Ne zaboravljam i ne opraštam

jednostavno ne mogu
i ne umem
i ne znam da li bi i zašto bi bilo bolje da mogu i da umem

ovim mostom je hodala Sanja Milenković u vreme kad je pao - 30.maja 1999. Sad je više nema.


Ne verujem da želite da vidite kako je izgledao ovaj most kad su ka njemu pojurili Era, Vojkan, pop i još desetak njih...kojih takodje više nema.
Sakupljali smo om delove tela oko ovog mosta, tela bez ruku, bez nogu, bez glave...

A sa druge strane tog mosta, na udaljenosti od oko 3 - 5 km, pa sve negde do Pojata, bilo je puno, puno stranih novinara, nekoliko sati pre nego što je ovaj most pao, u nedelju, 30. maja, na dan verskog praznika, i na pazarni dan, kad je čaršija prepuna !!!

Toga dana sam bila član ekipe hitne pomoći koja je pružala pomoć u kući vojnika koga su roditelji čekali da stigne u mrtvačkom sanduku, i uz sve vojne počasti da ga sahrane toga dana. Naravno, vojna povorka nikako nije stizala, bio je "neki zastoj" negde oko 5-6 km ispred ovog mosta !

Ne verujem da želite da znate kako izgleda kad sanitetsko vozilo juri punom brzinom u susret koloni vozila koja takodje jure punom brzinom u suprotnom pravcu, u oblaku prašine i dima, sa otvorenim gepecima iz kojih izleću predmeti napolje, sa prepunim prikolicama prestravljenog naroda koji beži iz naseljenog mesta u šumu.

Nemoj da mi je neko rekao da niko nije znao da će ovaj most da padne!!! Znalo se i kada! Strani novinari su čekali, vojska je čekala!!! Kakav masakr u našem malom mestu!!!
ZAŠTO BRE!

I, kako onda da zaboravim i oprostim??!