Internet of Things and Nothings

Ima ljudi na svetu koji zaista vole internet. Ja jesam jedna od tih, al ipak više verujem u istinu i pravdu i solidarnost i emotivnost nego sve to al u rečniku softvera hardvera, cloud-a, internet of things, spimes ( space and time). Moram da priznam, sve mi je to bilo ne samo smešno već i strano na svim tim konferencijama na koje me zovu još od 2000. godine kad sam se proslavila kao  ratna blogerka u svetu a da toga nisam bila ni svesna. Kako se to desilo, pa tako, vrlo jednostavno. Ja sam online još od ranih devedestih, kao user-ka, nisam se nešto bavila novim tehnologijama i new media vec prosto, živim u Serbiji, u ratnim mizernim godinama. Da se ne bih pogubila   fingiram normalan život: komp, internet, connections umrežavanje. Moje najveće ulaganje tada bi Mr Toshiba, zvani Tešanović, lap top, koga sam ja doživjavala kao black and gay, moj najbolji drug. Na baterije i struju, na eunet i sezam pro. Kako sam ga volela, obožavala. I tako smo živeli nas dvoje godinama i proizveli new media. Ja pisala i slala, a moje pisanije ljudi  slali  drugima. Otada sam stalno  online, pokušavam da povratim nešto od nevirtuelnog života, ni sama  ne znam zašto. I da se vratim na temu: konferencije ili kultno okupljanja grupa, od i po hiljade ljudi gde  se priča samo o internetu i to na najbolji mogući način. Kao što bih ja pričala o zenskim temama, ( što i činim). I slušaju me pažjivo, jer ja sam user-ka, ja koristim medije, ja ih hekujem, ja ih obožvam ali ne poznajem. Vozim i auto pa ne znam šta je u njemu unutra, vozila bih i spaceeship ako mi ga neko napravi.
Zašto vam sve ovo govorim, jer hoću da istaknem , da ovi ljudi koji veruju u internet a ja njima, oni imaju vizije i  ideje. Zdrave i snažne, nekad pametne i uspešne nekad manje. Al ono što mene fascinira je što su to prave futurističke, aktivističke vizije pokretačke optimističke snage da ne kažem jednog društva, onda bar jednog segmenta društva koje se bori da ne ostane zarobljeno u globalnoj svetskoj krizi, u potrošačkoj groznici pa nemaštini, u raznim trivijalnim budalaštinama koje smo nasledili a ne sami izmislili. Jer u tome je poenta, ono što smo nasledili nije samo po sebi uvek bilo  loše, mrtvo, dosadno, pogubno...ta tradicija, ta kratka novokomponovana tradiija kapitalizma socializma, varvarizma ili svakog izma koji traži čvrsto mesto i tačku s koje može da komanduje i vlada, ubija kreativnost. I iskrenost koja je kreativna. Zašto volim inernet: jer budi neku infantilnu iskrenost i kreativnost, kao kad je poleteo prvi avion, kad je prvi čovek kročio na mesec, kad je prva žena izašla na glasanje. Ono divno čisto osećanje kad se veruje da nešto  može da promeni ili sačuva svet, I kad to stvarno tako i bude.
Na ovoj poslednjoj konferenciji gde sam bila, Webstock, Novi Zeland Wellington, bilo je potresno. Putovala sam 40 sati, 12 vremenskih zona daleko da bih pričala o ratnim zločinima, globalziaciji balkanziacije, I to sve zato što su ljudi koji su tu došli s raznih krajeva sveta,  to moje čitali, na internetu. A šta sam ja od njih čula i videla,  apsolutnu radost i kreativnost. Pričali su webmaster dizajneri, kako su izmislili svoje sajtove, programe, mesta igre i zajednica. Kako će ih čuvati i očuvati i unapredeti i organzovati i upotrebiti za još bolje ideje i mesta. Čemu ce sve to voditi, kako ćemo svi mi koji smo neprekidno okačeni i uključeni u tu pulsirajuću mašinu zvanu internet of things moći daleko više stvari da vidimo, kontolišemo radimo. Odmah da vam kažem, obožavam ih: setih se kako na našim blogovima , interaktvnim, ima vrlo malo toga: bilo da su anonimni komentatori, bilo da su zvezde, ideja  zajedništva i  kreativnosti prosto  sve propadne pred navalom egotripa i svadjalačke destruktivnosti. I nisu u pitanju Oni i Mi. U pitanju su mediji i poštovanje ljudi i korisnika. Kad sednem za kompjuer, sad već Mek, Toshibi bog da dušu prosti, i otvorim blog, twitter il šta već, ja ne žalim za filmom, pozorištem il' kafanom. Uzdam se u sve najbolje što ovaj svet može da mi pruži.