Andi

Potrcao sam, pa pao. Nije to imalo nikakvu biblijsku konotaciju, nego sam jednostavno, nespretno precenio vlastite sposobnosti, okliznuo se o sljunak i tresnuo koliko god sam dug i sirok. Nisam doziveo nikakvo otkrovenje, niti su mi se obratili nekakvi andjeli, iako su za trenutak zabljesnule zvezdice pred ocima. Posle je krenula krv, ali ja sam razbijenih kolena i glave samo seo na neku klupu, cekajuci da se bes smiri i zameni mesto ugodnom otupljenoscu, koja nam pomaze da prebrodimo bol. Dobro je ponekad pasti, iako uopste nije dobro razbiti glavu. Da sam bio trezan, stavio bih ruke ispred sebe. Da sam bio trezan, nikad ne bih shvatio svet. Pored mene je prosao tip sa psom, ni ne pokusavajuci da upita sta mi je, time negirajuci onu idiotsku tezu da oni koje vole zivotinje, vole i ljude. 

P. se ne boji suociti s njom, ali ga je jezivo strah te sobe. Lako mu je s njom, cavrljaju, piju, smeju se, dozivaju uspomene, stvaraju uspomene. Ali soba nosi prizvuk proslosti, ne slike, bas zvukove koji su tu ostali i cuju se i dalje- zvukovi jutara, smeha,odlaska. Danas je tamo hrpica istih knjiga koja je bila i onda na podu, samo mozda rasporedjena na drugi nacin, mozda je samo jedna knjiga promenila polozaj, ali to je dovoljno. Postoje sobe u kojima nije dozvoljeno pomaknuti ni casu, kako se ne bi raspala krhka paucina uspomena.
Ulice pripadaju svima, zato ne proizvode strah.

Zelis otici negde zauvek, ali se bojis da nijedno mesto nije dovoljno tesno za tebe. Jedno od najvecih zivotnih dostignuca je to sto ti je torba uvek spakovana, tu u hodniku. Iako zapravo, treba ti samo cetkica za zube i rezervna majica. Zapravo, trebaju ti cetkica za zube, nekoliko majica i Mediteran. Samo na obali ti je dovoljno razvidno, da nemas kuda dalje. Umesto toga, odjednom se zadesis u nekom srednje velikom srednjevropskom gradu i zvaces kotlete. Da si vek stariji, postao bi psihoanaliticar, samo da analiziras sebe, iako to ne znaci da bi bio manje nesrecan. Razmisljas da sutnes onu torbu iz hodnika i pustis korenje. Najsigurnija su ostrva, jer tamo nikako ne mozes dalje, kako god se okrenes i kuda god krenes.

P. krade zadnje trzaje jutra kako bi ostao s njom, iako nje davno nema na jastuku. Veruje da nije pogresio, i da je sve sto se desavalo u toj sobi vazno. Zveknuo je burbon sa svog nocnog ormarica i pomislio da je, bas kao i svi muskarci, mozda pomalo glup.

Pomislio si da su aerodromi jezivo dosadna mesta, a cak se ne secas da si na njima ikad cuo Music for airports Briana Ena. Peronske krcme, u stvari cine odlazak dostojanstvenim. Jebes Mitteleuropu u kojoj ne drmnes lose toceno pivo, na nekom ruznom , ruiniranom peronu. Bitno je samo pogoditi pravac, sve ostalo dodje samo od sebe.

Kad su rane zarasle, i kad sam prestao izgledati kao da sam preziveo ulicne nerede u Belfastu, Talinu ili Dzakarti upitao sam se , zasto sam uopste te letnje veceri poceo trcati po sljunku. Mozda imam My secret life u kojem sam trkac na kratke staze, i to beznadno los.
Ili sam samo odlucio da kad me vec sustiglo, ono sto me sustici mora, nek to bude na bolan nacin. 

Dok si otvarao povratnicki burbon setio si se onog divnog naslova price U planinama, gradovi. Otkud sad planine ne znas, ili jebi ga, mozda te sutra ceka put na Ande. Da upitas Kondore zasto svijaju gnezda tako visoko.