Pad

Neko je odavno rekao da mnoge stvari neće ostati nikada zabeležene i niko ih neće upamtiti ako iz istorije ne pređu u umetnost. Tako je i danas. Niko ne može bolje od nas da poznaje vreme u kome živimo. Ko može bolje da poznaje pojedinosti o istorijskim događajima od nas koji smo svedoci, učesnici, a i žrtve, vremena u kojem živimo?

 Uvek sam druge uveravao u neke priče, događaje, osobine, ali nikada nisam znao da li sam ja u sve te stvari duboko verovao. Onako iz duše, istinski i jasno. Govorio sam svima sve. Kako rat nije dobrar, kako je to najveće zlo koje je čovek ikada smislio. Da mi nikako nije jasno ko ga je i  zašto stvorio. Čitao sam negde da se tada: kroz rat, nemaštinu, bedu, borbu, pokazuje zapravo ona druga strana našeg bića, a to je da smo mi zapravo jedne velike životinje. U sebi nosimo taj gen, tu mrlju, tačku od koje nikako ne možemo da se oslobodimo. To sam shvatio iz mnogo izvora: čitajući knjige, gledajući filmove, ali i gledajući ljude neposredno oko sebe. Mene su učili da je rat najveće zlo, da njemu nikada ne treba verovati, da se toga treba kloniti, i u njemu nikada ne učestvovati. Kroz najveće tragedije smo ja, ali i čitava moja generacija prošli. Dok su mi govorili ili dok sam čitao o ratu, o tome kako deca na nekim drugim stranama sveta ginu, kako se porodice rastavljaju, a da se više nikada ne sastave, to je najveća ruševina koju čovek sebi može da napravi. Čitao sam kako deca nekada vođena idealima, nekada nekim čudnim idejama koje su pokupili ko zna odakle odlazili u rat, a svoje porodice ostavljali da se drugi o njima staraju, da mole za milostinju i da se polako raspadaju. Ipak najtragičnije od svega mi je kada sam čuo da porodice šalju decu u rat.

Kada se zarati u nekoj zemlji, ako ne odete u rat, ako niste mobilisani ili na bilo koji način stali uz tu elitu, vi ćete biti potpuno odbačeni, bez ikakvog daljeg objašnjenja i nagoveštaja. To je i tema mnogih filmova, mnogih rasprava . Čovek je proklet. Ne zna da živi. Ne ume da uživa u svim lepim stvarima,a koje mu je bog na ovaj ili onaj način podario.

Danas, kada sam sam ovde u svojoj sobi, mnogo sam razmišljao o promenama. O ratovima, bedama, krizama. Ne slažem se sa Herkalitom koji je govorio da je sve ono dobro što postoji na ovome svetu delo nekakvog rata i da sve zapravo odatle dolazi. Ja to ne razumem. Ja ne raumem kako neko može druge da ubija, kako neko ima paravo na to. I posle svega ja nekako na sebi nosim odgovornost svih ratova koje je moja zemlja vodila. A zašto smo ih vodili? E, to ne znam. To nikada neću saznati!

Mart je mesec. Proleće. Svima skoro ili bi barem ljudi trebalo tako da se ponašaju-kao da ima je u duši proleće, kao da ima je lepo i kao da su zadovoljni.

Danas se jasno i po ko zna koji put sećam onog čudnog i groznog rata koji sam preživeo. A preživeo sam dva rata. Kao i svi ljudi uostalom koje sam poznavao. Moj deda je stalno govorio da svaki čovek mora da preživi nekoliko ratova, naravno ako mu jedan od njih ne odnese život. Tako je rat preživeo njegov otac, tako sam dva rata i ja preživeo.

Pre tačno deset godina. Bio sam mali, ali ozbiljan dečak koji je u životu znao nešto. Pripremao sam se da slavim svoj rođendan. Bio sam treći razred osnovne škole. To proleće nikada neću zaboraviti. Sećam se da moji drugari iz ulice tada nisu imali nekakav čudan osećaj da će se sa nama nešto dogoditi, da ćemo se svi promeniti. Ja sam to znao i negde u dubini svoga malog, nesigurnog bića, osečao. Iako sam imao samo deset godina, u meni se rađala jedna misao o mogućem nestajanju. Imao sam dovoljno godna. Dovoljno da shvatim da je rat veliko zlo, ipak nedovoljno da se ja protiv bilo čega pobunim ili nekoliko godina manje pa da me ni za šta ne bude briga.

Pripremao sam se da slavim rođendan. Kao i uvek. Sećam se da je tata govorio da sve to odložimo, da baš sada nije vreme za tako nešto, možda već sledeće nedelje nećemo ići u školu.

Ne sečam se baš da sam ga tada najbolje razumeo. Sećam se da sam vežbao matematiku, jer sutradan i to na moj rođendan je trebalo da imamo pismenu vežbu.

Nestajala je struja, pa dolazila. U našoj kući nikada nismo slušali radio. Tata ga je puštao samo dok bismo sedeli napolju, da nas malo zabavi. Ali, tog dana mi Tv nismo uključivali, već samo radio. Meni je sve to bilo jako jako čudno, ali nisam se bunio. Slušao sam ga. Sve mi se radilo, samo da ne učim matematiku.

