Odjeci iz majčinog atomskog srca

(Echos from Atom Heart Mother)  

Royal Alber Hall

Na mnoštvu primera je dokazano da pravi kvalitet vremenom , ne da ni malo ne gubi, već skoro po pravilu dobija, oplemenjuje se, širi se diskretno, nenametljivo. Pođimo od primarnih, elementarnih kvaliteta kao sto je hrana; vrhunsko vino i sirevi, što su stariji to su bolji.  Ako ovu paradigmu prenesemo na umetnost, ovaj blog bi bio nedovoljan da se pobroje svi primeri, ali ono što zapravo želim ovde da kažem, jeste to da prave vrednosti, a u umetnosti, ona mora da dolazi direktno iz srca, uvek uspeju da pronađu svoj put do onih duša i srca, koja momentalo zatrepere rezonantnom frekvencom.  Pa šta je zapravo umetnost u svojoj suštini nego upravo to - medij pomoću kojeg ljudske duše komuniciraju, a emocije su univerzalni jezik pomoću kojeg se ta komunikacija realizuje. Da pređem na stvar... 

Sinoć, 6. septembra imao sam zadovoljstvo i sreću da dođem do karte za premijerno prikazivanje David Gilmour-ovog DVD-a pod nazivom „Remember that night“ u najvećoj dvorani bioskopa Pathe u centru grada u kojem živim. To je zapravo snimak jednog od koncerata održanih početkom godine u Royal Albert Hall-u u Londonu. Iako to zapravo nije bio LIVE ACT, već broadcasting snimka u HDTV tehnologiji, koje je mogao istovremeno da se prati u desetak bioskopa širom Evrope, krajnji rezultat nije ni malo drugačiji. Moja, a verujem i duše hiljade gledalaca ovog spektakla, sinoć su pulsirale u istom ritmu, u ritmu odjeka, direktno iz srca atomske majke (za poznavaoce opusa Pink Floyd-a ova metafora je verujem propznatljiva). Samo ovoga puta majka je sedela negde na ostrvu Castellorizon u Grčkoj, koje je bilo Davidova direktna inspiracija za poslednji studijski album izdat 2006 – On An Island.

  Dakle David, Rick Right (ex Pink Floyd), prateći bend i gosti poput David Bouwe-ja, Graham Nash-a i David Crosby-ja, Dick Perry-a, održali su seriju koncerata u famoznom Royal Albert Hall-u i deo tog spektakla je emitovan sinoć diljem Evrope. Pitam se ima li smisla da rečima uopšte i pokušam da dočaram i prenesem deo emotivnog naboja i energije koja još uvek pulsira u meni? Mislim da nema, zato ću probati da vam samo prenesem deo ličnih utisaka... David je zapravo uživo započeo ceo spektakl sviranjem prve kompozicije sa On An Island, iz dvorane ODEON LEICESTER SQUARE u Londonu. Uz predivnu vokalnu pratnju legendi kao što su Crosby i Nash, David i ekipa su krenuli sa par numera sa On An Island albuma. Ne želim ovde da komentarišem same pesme, mislim da nije ni potrebno, ali zapravo me je oduševio način na koji je sve to izvedeno: tako suptilno, nežno, nenametljivo i iznad svega iskreno, sa očiglednim uživanjem u samoj muzici.  

Ti vremešni momci stoje na bini, osmehujići se, pevaju i sviraju, tako lako prosipajući iz sebe čiste i pozitivne vibracije. Ti talasi se prosto mogu videti kako preplavljuju ogromni auditorijum u Albert Hall-u, ali i po gledaocima u bioskopskoj dvorani oko mene. Nema tu neke prenaglašene euforičnosti niti fascinantne koreografije, ni fanatične uvežbanosti. Ništa od onog što je danas neophodno da bi se napravio spektakl na koncertima Madone, Kayly Minogue i sličnih zabavljača milionskog auditorijuma. Ovde to nije potrebno. Naravno, rasveta sa laserima i strobovima je nesto sto je bilo zaštitni znak Pink Floyd-a još pre 35 godina, ali tada kao i sada, svetlo i zvuk ovde idu ruku pod ruku, jedno drugo nose, podupiru i prepliću se, plešu zajedno, poput dvoje plesača tanga, potpuno usredsređeni jedno na drugo, prate se, na momente lagano i tiho, zatim žestoko i snažno, ne obazirući se na okolinu. Tako se i u predstavi na bini Albert Hall-a, sami izvođači i ne primećuju previše, već muzika i svetlo postaju glavni akteri i ispunjavaju čitav prostor u kojem hiljade ljudskih duša upija svu tu magiju i pulsira, pulsira u istom ritmu.

