Ako ne odemo nećemo znati

 

- Da idemo gore?

- Da li vredi 0,8 evra?

- Ako ne odemo, nećemo znati

Blondi, Pugi i ja vodili smo ovaj razgovor isred crkve Svete Lucije na istoimenom uzvišenju iznad Vinja do Kastelo. Razmišljali da i da odemo liftom do vrha jedne od kula crkve kada je Blondi rekao ovu jednostavnu rečenicu. Tako smo shvatili da je to moto našeg landranja po severu Portugala: idemo da obidjemo što više kako bi znali kako je i koliko lep ova deo zemlje na krajnjem jugozapadu Evrope.

*** 

Prvo mesto kojem smo hitali iz Brage, naše baze ta dva dana, bila je Apulja - malo ribarsko selo na obali Atlanskog okeana. Najpre smo slučajno, ali vrlo pametno, stigli na daleku periferiju mesta, u kraj koji je pod zaštitom prirode. Izašavši na peščani greben, suočili smo se sa okeanom, moćnom vodenom silom koja je nekako lenjo ali istrajno velikim talasima umivala jutarnju nepreglednu plažu. Nismo mogli da odolimo a da se ne izujemo i ne krenemo po obali niz koju se cedila jučerašnja plima i kotrljala retke kamenčice preko sjajnog peska. Samo nekolicina istrajnih pecaroša i retki rekreativci koristili su blagodeti divnog sunčanog jutra. 

U Apulji nas je sačekao pijac i gužva oko njega. Ubrzo smo shvatili da je pijac namenjen prodaji ribe, rakova, hobotnica i drugih morskih plodova koji su upravo stigli iz okeana. Apulja je mesto ribara i cela flota se često, a pogotovo vikendom kada ovde dolaze ljudi iz bliza i daleka, otiskuje put plavih dubina i vraća puna dargocenog plena. 

Ulazak čamaca u luku i njihovo vađenje na kej je posebna zanimljivost. Kako je obala stenovita, piloti čamaca koriste jedini mogući pravac ulaska: po sredini zaliva, zatim strogo levo, odakle se vrate prema dubini da bi uhvatili zalet i brzo se sjurili ka odredjenom mestu na obali. Tako se "nasuču" nekoliko metara u pesak, gde ih spremno čekaju traktori i na posebnim nosačima izvlače na kej. Nismo proverili, ali sam siguran da su nekada posao traktora obavljale volovske zaprege. 

Pijac je već bio pred zatvaranjem, ali su desetine prolaznika spremno priskočile izvučenom čamcu da pogledaju ulov i kupe svežu ribu, rakove, hobotnice, sipe, školjke - šta god je bio plen ribara. 

U selu su zanimljive vetrenjače, koje su snagom sveprisutnog vetra stotinama godina mlele brašno. Danas se koriste za skladištenje i poziranje posetiocima kao što smo bili mi.

 

*** 

Po starom običaju, nismo išli magistralnim putevima već smo dalje istraživanje nastavili landranjem po regionalnim i lokalnim putevima, prateći Atlantik ka severu. U trećem pokušaju, u seocetu Castelo de Neiva naišli smo ono što nam je bilo potrebno: dva restorana na kraju puta, naslonjena na malu ribarsku luku u kojoj su već zasluženo dremali ribarski čamci posle jutarnjeg ulova. Polje jake zelene "trave" sa jakim ljubičastim cvetovima i jato galebova koje se očigledno već najelo ostataka lovine ribara ulepšavali je vidik. 

Hladan porto i uštipci sa ribom za razradu teme, hobotnica na roštilju, ukusna riba i sjajna šnicla, zaliveni domaćim vinom, učinili su subotnji ručak svečanošču za pamćenje.

  

*** 

Viana do Kastelo (Viana do Castelo) je mesto koje nikada nije bilo na važnim kartama, ali koje se strpljivo gradilo novcem zarađenim trgovinom sa Brazilom i drugim kolinijama ka kojima su mnoge ladje odavde polazile, brodogradnjom (danas su i dalje aktivni i veliko brodogradilište i lokalni graditelji ribarskih brodova), koje je prihvatilo zanatlije jevreje izgnane iz Aragona, u kome je nastao porto kada su mornari koji su išli na ribarenje u hladna mora nosili sa sobom mešavinu vina i brendija, i koje je svake godine domaćin jednog od svetski poznatih festivala posvećenih Našoj gospođi od Agonije, kada grad preplave ljudi u tradicionalnim nošnjama, posebno žene u crnim haljinama bogato okićenim dukatima. 

