Zoran Djindjic - patnja umesto nada,umiranje umesto budjenje

Upravo sam odslusala emisiju Pescanik.  Kao i svaki put, nemam losih komentara.  Medjutim, posto se emisija zavrsila nisam bila sigurna koja je bila poruka.  Da li je poruka da treba da se kao nacija probudimo ili ubijemo i mi zato sto Zoran Djindjic nije vise sa nama?  I stadu treba vodic, a kamoli ljudima, i on je bio najbolji kog smo imali u proteklih sto godina, ali svakako sam sigurna da nije zeleo za Srbiju, da ukoliko mu se desi ono sto mu se desilo, da se zaustavi i da place i pati.  I ovce kad izgube ovna, pokusavaju da se izbore za zivot, pa mi valjda treba da imamo malo vecu zelju za zivotom od ovaca. 

Sve su to nasi intelektualci, koje sam slusala u Pescaniku, i svako od njihovih misljenja postujem i uvazavam, ali ljudi moji, pa kako sme svako od vas da kaze da ste izgubili nadu.  Pa kakav je to zivot bez nade?  Znam, recice mi svi, jos si ti mlada, mi smo vec dovoljno napaceni.  Pa ako ste upravu, onda cu da odgovorim sebi na gore postavljeno pitanje, mi ipak treba svi zajedno da se ubijemo.  Zivot bez nade ne vredi, pa sto onda ziveti. 

Najlakse je patiti.  Cini mi se da je to sve sto umemo da radimo, zato sto ne shvatamo da Zoran Djindjic i da je ziv, ne bi mogao SAM da promeni drzavu Srbiju.  Nemojte mi reci, molim vas, da mozemo da dozvolimo da sad, kad je on izgubio zivot da bi se mi probudili, mi smo se odlucili za onu drugu opciju, da patimo.  I samo da patimo, nista drugo.  Pa ne mozemo optuzivati 80% stanovnika Srbije sto ne zele na belu sengensku listu, pa oni ne znaju sta postoji van granica Srbija.  Nisu oni za to krivi.  Mora prvo da se oseti kako je lepo videti Vatikan i Davida i lavove u Keniji, i solitere u Nju Jorku, moraju prvo da osete kako je lepo kad dodje Italijan ili Amerikanac da se divi njima u Srbiji, da bi to mogli da zele.  Onih drugih 20% ljudi, koji zele da putuju, je sasvim dovoljno da se nesto promeni.  Manje od 20% amerikanaca poseduje pasos, ali oni koji poseduju putuju bez vize.

Ja sam jedna od onih koji su vise pomenuti u pescaniku, sto sam otisla i zivim u inostranstvu.  Svaki put kad nesto pisem, pomalo me grize savest sto dajem sebi za pravo da se oglasavam, a cak ni ne zivim u Srbiji.  Ali, sem sto sam jedna od onih koja ne zivi u Srbiji sada, ja sam i jedna od onih koja STRASNO zeli da se vrati.  Valjda smem i ja da se nadam.