PRAVIĆU SE ENGLEZ AKO ME NE VOLITE!!! (I)

Zeleni zmaj

27.08.
Beograd - Valjevo - Bajna Bašta - Tara - Višegrad - Goražde - Tjentište

28.08.
Tjentište - Gacko - Trebinje - Dubrovnik - Kupare

02.09.
Kupare - Dubrovnik - Neum - Makarska - Omiš - Split - Trogir - Vranjice (Belvedere)

07.09.
Vranjice - Krka - Knin - Plavno - Plitvička jezera

08.09.
Plitvička jezera - Karlovac - Zagreb - Jasenovac - Vukovar - Bačka Palanka - Novi Sad - Beograd

U K U P N O 2 0 0 0 km

Ponedeljak, 27.08.

Kad sam bila u kupatilu da se umijem primetila sam slabiji pritisak vode al' sam pomislila da će ubrzo da se sigurno pojača i da je to sigurno zbog zalivanja bašti pre vrućine. Međutim, na našu žalost voda je skroz nestala. Opet optimistički smislim da će za sat-dva sigurno doći, taman dok se spakujemo i skockamo za put. I sve spakovasmo al' ona i dalje ne dođe. Trebalo je da krenemo oko 11, a kucalo je 14h a slavine i dalje suve. Uaaaa vodovod!!! Pade odluka da odemo do mojih, na brzinu da se istuširamo i da krenem, što je i urađeno. Na putu do tamo upade mi nešto u oko. O Bože! nisma mogla ni malo da pogledam i suzilo je k'o vodopad. Kakav početak puta! Bez velikih obećanja! Ne volim takve znakove!

U 16h krenusmo konačno put magistrale i Valjeva. Bože, kako smo slatki! On u sorcu braon cvetnom, kaubojskim šeširom i rey ban naočarima (pravo iz 70tih), ja u letnjoj cvetnoj haljini u zelenom zmaju, divnom Wrangler-u, sa podignutim krovom, iza smeštenim šatorom (koji se samopostavi u 2 sekunde - samo je potrebno otkopčati rajfešlus i baciti ga u vazduh!), sa mini tankom na neotkrivenom delu krova u kome se greje voda za mobilno tuširanje.

POČINJE MOJE PRVO KAMPOVANJE!!!!!!!!

Nemam ideju šta me čeka, nemam ideju ni da li će mi se svideti! Al skroz je uzbudljivo!

Muzika odlična! Priroda divna! Naš plan je da vidimo Srebrenicu o kojoj se toliko piše i priča, da vidimo Višegrad i čuvenu ćupriju u njemu i bez ideje dokle ćemo stići i gde ćemo prenoćiti. Nažalost, kad stigosmo na prelaz ka Srebrenici, nisu nas pustili. Još uvek mi nije jasno zašto. Uputiše nas na drugi granični prelaz.

Posle par kilometara stigli smo do železničke stanice čuvene Šarganske osmice. Tu smo platili neku turističku taksu ili tako nešto.

Na granci sa Bosnom, morali smo opet da platimo osiguranje; oni imaju humanije rešenje nego mi - minimum je 3 dana a kod nas čitav mesec.

Ubrzo smo imali komičnu situaciju jer nas je zaustavila saobraćajna kontrola i krenuli su na moj prozor i kad su videli da je volan sa druge strane, toliko su se smejali da su nas bez ikakve kontorle pustili dalje.

Višegrad sam sasvim drugačije zamišljala s obzirom da je to grad koji je opisan u Nobelovom nagradom nagrađenoj knjizi. Liči na varošicu u izgradnji sa mnogo većim brojem devojaka (neverovatno koliko smo ih sreli za kratko vreme) od muškaraca. Tu smo napravili pauzu dok je na Gagija delovao potpuno očaravajuće.

Na putu do Tjentišta ja sam zadremala. Kad sam se probudila vozili smo se šumovitim krajem. Već je bila prošla ponoć i negde je trebalo da stanemo. Bez ikakve inforamcije našli smo zapušteni kamp.

Mrkli mrak, neki potočić, šuma, hladnjikavo. Iskreno, ja sam se uplašila. Htela sam da spavamo u kolima. On je nameštao šator i ubeđivao me da je super mesto...