U Vianu se ulazi preko jednog od dva mosta preko široke reke Lima koja se tu uliva u okean. Gradom dominira brdo Sveta Lucija, na kome je pre 4000 godina nastala prva naseobina - preteča današnjeg grada. Danas su na brdu crkva modernog izgleda posvećena istoj svetici i monumentalno odmaralište, između kojih su parkovi i šumarci. Uzvišenje je tako uočljivo da smo odmah odlučili da se zaputimo pravo na vrh. Usput, obilazili smo grupe hodočasnika koji su se strpljivo i organizovano pele uz strmu padinu. 

Pogled sa brda je stvarno zadivljujući. Šta više, postoji i lift koji vas može odvesti na vrh jedne od četiri kule crkve (onaj ispred koga se zbio razgovor sa početka ovog teksta), a takodje i prostor u kupoli zvan Zimborium sa koga se vidik obogaćuje i pogledom na okolni svet i parkove. Pred nama se pružio grad na ušću velike reke, sa svojim stambenim četvrtima, starim gradom, lukom i marinama, brodogradilištem, crkvama (svaki grad u Portugalu ih ima onoliko), jedrilicama, čamcima, jatima paraglajdera kojima očigledno pogoduju vetrovu koji neprestano pire sa Atlantika.

 

*** 

Napuštajući Vianu, krenuli smo "putem zelenog vina". Severni Portugal odlikuje se proizvodnjom ovog vina, koje je belo ili crno, ali ga zovu zeleno (Vinho Verde) jer se često pije mlado. Obično je prirodno lako gazirano i ide dobro uz robu ulovljenu tu u okeanu. 

Posle nepunih pola sata vožnje kroz dolinu koju s pravom smatraju jednom od najlepših u Portugalu, put nas je doveo da najpoznatijeg mesta na severu - Ponte da Lima. Ne samo da se naziv može prevesti kao "Na Limi ćuprija", nego i most po kome se zove ovo značajno čvorište puteva izuzetno podseća na onaj koji je sagradio Mehmed Paša Sokolović u našim krajevima. U dolini kojom protiče Lima, elegantni most je centralno mesto, uočljivo iz daleka. Most su na ovom mestu napravili još Rimljani, o čemu svedoči deo na severnoj strani, dok je sadašnji oblik dobio posle rekonstrukcije u 14. veku. Ima 31 luk, a danas je samo namenjen pešacima. Nažalost, pored njega samo dve kule i delovi zida ostali su od nekada najsigurnijeg utvrđenja na severu zemlje. 

Ovde je postojao pazar još od 1125 godine. Kako i ne bi kada se putevi slivaju ka mostu sa svih strana. Pijačni dan i u ovo vreme okuplja puno sveta svakog drugog ponedeljka. 

Posebna osobina ovog mesta je miran i spor pristup životu. Ja sam ionako smatrao da su Portugalci usporeni, ali izgleda da su Pontelimljani njihovi crnogorci. Za takav stil života imaju i naziv koji potiče od oblasti oko grada minjo. 

Natrapavši u Ponte da Lima u rano subotnje popodne, iznenadila nas je nepregledna masa automobila parkiranih uz obalu izmedju srednjevekovnog i novog mosta. Ubrzo smo shvatili da se radi o svetkovini koja okuplja narod iz celog regiona. Pored tezgi sa svakojakvim djakonijama i rukotvorinama, celi kej šarenio se od narodnjih nošnji i odzvanjao od pesme i igre. Barem desetak folklornih ansambala smenjivalo se u predstavljanju narodnih tradicija. Smiraj dana doneo nam je dogadjaj za uživanje, uz hladno pivo i ljubazne i nasmejane domaćine.

 

*** 

Konačno, posle bogatog dana, vratili smo se u Bragu sa prvim mrakom. Ovaj grad u razvoju sa malim starim jezgrom u sredini bio je prilično pust u nedeljno veče. Očigledno da se svet posle obavezne jutarnje mise i još obaveznijeg nedeljnog ručka povlači u kuće da se u miru pripremi za sedmicu koja dolazi. Posle duge vožnje, i nas je mrzelo da obilazimo znamenitosti. Prolunjali smo ulicama razgledajući zgrade radjene stotinama godina (sa onim najlepšim u baroknom stilu), a onda umorni, posle nešto lakše večere, zadovoljno otišli na spavanje.