 A onde kreće talas pravo sa tamne strane meseca. Ređaju se klasici kao što su Speak To Me, Time, Shine On Your Crazy Diamond, Wish zou were here. David nije želeo da sve ove pesme , na kojima su generacije odrastale, preodeva u neka nova ruha, nije uopšte imao potrebu da eksperimentiše i da samo promene radi, ove divne pesme pretvara u nešto novo. Ipak, vrlo diskretno se moglo primetiti da su ovi klasici bili tek osveženi tehnologijom 21. veka i neznatno doteranim aranžmanima, odražavajući virtuoznost i uvežbanost ekipe na sceni. Godine koje su prošle, ova remek dela muzike, ne da nisu prekrila patinom ili prašinom zaborava, već su ih, naprotiv učinila još zrelijim, pitkijim i iznad svega uzbudljivijim, poput dobrog vina.

Iznenađenjima nikad kraja... David poziva svog imenjaka, Bouwe-ja da im se pridruži i odpeva jednu pesmu sa njima. Kreću sirovi rifovi koji nepogrešivo u naša srca prizivaju onoga kome su pre par minuta poručivali da bi želeli da je sa njima (Wish You Were Here) – Syda Barrett-a, Davidivu večnu inspiraciju i prijatelja. Pesma koju Bouwe počinje da peva je naravno Arnold Layne, jedan od prvih singlova PF-a iz davne ’67. Bouwe to radi na svoj način, duboko iz srca sa jedinstvenom mu lakoćom i stilom. Bend iza njega tutnji li tutnji, lebdeći na psihodeličnim tonovima Rick-ovog Hammonda. Prosto nestvarno. Kad bi samo pokojni Syd sada to mogao da vidi.

Bilo je tu nekih pesama koje su veoma retko izvodjene uživo kao što su Old Fat Sun ili Summer 68 sa albuma Atom Heart Mother. David je u Sydovu čast otpevao i jednu njegovu pesmu, Dark Globe, samu uz pratnju na akustičnoj gitari. A zatim je usledio vrhunac događaja...tišina, potpuni mrak...tajac, iščekivanje. A onda je krenulo tiho i lagano, da se jedva moglo čuti.. samo odjeci ... uvodni tonovi legendarne kompozicije Echos sa albuma Meddle. Oni koji poznaju opus PF-a, znaće da je ova kompozicija nešto posebno – klasika.

Prema rečima samog Gilmour-a, pokušavali su nekoliko puta da je izvedu uživo u poslednjih 30 godina, ali nekako je uvek nešto falilo da bi bilo savršeno. To je jedna od onih stvari koja se sluša zatvorenih očiju, to je onaj trenutak kada osetite fizički da vas muzika nosi kkroz prostor i vreme u neku drugu dimenziju. Verujte, nisu potrebni nikakvi hemijski niti bilo kakvi drugi stimulansi da bi ste doživeli ono što Jamiroquai zove Traveling without moving. A način na koji su je momci to veče odsvirali je iznad svih očekivanja. Ko je ikada slušao ovu stvar, znaće o čemu govorim. Ta stvar je prosto – van vremena. Od kapanja vode, tutnjave zemlje, vetrova i gromova, preko apokaliptičnog graktanja hiljade gavrana, horskog pevanja, ubrzavanja i ponovnog smirivanja ritma, ti tonovi kao da vas vode kroz nastanak, ekspanziju i kraj čitavog svemira. Oprostite mi što sam uopšte pokušao da tako nešto opišem rečima, ali možda će biti dovoljno intrigantno za nekoga ko to do sada nije čuo.Dakle, Echos se smiruje, utihnjava i to je to... kraj, ali kakav kraj. Osečao sam se kao da sam se upravo vratio sa međuzvezdanog putovanja (Interstellar Overdrive). 

Gilmour on stage

Kamera se vraća u dvoranu u Londonu i gle, Gilmour, glavom i bradom izlazi na binu i seda u stolicu pored voditelja programa. Slede pitanja gledalaca, Gilmour odgovara , čak i na neka koja nemaju baš puno smisla. Kod njega se niti u jednom trenutku može primetiti da je on zvezda. Nosi običnu crnu majicu i crne pantalone, čovek se uglavnom osmehuje i čini se da baš i nije navikao na ovakve vrste prezentacija.  Za kraj, još jedno iznenađenje... na scenu se postavljaju instrumenti i davidu se pridružuje kompletan bend i kreće desetominutni jam. A ti vremešni momci tutnje i praše sa takvom lakoćom i sa takvim uživanjem. Bez ikakve pompe, ekstravagancije, preterivanja bilo koje vrste i samoreklamiranja, oni nesebično emituju dobre vibracije, svima, celom svetu.  A odjeci tih vibracija putuju. Iz majke atomskog srca, u nasa srca, u srce vasione.