Debeo ali srećan, ili lament uoči dijete

Nikad neću razumeti Prustovu neutaženu čežnju za madlenicama, jer ja sam svoju sedamnaestogodišpnju potragu za sećanjem na jagnjetinu ispod sača uspešno završio. 

Konavoski dvori

Prvi put posle rata, otišao sam iz okoline Novog, gde decenijama letujemo, do Dubrovnika. Nekad je to bio obavezni izlet bar jednom godišnje, a sad, evo, po prvi put od 1990-te. BG table, osim jednog »četnik« dobačenog više za sebe, nisu bile nikakav problem – interesantnije pitanje je zašto se ceo Novi, meštani, koliko i turisti, iščuđavao što sam išao svojim kolima. Još je interesantije zašto se ni meni, mada sam navikao da se dok sam bio novinar smucam kojekuda, nekako nije naročito išlo. Valjda zato što sam znao da sam objektivno nedobrodošao.Na stranu to. Dok smo išli magistralom, prolazli sva ona mesta, od Molunata, preko Grude, Čilipa, Slanog, šta ti ja znam, i naravno Cavtata, osećao sam se kao u nekakvom Antonijonijevom kadru. Sve je normalno, sve je poznato, sve je čak svakodnevno, ali je nekako mnogo čudno. Nema veze. Dubrovnik isti ko što je i bio, Cavtat takođe, a, to je poenta, i Konavoski Dvori identični. 

Pod gustim hladom lovorovih stabala, sa mrežicom iznad sebe koja zadržava lišće da ne pada, uz samu ledenu rečicu Ljutu, što je uz prijatni povetarac spuštalo temperaturu sa onih preko 40 za dobrih desetak stepeni, konobar se ponašao kao da nas sve lično poznaje. Naravno, travarica-dve za aperitiv, pa tamošnje vino. Ko ne zna šta su Konavle, ne vredi mu ni pričati. Podseća, da kažemo, na kombinaciju hercegovačkog krša i primorske bujnosti. Vreo, ali ne spečen, čvrst i grub, ali i bogat predeo, savršen je za male količine vrhunske hrane i pića. I za vinograde. O vinu toliko. Domaća rikula bila je čak prejaka, ali je paradajz bio kao sama ideja samoga sebe. Uotalom, Konavle vekovima hrane Dubrovnik, sa pravom grad za koji se veruje da je jedan od nagospodskijih u tom (ovom) delu sveta. A tu reputaciju, bez rafiniranosti, kvaliteta i sklada konavovskih namirnica nikada ne bi dostigao. 

Valjda se na meni videlo uživanje (stomak sigurno) i sigurno sam imao onaj blentavo-srećno-zadovoljan osmejah dok je servirao, jer mi je prijateljski konobar samoinicijativno (istina na natuknicu prijatelja sa kojim sam bio) doneo još jedan komad jagnjetine ispod sača. Kako je, naime, donosio za sve, a meni poslednjem sipao, zalomila mi se neka dva omanja parčeta.

Priznao sam mu – njihov hleb ispod sača, kukuruzni i pšenični, najukusniji je proizvod od brašna koji sam ikada jeo, ali jagnjetina ispod sača je ipak ono zbog čega sam to jelo postavio u onih 100 jela od mesa koje podjednako najviše volim, jer su najbolja na svetu. To je bio i biće etalon za sve one jagnjetine ispod sača koje sam, lutajući k'o Odisej do Itake, isprobavao gdegod mi se učinilo da bi se mogao ponadati makar nagoveštaju te lepote, bogatsva, punoće, mirisnih nadražaja i, avaj, jedinstvenog ukusa na jeziku i nepcima i neprevaziđenog osećaja lagane prejedenosti u stomaku. 

Na odlasku, od tamošnjeg seljaka, kupio sam flašu loze napunjenu šakom zrna nekog njihovog lokalnog, belog grožđa, neobičnog, izduženog oblika koji, neko mi reče, zovu kozje sisice. Izrazito pitka, kao ni jedna rakoja koju sam ikada pio, bez obzira na objektivnu snagu, imala je boju konjaka i pun ukus, koji kao da je malko vukao na karamel – a koji, kontradiktorno ali istinito, nije sladak.

Strahujem da ću do sledećeg leta za tim ukusom tragati, ko Prust za madlenicama ili ja za jagnjetinom ispod sača. 

Olimpija  

(Donji pasus napisao sam pre dve - tri godine za Vreme uživanja. Ne sećam se da li je i objavljeno. Možda jeste, jer sam ovog leta u dva-tri navrata dobio od gazde turu pića – mada to može biti i jer smo em dobri gosti, em smo tu tolike decenije. U svakom slučaju,  svaka reč stoji i posle nekoliko uzastopnih ponovljenih iskustava ovog i prethodnog leta) 

