Noć Slomljenih Strela ( kratka priča)

Kiza živi na Beogradskoj opštini Vračar.
Krug koji obilazi kao pešak nije velik. Kako se sve njegove potrebe zvršavaju u centru Beograda, nije teško zaključiti da za njega odlazak u neko od prigradskih naselja predstavlja pravi izlet.
Te večeri je rešio da se odazove na poziv prijatelja i svrati do njegove kuće , koja se nalazi na opštini Rakovica.

Kiza odlazi do Vlade.
Vlada je momak mršav ali čvrste konstitucije. Njegovo dosta zanimljivo lice odaje narav pomalo preku i karakter izvajan muškom odvažnoscu. U biti njegov duhovni pokret je dubok i srdačan.
Dok Kiza, svojim crtama lica daje snažan utisak stamenosti i tajanstvenosti. Nekakva sen koja kao da se odomaćila na tom licu neki put može biti prava zagonetka čak i za ljude koji ga dobro poznaju.
Njegove uvek fokusirane crne oči mogu da sagovornika ostave na miru samo onda kada u svojoj zamišljenosti gube interesovanje i tada izgleda da Kiza otvorenih očiju spava.

Sumrak u Beogradu. Malo je prošlo kako se završio rat.

Vlada I Kiza su proveli prijatan dan uz neobavezno ćaskanje.
Muzika , neki planovi i opet muzika. I jedan i drugi su muzičari.
Odlučili su da se zajedno vrate do grada. 
Na putu do prevoza Kiza ugleda psa koji leži i tužno cvili. On pridje psu i shvati da je pas teško bolestan. Kroz glavu mu prodje misao za koju se momentalno vezao i rešio da je realizuje.
Pas mora stići na veterinarski fakultet , još nije kasno , fakultet je otvoren.
Vlada je promrmljao par rečenica u vezi sa tom idejom ali se na kraju složio i njih dvojica krenuše da zaustave taxi. 

Kiza taksisti daje svojih poslednjih sto dinara i tako mu plaća trostruko veću cenu , što je bio uslov da bi prevezao psa.
Fakultet je zaista jos uvek otvoren . Kiza ulazi prvi I susreće se sa osobljem , dve mlade devojke i jedan ozbiljan prosedi muškarac.
Vlada je stidljivo ali dostojanstveno ušao za njim. 

Pas ima “ štenećak “ čestu bolest , koja napada i tako mlade pse i koja je na žalost smrtonosna. Lečenje je moguce ali je naravno potreban novac.
Kizi sinu da izadje i ostavi psa u hodniku i tako pokuša da ga spase. Nadao se da tada možda ne bi izbacili psa na ulicu. Plan nije bio loš. On to došapnu Vladi ali ovaj sasvim zbunjen nije tada imao u sebi takve dečacke energije. On ništa ne odgovori.
Kiza se brzo našao napolju , dozivao je glasno Vladu , bio je besan I razočaran u svetski moral i etiku. Kada je video da Vlada izlazi ali sa psom u naručiju bio je besan i na njega.
Kizu počinje da boli glava. Smatrao je da mora nešto učini , to pitanje i uopste cela ideja koja se oko toga već razvila u njegovoj glavi je za njega imala puno značaja.
Vlada se vraća kući. 
Kiza malo ošamucen problemom koji je pred njim odlazi do svog stana.
Šta da učini. Možda neki lek. Nema prebijenog dinara. Pozvati kuma?
Da, pozvati kuma i pozajmiti dve stotine dinara. Brzo uzima aparat i okreće broj. Objašnjava šta se dešava. Kum se veoma čudi i ne nalazi da je potrebno toliko uzbudjenja. Kiza kumu spušta slušalicu. Sada je bio poprilično besan. 

Napolju je počela da pada kiša. Teška letnja kisa. Beograd je mračan. 
Memljiva kolektivna noćna halucinacija letecih kitova projuri nad gradom.
Kiza voli noć , trenuci muzikalne ushićenosti i roj svetlucavih odbljesaka umnih tvorevina , davali su mu mogućnost da zaroni medju mistićne idole svoje ličnosti.

Kiza je gledao psa. Pas je bio miran, umirao je. Kiza je rešio da mu da ime. Neka bude Dule , odlučio je. 

