OSVRT NA 12.03. 2003.

Cenjeni blogeri, danas je šest godina od ubistva premijera dr Zoran Đinđića. Prenosim vam deo iz mog dnevnika za dan 12.03.2003.
IZ MOG DNEVNIKA
(osvrt na 12.03.2003.godine.)

SREDA, 12. mart 2003.
Osvanuo je lep martovski dan. Danas me očekuje malo duži radni dan na filološkom fakultetu. Prvo predavanje mi počinje u 8:30, a poslednje se završava u 18:00. Sreća da imam pauzu od 12:00 do 15:30, tako da mogu da se okrepim i da uhvatim svežeg vazduha.
12:00: Odslušao sam prepodnvni deo predavanja. Ovu troiposatnu pauzu sam iskoristio da odem do drugarice na Banjicu da joj vratim jednu knjigu koju je zaboravila da uzme kad je prethodni vikend bila kod mene. Ušao sam u trolejbus 41 na Studentskom trgu i krenusmo ka Banjici. Neverovatno smo brzo stigli do tog dela grada. Nisam se dugo zadržao, pošao sam nazad na fakultet. Ušao sam u tramvaj na liniji 10 i zaputio se ka centru grada.
Oko 13:40: Izašao sam iz tramvaja na Slaviji. Kako sam se kretao ka trolejbuskoj stanici u ulici Kralja Milana primetio sam da su autobuske i tramvajske linije išle izmenjeno: autobus 31, koji je još neko vreme nakon rekonsrtukcije ulice Kralja Milana od Slavije do Terazija išao izmenjenom trasom Nemanjinom ulicom, ulicom Kneza Miloša, preko Trga Nikole Pašića, napravio je krug i ušao u ulicu Kralja Milana na svoju staru trasu(prvo sam mislio da su 31 zaista vratili na staru trasu i da je vozač pogrešio i hteo da ide Nemanjinom ulicom), zatim tramvajska linija 9 i autobuske linije 78(koju su tada vozili samo privatnici) i 83 su sa Slavije skretali u Beogradsku ulicu ka Pravnom fakultetu. Pomislio sam da je neki štrajk ispred vlade. Prvo sam mislio da su se štrajkači okupili ispred zgrade u Nemanjinoj ulici, ali koliko sam uspeo da vidim iz trolejbusa kroz park Manjež i dok smo prelazili raskrsnicu sa Resavskom ulicom da tu nema nikakvog okupljanja. Pomislio sam da je okupljanje na raskrsnici Nemanjine i Kneza Miloša. Ni tu ništa: osim onog gužvanjca kod semafora na raskrsnici Kneza Miloša i Kralja Milana i iza te kolone brisanog prostora ništa drugo. Tad sam se prvi put malo žacnuo da se nešto čudno dešava. U jednom momentu izvadim mobilni iz džepa da vidim koliko je sati i da zovem kuću i vidim da sam zaboravio da uključim ton i da imam propušten poziv. Pokušavao sam jedno deset puta da zovem kuću(jer je to bio moj kućni broj),ali mi je sve vreme davao piskav znak jer je u momentu dometa nije bilo. Već sam osetio kako mi se ruke hlade, jer prosto nije logično da se u normalnim okolnostima veza ne može uspostaviti. Kako sam ušao na fakultet i ostavio stvari u čitaonici, tako sam zamolio jednu drugaricu da me samo cimne, da vidim da li moj mobilni ne valja. Međutim, i njoj je davao isto piskav signal da je van dometa. Tad mi je definitivno bilo jasno da se nešto vrlo ozbiljno dogodilo i odem do kioska koji je imao telefon na ćošku ulica Vuka Karadžića i Kneza Mihaila da čujem šta se dešava. I tada čujem da je oko 12:30 pucano na Zorana Đinđića(a ja sam neposredno pre atentata trolejbusom na liniji 41 prošao tim delom grada gde je zgrada vlade.) Vratim se definitivno na fakultet i toj mojoj drugarici saopštim šta je bilo i oboje smo se zabrinuli jer su se crne slutnje ostvarile.
Kako je vest prozujala, tako nam je u auli fakulteta bio uključen TV na kanal BK(koji je tada radio) da pratimo šta se dešava. Od negde 14h pa nadalje, grad je skroz blokiran, pogotovo centar. Reakcije pojedinaca na mom fakultetu je pokazala tipično alijenarno ponašanje u momentu kad je Đinđić ubijen: kao prvo razumem da nisu znali zašto je centar grada blokiran, što i nije tragedija. Najveća tragedija su bile 2 vrste reakcije:
1) emocionalna hladnoća u vidu uzvika:"Oh!"(što između ostalog podrazumeva da nisu primetili šta ima se ispred nosa dešava i da ih baš briga što je državnik ubijen)
2) Burna paradoksalna reakcija:"ŠTA IMA ĐINĐIĆ DA PRIMA DELEGACIJU KAD JE MRTAV?"
I u takvoj atmosferi smo morali da čekamo predavanja. Nas nekoliko iz kluba (ne)razumnih nismo hteli da ostanemo do kraja radnog dana, nego smo se pokupili i krenuli peške našim kućama. Ja sam od Terazija hteo da taksijem dođem kući na Crveni Krst, ali mi je taksista tražio 700 dinara za prevoz. Nisam prihvatio i nastavio sam peške. Ulica Kralja Milana je bila skroz blokirana, trolejbusi i pojedini privatni autobusi sa linije 31 nisu išli. Saobraćaj je skroz zaustavljen. U ulici Kneza Miloša ni žive duše, ni muva nije smela da proleti. Stižem do Slavije. Iz Beogradske ulice dolazi privatni autobus na liniji 29. Hteo sam da uđem, ali nisam mogao jer je bio prepun. Nastavim peške i kod hotela „SLAVIJA" htedoh u taksi, ali ne lezi vraže, taksista mi tražio 300 dinara od Slavije do Crvenog Krsta. Šipak. Ni to nisam prohvatio i do kuće sam došao peške. Kad sam se raskomotio, samo sam slušao vanredni program na svim stanicama o Đinđićevom ubistvu. Oko 18:30 predsednica skupštine Srbije i v.d. predsednika Srbije Nataša Mićić potpisala je rešenje o vanrednom stanju. Uveče je grad i kraj u kome živim avetinjski izgledao, kao u vreme bombardovanja 1999.godine. Eto,tragično se završio taj dan koji je počeo lepim vremenom.

(NAPOMENA: Sutradan kod mene na fakultetu su se ljudi ponašali, osim nas nekoliko (ne)normalnih, kao da se ništa nije desilo, kao da je bubašvaba zgažena.)

Vaš,

Luka