Kafana – Olimpija, mesto – Kumbor. Pre zemljotresa, kao klinci, čučali smo na ogradi uz magistralu i slušali muziku – kakva je bila, jasno je po tome što se pamti priča da je u klozetu te kafane stajao natpis – „Zabranjeno prati noge u lavabou“. Ne tvrdim – nisam bio, nisu nam dali da ulazimo unutra. Isprika što sam slušao narodnjake – tada sam počinjao da sviram bubnjeve i samo sam bubnjara „upijao“. Od tada, do proletos – nisam ni odlazio. A sad – zatekoh se tamo i nema gde da se jede kuvano nego u Olimpiji. Ja tamo – kad ono: sređena baštica, fontanica, zelenilo... Naručim Karađorđevu – dobijem čudo. Meso – sveže, jutrošnje, meko i besprekorno ispohovano, onako da preovlađuje kombinacija prezli i kukuruznog brašna, a ne mleka i jaja. A tek unutra – kajmak, sir iz ulja, njeguški pršut. Pa preko svega, rendani sir, onaj isti, iz ulja. Garnirung – krompir, očigledno iz bašte iza kuće, sladak od primorskog sunca, valjda, peskovite zemlje, odkud  znam od čega. Predložio sam im da promene ime tom jelu, u na primer, „Carska šnicla“, jer to nipošto nije Karađorđeva, koja ima biti sa kajmakom i praškom šunkom, nego kreativno razvijena tema. 

Kod Rize u Starom Baru 

Negde krajem sedamdesetih išao sam sa kevom i sestrom u Bari, trajektom u jednodnevni šoping. Sećam se jedino da sam kupio neke tesne šimi čizme, koje nisu bile ni kaubojske ni šminkerske, pa apsolutno nisam mogao da ih nosim, i kao kroz maglu se sećam da je tamo sahranjen sveti Nikola. Ali se sećam da nas je, posle noći koju sam probdeo na nekom pomoćnom ležajčiću dok me je mučila morska bolest, porodični prijatelj sačekao u pristaništu i odvezao do Starog Bara, gde sam doručkovao pljeskavicu. Bila je tako sočna, lagana, a ipak pljeskavica sa svim svojim svojstvima, da mi ništa ije smetalo da je jedem u 10 ujutro, rekoh, posle svog onog ljuljanja. Bio mi je to prvi i poslednji roštilj za doručak (kiosci posle neprospavanih noći se ne računaju) do letos. 

Išli smo na izlet do Ulcinja i Ade Bojane. Iako smo za letnje pojmove rano krenuli, oko 8, da se ne zaglavimo na trajektu ili u Kotoru pred tunelom, nezapamćena gužva koja je bila letos na crnogorskom primorju uzrokovala je da do Starog Bara, prve planirane stanke, stignemo oko 11, mrtvi gladni, bar nas dvojica. Prisećao sam se one pljeskavice i merkao gde bi mogla biti kafanica u kojoj sam je jeo. Dve – tri su bile sumnjive. Izabrao sam onu koja mi je delovala najobičnija, mada ni ostale nisu baš ništa ekstra, i ušao sa Ognjenom - Tamara i Jovana nisu bile zainteresovane za ćevape u to doba, pa su nas pričekale nedaleko, u kafiću. 

Stari Bar

Ćevapčići – blagog, laganog, vazušastog ukusa, nenametljivog mirisa na sveže meso, na ćumuru mora biti domaće proizvodnje, koji im daje onu neophodnu aromu vrhunskog roštilja. Hvalim ih, a Riza, gazda, kaže da ih 27 godina ni jedna ruka nikad nije zamesila, do njegova. I da od začina samo soli ide. I da sudžukice nema, osim zimi, jer hoće da se ukvare, ali da posle podneva dolazi jetrica, kada veterinar pregleda. Pričam mu svoje sećanje, a on mi potvrdi da je tada samo njegova ćevabdžinica radila, da su ostali došli »poslednjih godina«, a i zna pomenutog, sada već pokojnog, porodičnog prijatelja, koji naravno, nigde do tu nije nikada ni išao. A unutra, dva stola za 4-5 ljudi i dva za dvije, onako uza zid, roštilj, nekakav šank i na zidu – ulje Nikole Gvozdenovića, veoma priznatog slikara, mada ne kao što je to njegov prezimenjak Nedeljko.

Posle od prijatelja u Beogradu čujem da se kod Rize nekada, a biće i sada, skupljao umetnički, intelektualni i poslovni krem Bara, ljudi ozbiljno talentovani, obrazovani ili bogati, i da su tu mogli da se opuste i da budu ono što jesu. Inače, žali se Riza da navrate turisti (a ima se šta videti, mada je meni najjači utisak ostavila hronologija Starog Bara, napuštenog kamenog grada pomenutog još u 9. veku, gde piše da su ga, valjda 1878. ili tu negde oslobodili Crnogorci, ali da je od tada napušten, jer su ga prilikom oslobađanja razorili tako da se više u njemu ne može živeti), ali neki nikakvi. Bilo je, kaže, 5 Poljaka sa jednim psom, i kupili su 7 ćevapa. Svima po jedan (pa i psu), a neki gladan je pojeo dva. 

Epilog  

Već dobrih godinu dana po prvu put u životu sam odlučio da ne razmišljam da li i šta goji. I tako oslobođen, nagurao sam više nego ikad. I sve nešto milsim, neko je visok, neko nizak, neko plav, neko crn, pa valjda je OK da neko bude debeo. Jedino što visina i boja očiju ne utiču na zdravlje. U utorak idem kod nutricionistkinje, ne toliko dijete radi, koliko da probam da me ubedi da ima razloga da smršam. Ajd, videćemo.