Bilo je to već kasno posle podne. Ja sam izlazio nekoliko puta napolje, pa sam se vraćao. Nisam ni apetit imao. Ništa nisam jeo. Išao sam po dvorištu i svakog koga bih negde sreo ja bih mu prepričavao ono što sam na radiju čuo: kako se treba ponašati i šta treba raditi ako dođe do vazdušne opasnosti. Pričao sam svima o tome jer je to za mene bilo nešto sasvim novo, drugačije i pomalo čudno.

Tog dana sam u krevet otišao mnogo ranije. Sećam se da nije bilo ni sedam sati, a ja sam već otišao da spavam. Sam. Razmišljao sam o svemu i svima kao i danas. Taman da sklopim oči i neko je pozvonio na vrata, Bio je to moj drug Dragan koji je već nekoliko sati sedeo napolju, slušao sve ...I on baš kao i ja je nešto predosetio i pre svih nas, pre celog komšiluka je čuo sirene. Počeo je rat!

Ovaj trenutak nikada neću zaboraviti. Iako zapravo nije bilo mnogo hladno, ja sam ustao iz kreveta i odmah sam tražio šta ću da obučem. Ne znam ni sam više da li sam i bio obučen kada sam izleteo. Nekih delova se ne sećam. Ne znam da li sam preko pizame navukao pantalone ili sam pizamu pre toga skunuo. Sišao sam odmah napolje.

Nebo je bilo plavo. Tu tišinu nikada neću zaboraviti. Osećao sam se kao da će se nešto spustiti i sva nas okupljene poklopiti. Sve me je podsećalo na one stihove 'ko da će se dići grobovi i ljudi'.Otišli smo kod dede u sobu. Jedino je on bio smiren i ništa nije govorio. Neki su plakali. Neki su bili uznemireni. Ja sam ćutao, ali pokušavao sam nešto da pitam, nečeg da se setim. Imao sam osećaj da sanjam. Da lebdim i da se ovo zapravo ne događa meni. Možda je ovo moj san. Možda sam ja ipak zaspao tada, a ovo počeo da sanjam. Bio je to neki čudan san. San o smrti. Ili o životu. U meni se tada po prvi put javila misao o smrti.

Setio sam se i ovoga:

Govorio sam, tjeseci: Smrt je jekin, sigurno saznanje, jedino za sto znamo da ce nas stici.
Izuzetka nema, ni iznenaðenja, svi putevi vode do nje, sve sto cinimo to je priprema za nju,
priprema cim zakmecimo udarivsi celom o pod, uvijek joj blize, nikad dalje. Pa ako je jekin,
zasto se cudimo kad doðe. Ako je ovaj zivot kratak prolazak sto traje samo cas, ili dan, zasto
se borimo da ga produzimo jos dan ili cas. Zemaljski zivot je varljiv, vjecnost je bolja.
Govorio sam: Zasto vam srca od straha drhte kad se u predsmrtnim mukama noge omotaju
jedna oko druge? Smrt je preseljenje iz kuce u kucu. To nije nestanak vec drugo roðenje. Kao
sto prsne ljuska jajeta kad se pile potpuno razvije, tako doðe vrijeme da se rastave dusa i
tijelo. Smrt je nuznost u neizbjeznosti prelaska u drugi svijet, u kome covjek dostize svoj puni
uspon.
Govorio sam: Smrt je propadanje tvari a ne duse.

Tako je prošao moj prvi dan rata koga se sećam kao da je bio juče, a ne pre deset godina.

Ubrzo sam se navikao na sve to. Ustajao sam i budio sam se sa sirenama. Igrao sam se. Šetao. Družili smo se svi. Nekako smo u tim danima svi bili jednaki i mali. Sasvim mali.

Sećam se da su me jednom vodili na demonstracije. Ne znam protiv čega su bile. Da li protiv rata ili diktature u državi? Setićete se i sami, jer predpostavljam da ste i vi kao i velika većina mojih vršnjaka tamo tada bili. Nosili smo razne natpise. Smešne i glupe. Protiv rata, i nekih ljudi. Kao da smo mogli bilo šta time da promenimo. To je zapravo bila naša mala borba sa sobom. I sa našim sopstvenim strahom od propadanja.

Tih dana, tih godina, mladima Srbije su se obraćali uvek i isključivo samo crkva i neki glupavi mediji, samo pojedinci i nekakve grupe, to je ono na šta su deca bila osudjena, u državi u izolaciji, u zemlji u kojoj strane amasade ne izdaju vize studentima i u kojoj čitav svet želi da nas drži zatvorene, izolovane, negde po strani. Osećaj da je život jedna velika slučajnost, nesporazum čak i da ovo što sam danas, već sutra iznenada može da nestane, a da se zapravo nikad niko uopšte ne začudi, nikada me više nije napustio. Kao mali sam shvatio da se kod nas živi slučajno, teško, da  smrt, uglavnom nasilna, preti iza svakog ćoška, mir i stabilnost su privremeno stanje, a glava se može izgubiti veoma, veoma lako. I ja, isto kao i nove generacije dece, koje nadam se neće pređiveti više nijedan rat, koji od rodjenja naglo počinju da stare, živim uvek isto, od danas do sutra, bez ozbiljnog plana i bez očekivanja da "sutra" uopšte i dodje.

I polse svega iako mislim da smo sve ovo mogli da izbegnemo ne mislim da je smrt nekakva besmisao kao i život. Zato sam na sve te ružne reči kao što su: rat, beda, otimanje slobode, strah, stavio tačku ali ne i zaborav. Ja sam to već učinio...

A vi?

Velimir Mladenović,

student iz Smedereva