Vređaj me na italijanskom

          Oduvek me je oduševljavalo to što reči imaju ponekad i beskrajno mnogo značenja. Zato je, pretpostavljam, prevođenje uvek bilo veliki izazov za mene: otkriti ta značenja, odlučiti se za jedno ili dva, jer se sve nijanse jedne reči nikada ne mogu prevesti.
          Odrastao sam na dva jezika. Postoje delovi moje familije koji na srpskom jeziku ne znaju da kažu ništa više od „Dobro jutro gospodine Popoviću" ili „lubenica" ili „guzica". Progovorio sam veoma rano, imao sam manje od godinu dana, progovorio sam na srpskom, moja prva reč je bila „baba". Drugi jezik koji sam progovorio bio je engleski. Obožavao sam ga i obožavam ga i danas, mada učenje engleskog i nije u potpunosti bio moj izbor, njegovo prisustvo u mojoj okolini nametnulo ga je kao neophodnost. To je jezik koji sam naučio toliko rano da ga ne doživljavam uopšte kao strani jezik, i moj odnos prema engleskom se od odnosa prema srpskom razlikuje samo u jednom: engleski čujem drugačije nego srpski. Možda to zvuči čudno, ali tako je: nisam znao ranije kako zvuči srpski jezik, jer je to jezik na osnovu kog sam procenjivao sve druge, pa i engleski. To je možda ta suptilna i nedostižna razlika između maternjeg jezika i svih ostalih.
          Zato što nisam imao predstavu kako zvuči srpski jezik, dugo vremena sam uzimao zdravo za gotovo da je engleski lepši (svakako ostaje da je melodičniji!), a onda se dogodilo da preko godinu dana nisam izgovorio ni jednu jedinu reč na srpskom. Govorio sam, mislio, sanjao, jeo i pio isključivo na engleskom. To nije bila stvar izbora koliko nužnosti: od zemlje gde se govori moj maternji jezik bio sam udaljen okeanom i hiljadama kilometara, od „naših ljudi" tamo bio sam hiljadama duhovnih milja daleko, a telefon ne koristim. Jednog dana, prijatelj me je zamolio da mu jednu kratku rečenicu prevedem na srpski. Želeo je da čuje „moj jezik". Bio je shvatio nakon dugo vremena da je moje prezime ipak strano, tuđe. (Ja volim da se družim sa ljudima koji ne analiziraju prezimena.) Rečenica koju je želeo da čuje, bila je glupa, bilo je to nešto što je smislio u trenutku, samo da čuje kako ću to izgovoriti na srpskom.
          I ja sam to odmah izgovorio.
          I onda sam zastao. Ućutao.
          Moj prijatelj se nasmešio, a kada je video da ja ne reagujem, uozbiljio se i on. Šta se dogodilo, pitao me je. Ništa, odgovorio sam: upravo sam čuo srpski. Bilo je to zaista neverovatno, nezaboravno iskustvo. Iz mojih usta izašle su reči koje su meni samom zvučale kao tuđe. Nisam bio siguran šta znači to što sam rekao, iako sam bio siguran da sam dobro preveo. Te reči, to što sam izgovorio, bilo je egzotično, bilo je grubo, bilo je lepo.
          Bio je to srpski jezik.
          Po povratku u zemlju bilo mi je potrebno dosta vremena da se vratim nazad na srpski. Bilo me je strašno sramota kada bih se zatekao u društvu i nesvesno „kotrljao" slovo R. (Prvi sam uvek bio da kritikujem naše gastarbajtere kada kažu da su „uzeli morgidž na kuću".) Kada pogledam neke tekstove koje sam pisao iz tog vremena, veoma lako pročitam posledice: struktura moje rečenice se promenila. Ne znam da li se ikada vratila na svoje.

*

           Fascinantno je zaista koliko reči ponekad mogu da budu lepe, a koliko ponekad mogu da budu neopisivo ružne, i kako postoje jezici na kojima i najgore stvari zvuče kao komplimenti. Ako želite da me vređate, vređajte me na italijanskom i svaku ću uvredu primiti kao pohvalu.
           U srpski sam rođen, u neku ruku sam i u engleski rođen, ruski mi je nametnut, nasilno, u školi i premda je to izuzetno lep i melodičan jezik, nikada ga nisam zavoleo onoliko koliko volim engleski. Možda zato što su od mene očekivali da uradim domaći i menjam glagole kroz vremena, dok sam engleski učio grešeći u praksi i kada je došlo vreme da mi kažu ovo je past progressive, ja sam samo klimnuo glavom: više nije bilo šta da se vežba i memoriše. Sve je bilo jasno.
           Ruski jezik danas razumem, ali ga praktično uopšte ne govorim.
           Italijanski je jedini jezik koji sam svesno izabrao da učim. Ako je potrebno ubeđivanje, evo krunskog dokaza, jedna pesmica Korada Govonija (Corrado Govoni):

La pioggia è il tuo vestito.
Il fango è le tue scarpe.
La tua pezzuola è il vento.
Ma il sole è il tuo sorriso e la tua bocca
e la notte dei fieni i tuoi capelli.
Ma il tuo sorriso e la tua calda pelle
è il fuoco della terra e delle stelle.

