Uma noite em Lisboa

Tokom svog prethodnog boravka u Biki, jednog kasnog popodneva, pred kraj utakmice Evropskog prvenstva u fudbalu, primetio sam da domaćini u Izletničkom klubu Vai Tu pomeraju stolove, ukrašavaju salu i postavljaju ukusne stolnjake, escajg i keramičke krčage, šolje i pepeljare. Pomislih: sprema se neka proslava, šta li je. Prolazeći isto veče, kroz vrata primetih da je veselje u toku, pa ne svratih (da ne bude ono "ja sam sa mladine strane"). Tek sinoć, pokazujući grad grupi skauta iz nekoliko evropskih zemalja i kolegi iz Namibije, shvatio sam o čemu se u stvari radi.

Kao i cela Bika, Vai Tu živi uobičajenim životom tokom nedelje. Lokalci uvraćaju, prodžaveljaju, ubijaju vreme, gledaju utakmice, pregrizu ponešto katkad. Medjutim, vikendom uveče Izletnički klub organizuje dobrotvorne večeri sa kojih se sav prihod uzmerava za pomoć siročadi i starima. Srećom, prošli smo Bikom u prvi sumrak, saznali o čemu se radi i rezervisali sto - bez toga ne bi bilo mesta za nas u prepunoj sali. 

Svake od tih večeri, oveća grupa dobrovoljaca ulaže napor da pripremi posebno zadovoljstvo posetiocima. Veoma ukusno uredjena sala, vrlo prihvatljiv dnevni obrok (te večeri slane srdele sa pireom od hleba i salatom), pristojna ponuda ribe i mesa, kolača, salata i dobar lokalni tinto podloga su večeri. Ali ono što je prava vrednost je fado. Dva sjajna mlada muzičara, virtuoz na portugalskoj i ritmičar na klasičnoj gitari (koji doprinosi mnogo više nego što samo daje ritam) prate tuce pevača koji se smenjuju izvodeći po dve ili tri pesme na zadovoljstvo publike. 

Pevači najverovatnije nisu poznate ličnosti portugalske muzičke scene. Ne verujem je većina ikada nastupila na nekom većem koncertu, sem jednog majstora koji se sam dohvatio portugalske gitare i maestralno odsvirao i otpevao tri pesme. Obučeni su obično, kao i svi drugi prolaznici i gosti, sa kojima su ionako izmešani u sali. Najstariji izvodjač imao je 87 godina. Njihovo izvodjenje daleko je od bisernih glasova Amalije Rodrigez i drugih velikana fada. Ali kada ustanu, tu pored vas, i kada krene muzika, zažmure, puste da tuga udje u njih i onda je strasno i izražajno otpevaju. 

Pevanje i slušanje fada ima jedno jednostavno pravilo: pevač je tu da otpeva, muzika da ga odprati, a ostali su tu da slušaju i uživaju. Nema dranja gostiju koje nadglašava soliste, grljenja, busanja u grudi, cimanja na eks, penjanja po stolicama ili stolovima. Tek ponekad, kada solista pozove ili kada to aranžman pesme dozvoljava, sala u kojoj očigledno svi znaju reči pesama otpeva poneku kiticu, prikladno odmumla foršpil ili umerenim tapšanjem podržava ritam. Svi mirno sede, uživaju u doživljaju i odmereno utapaju atmosferu u vino. 

Program vodi, najavljuje pevače, prospe po koji biser humora i otpeva svoju turu pesama Dona Amelia Vieina. Ova niska žena (pleonazam u slučaju Portugalki, ali da napišem i to) na granici starosti otpevaće i lep fado posvećen Lisabonu, poredeći razne njegove kvartove od Alfame do Boavište da bi zaključila da je Lisbon jedan i jedinstven. Učiniće to u duetu sa svojim parnjakom koga će začikivati i oko koga će šaljivo vrckati i namigivati. 

Krajem prvog bloka pesama, Dona Amelia će proći salom i svakome zakačiti na rever nalepnicu Kluba. To je prilika kada svi posežu za džepovima i istresaju sav sitniš, kako bi se sakupilo što više dobrovoljnog priloga. Svi daju - i oni koji su pevali. Uživanje koje donosi veče i humani razlozi jednostavno to zaslužuju. 

Nisam mogao da odolim: učlanjujem se u Vai Tu. Nisu imali kod sebe pristupnice, ali smo razmenili adrese i očekujem da mi uskoro stigne članska karta. Nadam se da ću narednih godina stići da uvratim još koji put i u miru i hladovini Kluba upijem još malo duha Bike.