O 12. martu 2003.

Te srede, 12. marta 2003. zatekao sam se poslom u Agenciji za mala i srednja preduzeća. Tokom sastanka u kancelariju je uletela jedna od službenica Agencije odsečno izgovorivši: »Pucali su na Djindjića!«. U prvom trenutku nisam poverovao, jer su ranije u čaršijskom opticaju često bile glasine o atentatu. Medjutim, novinarski poziv je uradio svoje: pozvao sam odmah svoju redakciju da proverim, i saznao da je vest o atentatu tačna.

Usledio je novi mentalni manevar: verovatno je to bio samo pokušaj atentata, tim pre što se nedavno, na auto-putu kod hale LIMES, već nešto slično dogodilo. U tom uverenju sam proveo narednih desetak minuta, dok u kancelariju nije vidno potrešena ušla još jedna službenica Agencije, sa pouzdanim izvorom u samoj Vladi Srbije. Rekla je: »Pogodjen je u stomak!« Posle ove informacije, mozak je počeo da sklapa novu sliku:

»OK, pogodjen je, ali će se izvući. Valjda je posle onoga kod hale LIMES nosio pancir.«

Sa tom slikom, obojenom unervoženim službenicima Agencije, krenuo sam u redakciju »Dvestadvojke«. Već na ulazu u zgradu Radio Beograda bila je primetna neka neuobičajena atmosfera. Unutra, u hodnicima, neka napeta tišina. Po sobama koleginice i kolege su vrteli telefone i satelitske kanale. Sve oči i uši bile su uprte prema Urgentnom centru, gde se prema neslužbenim informacijama obavljao hirurški zahvat nad Zoranom Djindjićem. U tom trenutku se još nije znalo ni gde ni kako je pucano na premijera. Jedni su tvrdili jedno, drugi drugo, i u toj šumi protivrečnih informacija došao je hladan tuš: jedna od svetskih TV kuća objavila je ekskluzivnu vest: premijer Srbije Zoran Djindjić preminuo je od posledica atentata.

Od tog trenutka u mojoj glavi se počela vrteti gomila misli i osećanja, od neverice i saosećanja do besa i nemoći. Čas sam mislio na njegovu decu, suprugu, majku, čas na Srbiju, koja kao da je prokleta, obeležena atentatima, od Karadjordja i Kneza Mihaila do, evo, Djindjića. Pomislio sam i na sledeće: vidi ironije, ni Slobi, ni Šešelju, ni svima onima koji  su nas od 1987. do 2000. mrcvarili i pljačkali, ne fali ni dlaka sa glave, a sada se kola slomiše na Zoranu Djindjiću.

Kako je vreme odmicalo i kako se polako ali sigurno sklapala slika o atentatu,  naročito detalj da ga je snajperista pogodio u srce, u meni se spontano probudilo sećanje na 9. mart 1991. godine, na velike antirežimske demonstracije na ulicama Beograda. Iskrsle su potresne slike iz centra grada, na raskrsnici ulica Kneza Miloša i Maršala Tita, gde je policija ubila 18. godišnjeg učenika Branivoja Milinovića, rodjenog brata moje poznanice. Sećam se mladića oblivenog krvlju kako nemoćan leži na pločniku, kako drugari uzalud pokušavaju da zaustave obilato krvavljenje. Sećam se i sledećeg jutra posle tog 9. marta, kada je na mestu pogibije bio parkiran tenk JNA, pošto je u medjuvremenu vojska priskočila u pomoć Miloševićevoj miliciji radi gušenja demonstracija. Ispod tenka neko je ostavio, kao znamen, jedan cvet i jednu kamenu kocku. Simbole ljubavi i gradjanskog bunta.

Šta je to snajpersko gnezdo?

To je rodno mesto ptica rugalica, ptica grabljivica i ptica - preletača!