-savršeno-utopijsklu pojavu o kojoj i danas sanjamo. S tim u vezi interesantan je još jedna prof. rečenica. Ona kaže da je postmoderna, kada je srušila sve što je mogla srušiti, izvršila povratak na modernu. Ako se nešto i zasniva na rušenju logično je da se nekad mora vrati nazad. Doduše gazda Jezda me po tom pitanju demantuje, ali shvatimo ga kao izuzetak koji potvrđuje pravilo. Dafina je tu jel' da? Pitanje koje ja ovde postavljam je da li je ljudsko društvo slično kao postmoderna? Da li ljudsko društvo ruši sve pred sobom?

Teško da bi se u modernom svetu, u trenutku u kojem je školovanje svakom dostupno, pa čak i gle ironije preporučljivo, vi možete govoriti o nekakvom padu. Društveni napredak je u tehničkom smislu očigledan. Ne spadam u grupu onih koji žive da kritikuju da će celim svetom vladati roboti ili moji klonovi i da je pitanje da li će Brus V, Vil S. ili neki treći lik spasti svet. Ne, naprotiv. Tehnički napredak je očigledan i treba ga poštovati. To da li će za 200 ili 20 godina vladati roboti, moram da priznam da me u ovom trenutku baš briga. Ali nešto je drugo ovde problem. Da li su i druge kategorije doživele napredak, kao tehnika? Verovatno jesu. Moral je interesantan. Za mene je moralno sve ono što ja hoću a što drugog ne ugrožava. Uslov je da budete dovoljno zreli, ili ako hoćete stari da hoćete. Mada se to ograničenjima od 18 ili 22 god. lako rešava. Dakle stvar rešena. Ako dva tipa i dve ribe napune 22 i reše da dožive orgiju u kojoj će svako da... ovaj svakog, erotske igračke su naravno dozvoljene i preporučljive, što se mene tiče srećno vam bilo (čitaj zovite me!). To je vreovatno napredak u odosu na period od pre 100 god. Jel? Ne znam. Nisam siguran da li to mogu da označim kao napredak, da li je napredak to što je danas dozvoljeno (ili bi trebalo da bude, ipak u Srbiji nije) da se dva muškarca ili dve žene ljube po ulici, ili ljude, a i mene, jednostavno baš briga za sve to. Da li sam ja napredovao ili digo ruke, odnosno da li mi je nekad bilo dozvoljeno da te iste ruke sputim, jel' te prethodno sam ih digo. Ruke, ne noge. S tim u vezi, interesantna je i rečenica iz Zaratustre, parafraziraću, to što svako može da nauči da čita i piše ne kvari samo čitanje i pisanje već na duže staze i samo mišljenje. Mislim stvarno, ja žito sejem a Fridrih mi niče. Dno dna, još nedostaje onaj glupi fudbaler, što bi se moglo tumačiti i kao pleonazam. No nebitno! Nije humano nekome ukidati pravo na obrazovanje, pogotovo ne danas u 58. veku. Naravno da nije humano, ali pitanje je da li je humano meni nametati opšto-maloumne vrednosti. Po onoj staroj dobroj kada ti njih 1000 pa milion kažu da je nešto dobro ti na kraju potvrdiš, a uzgred svi oni imaju fakultete i doktorte i nešto tako već. Hazari su nestali zato što su svi prestali da se deklarišu kao Hazari, ne zato što su svi umrli. Da li je humano ukidanje izbora drugim ljudima, koji smatraju nešto nehumano. Stavka o moralu ovde stoji, nije u protivrečnosati. Na kraju dana ja ne delim mišljenje S V koja izjavljuje da je čitanje samo po sebi dobra stvar i da će one čitajući bilo šta stići i do visoke literature. Možda, za jedno hiljadu god, a tad će nas već pokoriti roboti. Promašaj je i Kami koji posle nihilizma vidi humanizam. Na koju foru? Loši ljudi ostaju loši, glupi ostaju glupi pa dubio ja na trepavicama ništa se ne menja. Stringberg je tu keva, danšnja literatura mi liči na Bibliju u slikama. I couldn't sad it better myself!

Ceo problem je nastao onda kada ste vi dobili doktore nauka koji su doktorirali zato što su vredni. Mani ti njihovu vrednoću i posvećenost i šta još sve. Od toga nema leba. Doktori nauka su prestali da budu inteligentni i onda je sve otišlo u... Onda ste dobili masu kvazi-intelektualaca koji glasaju za nekakve čudne partije ili stranke (pre će biti paritije), ne znam im imena, i koji teže nekom višem životu i ne znam šta već. I dobili ste masu drugih hiper inteligentnih ljudi koji ne žele da dokazuju budalama da su budale. To je citat! I koje je sad rešenje? Ne znam, nisam pametan.

E, ali Milan je među ovim drugima. I Gde ste bre drugari i Špijun u selu i J... Drugi svetski rat, što uopšte nisam shvatio, i Konjčić, sve su to dela koja pred vama igraju. Milan ruši ceo dvadesti vek ne preko pozivanja na Fridriha, bilbliju ili S, Milan ga ruši kroz naziv Gde ste bre drugari.

Vratiću se još jednom u hodnik. On kreće iz belog i završava se belim. Možda iz sreće u sreću? Light at the end of the tunnel.