Osmi mart

Kao po pravilu, za osmi mart, kad krene kupovina poklona i poklončića, obavezno u javnosti krene priča o ženama i ženskim pravima. Kako mi se samo turobnom čini ta priča i taj datum kada pomislikm na svoju drugaricu iz osnovne škole koju sam nedavno srela na ulici.

Radi kod privatnika u marketu, dugo nije bila prijavljena, sad navodno jeste, nema subotu, a nedelju kao slobodan dan ima s vremena na vreme. Tegli gajbe i džakove, slaže magacin, ne sme da menja smenu sa koleginicom kada joj zatreba za neku slavu. I sve to za nekih desetak-petnaest hiljada plate. Kaže, jednom je dobila sve po sto dinara. Gazda joj je slagao jednu po jednu. Stotku na stotku. Ispadalo mu na pod, ona kupila, šta će. Htela bi ona da radi drugde, ali gde? Posla nema, na neke konkurse ne može ni da stigne od posla koji radi... Često joj se dešava da poslodavci pitaju ima li dece, hoće li da rađa. Kažu, ne bi oni da gube vreme s njom ako je tako.

I dok ja razmišljam kako bi ove godine ponovo trebalo tražiti osmočasovno radno vreme, a država jednom zauvek da kazni i poruči poslodavcima koji uslovljavaju zaposlenje mladih žena time da ne smeju da rađaju, čujem u „Peščaniku" Biljanu Srbljanović koja, grdeći Nenada Čanka što je rekao Velji Iliću da je dripac, ovako opisuje novinarke u Skupštini Srbije:

„To su neke mučene devojke, koje su deo skupštinskog dekora, koje očigledno i nemaju neku novinarsku misiju nego su one tu da izveštavaju o tome koliko košta ćevap u kafani. I one jedu taj ćevap u kafani po istoj dobroj ceni. I one stoje tako iza njega, nagurale su mu one mikrofone, on gleda u ove kamere i on priča onim svojim, mislim, paradnim nastupom o tome da je on dokazao da u svojoj krvi nema narkotika, opijata ni pesticida. Jer je to valjda po zakonu tako kad ispituju. I ti sad vidiš jedno tri, četiri, mučene novinarke koje se upišaše od smeha, popadaše tamo od smeha".

Ponoviću: mučene devojke, koje nemaju novinarsku misiju, koje su deo skupštinskog dekora i tu su da izveštavaju koliko košta ćevap u kafani, popadaše od smeha...

Najpre, bilo mi je veoma žao kada sam nedavno videla očajni komentar Biljane Srbljanović o tome kako joj se niko nije javio iz LDP-a, iako je ona toj stranci faktički iznela kampanju u Beogradu. Tim pre jer o karijeri, liku i delu Biljane Srbljanović mogu da govorim sa poštovanjem. Iskreno, mnogo puta me obradovalo da je čujem u „Peščaniku". I zato od nje ovako nešto nisam očekivala. Da naruži žene, devojke, koje časno i pošteno rade svoj posao i bore se za svoje parče hleba. Šta sad, one treba da se stide jer su novinarke u skupštini? Je li to nečasno, jesu li one manje vredne? Po ovome što je rekla Biljana Srbljanović, a ona svakako ume s rečima, stičemo utisak da je reč o priglupim, bezličnim, sirotim i nevažnim stvorenjima. Žao mi je ako o novinarkama tako razmišlja obrazovana dama od karijere, koja je pritom videla sveta i koja se, što je najvažnije, kandidovala za gradonačelnicu glavnog grada u Srbiji. Šta bi tek rekla o ženama koje rade po mini i mega marketima kao moja drugarica iz osnovne škole?

Turoban je i osmi mart i priča o ženskim pravima ako takve žene kao što je Biljana Srbljanović tako vide druge žene. Šta bismo tek čuli od nje da je se LDP setio kad je trebalo i omogućio joj da, ako već nije gradonačelnica Beograda, bude poslanica u Skupštini Srbije? Ili su, možda, od toga odustali upravo znajući ovu njenu stranu? Jer, tako nešto teško da bi rekle i Nataša Jovanović, Gordana Pop Lazić i Vjerica Radeta, koje, da ne bude zabune, ističem upravo zbog toga što ne biraju reči .