Dan vecne tuge i sramote

Ivan Marović RSS / 12.03.2009. u 05:18

Piše: Robert Matić

Dan jedan ili 365 il sest ili sto godina razliku nikakvu ne pravi. Srbija nakon dvanaestog marta dve hiljade i trece godine i pucnja u dvoristu zgrade Vlade nije ista i nikada nece ni moci da bude. Od trenutka kada je Zmijin metak pronasao put do srca prvog srpskog istinski demokratskog premijera nebo nad Srbijom ce uvek imati siv ton, cak i po najlepsem aprilskom suncu.
Bez obzira na sva moguca i ocekivana dostignuca u vremenu pred nama, srpsko drustvo nazalost nikada nece moci biti ni blizu ostvarenja sna o zivotu u zemlji potpune pravde, jednakosti, slobode…Verovatno cemo jednoga dana ziveti bar slicno kao i sve normalne evropske zemlje, sa svim akutnim problemima Evropske unije i trzavicama izmedju suseda, konstantno ucestvovati u tihom ratu izmedju malih i velikih clanica, pokusavati da nase maline i jabuke prodamo pre Poljaka ali sve u svemu, svaki normalan, socijalno i drustveno svestan gradajanin male balkanske zemlje koja nema izlaz na more ce se uvek secati 12. marta 2003-e i bez obzira na kvalitet zivota koji treutno ima ce se uvek pitati kako bi bilo da tog tuznog i sramnog dana nikada nije ni bilo.

Dvanaesti mart dve hiljade i trece godine je dan koga cela Srbija, svaki, ali apsolutno svaki njen gradajanin bez obzira na pol, nacionalnost, godine, politicku opredeljenost, mesto brovaka, visinu, tezinu, boju koze, duzinu kose…treba da se stidi. To naravno nije slucaj u nasoj dragoj domovini i tu verovatno i lezi jedan od razloga tempa promena sa kojima se suocavamo nakon petog oktobra dvehiljadite.

Ubistvo coveka, koji je Srbiju poveo put svetlije, mahom neizvesne buducnosti i koji se nije libio da saopsti istinu ma kako ona neprijatna bila, je osnov za objasnjenje svakog kompleta problema sa kojima se savremeno srpsko drustvo u nastajanju  danas suocava (izuzev globalne ekonomske krize, koja ce dok nase suocavnje sa istom dodje, vec proci). Nazalost, nijedan od tih kompleta problema srpskog drustva nije ni danas, sest godina kasnije ne resen, vec ni nacet. Pitanje koliko mandata bi i samom ubijenom premijeru bilo potrebno da te probleme resi, uz svu njegovu umesnost i polticke igre, ali cinjenica da on nije bio omiljen i voljen od strane narodnih masa i da je sopstveni narod morao da “vara” kako bi ga privoleo da prihvati mogucnost boljeg zivota u danima koji dolaze, govori da je generalno nas problem kao drustva socio-patoloske prirode.

Kostantno diskreditovan, gotovo omrzen cak i od poltickih partnera, zrtva nikada uklonjenih ideoloskih taloga proslosti i mafijaskih poluga sramnog i brutalnog rezima koji je Srbiji naneo vecnu i neuklonjivu stetu, koju ni on sam nije uspeo skroz da ukloni za vreme svojog kratakotrajnog boravka na vlasti, uspeo je za kratko vreme da ucini vise nego iko u kratkoj modernoj srpskoj istoriji….a niko nije imao tezi i prljaviji zadatak. Nije ni imao puno vremena….

Strasno je da i dan danas ne postoji politicki i drustveni konsenzus o njegoovoj ulozi u novijoj srpskoj istoriji i da je njegova uloga konstano osporavana. Sramotno je da se i dan danas, posle svega, mogu cuti bedne i pausalne sramne ocene o njegovim navodnim konkaktima sa sivom zonom srpske politike. Srbiji nije bilo dovoljno 13 godina zlocinacke vladavine i diktature da nauci osnovne lekcije o demokratiji, nije joj bilo dovoljno ni dve i po godine ubedjivanaja da je moguce nesto postici ako svi budemo radili svoj posao najbolje sto mozemo i ako pokusamo da budemo bolji ljudi, nisu pomogle ni prethodnih sest godina, mahom provedenih u raznim vrstama kohabitacije…nista nam nije pomoglo…u Srbiji vreme nije faktor.

Ko i kako se danas seca coveka koji je Srbiji pokusao da vrati veru i nadu u bolji zivot? Odgovor nece biti ponudjen.

Da li je potrebno podsecati na njegovu ulogu u borbi protiv diktature i onoga sto ce slediti nakon sloma rezima? Odgovor nece biti ponudjen.

Ko i da li iko ima pravo na nasledstvo njegove vizije i postulata borbe koju je vodio ceo svoj zivot? Odgovor  nece biti ponudjen.

Da li Srbija sledi viziju ubijenog pemijera o transformaciji Srbije ka modernom drustvu? Odgovor nece biti ponudjen.

Gde bi Srbija danas bila da je Zmija bio manje hladnokrvan? Odgovor nece biti ponudjen.

Da li bi sve bilo drugacije da je 2000-e lustracija bila moguca? Odgovor nece biti ponudjen.

Da li romanticna i manje vise utopisticka ideja, koja zivi u glavama mnogih njegovih sledbenika, o vecnosti i neunistivosti njegovih ideja moze nadziveti njega samog i nas, njegove savremenike, i zaziveti u sumornoj srpskoj stvarnosti? Odgovor nece biti ponudjen.

Da li zaista Srbija uopste zeli da ide tim putem? Odgovor nece biti ponudjen.

Da li iko moze da kaze zasto je uopste ubijen i da li je njegov zivot bio cena za sve sto ce se Srbiji desiti u godinama pred nama? Odgovor nece biti ponudjen.

Nema odgovara ni na jedno pitanje…

Razneseno srce coveka koji je Srbiji pokusao da ulije nadu u bolje sutra je metafora rasprsenog sna o mogucnosti momentalne zamene zla za dobro, ocaja za nadu, proslosti za buducnost, tame za svetlost, rata za mir, tuge za radost, bahatosti za red, placa za smeh, terora za slobodu, zlocina za pravdu, lazi za istinu, …smrti za zivot…

Izbor je napravljen, a zivot ide dalje….i zato Srbija zivi i ide nekako negde napred bez Zorana Djindjica, pogurena, usporena  i ostarela, osramocena zauvek…negde i nekada ce negde stici, a on uz buku tramvaja u Ruzveltovoj ulici sve to posmatra…

Vecna mu slava i hvala…



Komentari (0)

Bloger je isključio mogućnost postavljanja komentara za ovaj tekst

Arhiva