           Ne morate ništa razumeti, samo slušajte. Svaka reč je pesma za sebe. To je jedini jezik u kom sam dugo vremena uživao, a da ga nisam govorio. Slušao sam italijansku muziku, gledao italijanske filmove. Pomalo sam se pribojavao te avanture učenja jezika, bojao sam se da ga ne demistifikujem, bojao sam se da te prelepe reči ne dobiju neko banalno značenje, bojao sam se da ne izgubi nešto od svog šarma.
           Nije izgubio ništa. Štaviše, učeći italijanski, elegantnu gramatiku, reči, pa čak i najčudnije nepravilne glagole, uverio sam se da ništa ne može oduzeti magiju koju taj jezik poseduje.
Za mene je italijanski zaista jezik poezije (jezik poezija), svaka rečenica kao pesma, a ružnih reči, onih koje ne zvuče lepo, koje paraju uši, kojima fali slog ili pak imaju koji slog viška - njih jedva da ima.

*

           Pre par godina sedeo sam sa rođakom u kafiću stisnutom između dve stare zgrade. Bilo je to jedino mesto gde smo mogli naći hladovinu. Bio je jul, rano posle podne. Mesto dešavanja: Újvidék város ili Novi Sad, kako ga neki takođe zovu.
           Konobar nam je doneo po pivo, mi smo mu se zahvalili i on je prešao na drugi sto. Tamo se obratio gostima na mađarskom, uzeo porudžbinu, a zatim otišao na treći sto gde je opet uzeo porudžbinu na srpskom. U parku u blizini kafića čuo se slovački, a iz daljine je odzvanjao engleski.
           Za mene je to prelepo: na svakom koraku drugi jezik.
           Volim da menjam jezike. Čas čitam na italijanskom, pa na srpskom, pa na engleskom. Onda se uveče pred spavanje opet vratim na italijanski. Dan započnem srpskim. A engleski je svud oko nas.
           Govoriti različite jezike, čitati na različitim jezicima, za mene je isto što i putovati, a zapravo nikud ne otići. Možda učim jezike jer nikada nisam imao dovoljno novca da putujem gde sam želeo. Parlo italiano e non sono mai stato in Italia.
          Poznajem dosta ljudi, Amerikanaca pretežno, koji su videli sveta koliko ja verovatno neću jer sam imao tu bezveznu sreću da budem rođen ovde i u ovim vremenima. Većina mojih prijatelja iz Amerike se nikada nije potrudila da nauči ni jednu jedinu reč jezika koji se govore u zemljama gde su bili. Ići u Mađarsku, a ne naučiti ništa na tom magičnom jeziku? Videti Francusku i otiči odande bez i jedne naučene reči?
          Zašto bi, često kažu, kad govore engleski, a ceo svet govori engleski. Razumem, ali kako odoleti svim tim prelepim rečima?
          Svaki jezik sa sobom vuče najlepši mogući teret - teret kulture.
          Kada čujem mađarski, moja prva asocijacija je Endre Adi, a odmah potom i Đula Juhas. Kertes. Esterhazi. Laslo Vegel. Kada čujem engleski, pomislim: Alen Ginzberg, Šekspir. Keruak. Apdajk. Pinčon. DeLilo. Fokner. Italijanski? Dante, naravno. Ungareti. Govoni. Moravia. Verga. Srpski? Danilo Kiš, pre svega. Andrić. Isidora Sekulić. Hrvatski? Krleža. Ujević. Poljski? Gombrovič. Šulc. Portugalski? Saramago. Pesoa i sve njegove ličnosti. Francuski? Dirasova. I Rob Grije. I, naravno, Prust.
           Toliko imena. It's overwhelming. Na jedna poseban, prelep, očaravajuć način.
           Žalim samo što je život toliko kratak da svi lepi jezici verovatno nikada neće doći na dnevni red da ih naučim. Jer ako nešto učim, ja to onda moram da naučim perfektno. Jezik, istorija, kultura. Moja radoznalost je naizgled bez granica. U meni postoji neka vrsta pohlepe za znanjem. Nikada nisam zadovoljan, uvek želim još.
          A život je suviše kratak da se nauči sve.