Zvoni telefon. Kum se pokajao , odlučio je da pozajmi novac. Kiza ostavlja psa u stanu i istrčava napolje na pravi potop.Novac je u njegovim rukama. 
Jedna dežurna apoteka, druga , treca…
Smožden i mokar Kiza mora da se vrati nazad bez leka. Gotovo je, pas će mu umreti “na rukama’. Tužan pseći pogled i zbunjenost čovekova pred slikom smrti napraviše u tom malom stanu potpuno mističnu atmosferu.
Kiza ipak ne odustaje , setio se da njegova komšinica ima psa. Iako je već bilo jako kasno on odluči da je potraži. Živela je u zgradi do njegove.
Devojka živi u suturenu. U zgradi je potpuni mrak. Kako je sišao obazrivo niz stepenice on upade u duboku baru koju je napravila kiša. Skida patike , zavrće pantalone. Odlazi do vrata i kuca . Kuca jos jače. Niko ne otvara.
Prodje mu kroz glavu sumanuta misao: “ Možda je na potkrovlju…” 
Ni sam ne znajući zašto on ode do potkrovlja i tamo zateče samo sablasnu sliku samoće. Vrata koja su bila izlaz na ploču zgrade su škripala , otvarajući se I zatvarajući. 
Prostor je pust , kiša i dalje neumorno pada.

U potpunom rastrojstvu zbog sopstvene nemoći i spleta okolnosti , on se već dosta iznemogao vratio kući. Iznuren zaboravi da zatvori vrata . Promaja je oborila saksiju sa 
ljubičicama. Kiza se nije obazirao. On uze gitaru I poče da svira . Neka daleka setna melodija ispliva te večeri i ispuni njegov stan melanholičnom radoznalošću.
Svirajući tako on na čas zaboravi na Duleta i njegove misli skočise do ledenih plovećih santi koje su se ulazeći u vrelo more munjevito na suncu topile. 
Kiza posle nekog vremena ostavi gitaru. Pogleda i vide da Duleta više nije bilo na mestu pored vrata gde je ležao. Pas je izašao.
Kiza se rasrdi na sebe zbog svoje nemarnosti. Resio je da ga potraži.
Kiša je stala. Od Duleta ni traga. Tada Kiza spazi da mu se neko približava.
Žena u crnoj letnoj, kišnij kabanici. Kada se približila Kiza je imao šta da vidi. U susret mu je išla osoba koja je opljačkala njegovog dedu. Lukavi , podli, noćni lopov.
“ Šta ce ona ovde , ovo nije njen kraj … zar u ovo doba … kakva spodoba…” , mislio je brzo i isprekidano.
“ Da li ste videli bolesnog psa? “ , upita je ipak mirno.
Žena iskrivi lice i napravi čudnu grimasu sa nekim poluosmehom.
 “Ne” , procedi ona i prodje pored njega.
“ Ova tipuje neki stan…” Brzo je mislio.
Shvatio da više ne može da bude sam , niti na Vraćaru.
Rešio je da ponovo ode do Rakovice. Hteo je da poseti stare prijatelje , mladi bračni par . Momak koji je za sebe govorio da je pesnik i njegova supruga slikar, živeli su tako da ovo doba za njih nije predstavljlo nikakav problem. Kizi je to odgovaralo , njihov profil odgovarao je njegovom.
Novcem koji je dobio za Duleta platio je taksi. Ponovo je bio u Rakovici.
Kao da nema kraja, ispostavlja se još jedan popriličan problem. Kiza nije mogao da se seti gde mu prijatelji žive. Nevolja. Zaboravio je i njihov broj telefona. Nepreostaje ništa drugo već da se vrati odakle je i došao.
Za taksi nije imao. Kupio je coca – colu. Kakva noć. Kiza je bio sasvim polomljen. 

Jutro je donelo i drugačiji pogled na svet. Sveže letnje jutro je budilo inspiraciju.
Kiza je odlučio da ne ode kući. Vratio se u grad i seo na žardinjeru . Ispred njega je lepa petospratnica. Tu na trećem spratu je on nekada davno živeo. Sada u tom stanu živi , što stvarno izgleda paradoksalno , njegova velika neostvarena ljubav.

www.myspace.com/savagor